Своје земаљско тело

повежи са својим звезданим,

небесним, духовним

и божанским телима.

Повежи их,

усаобрази и усагласи

кроз средиште срца,

преко језгра душе,

понад поља свести.

Усаобрази и усагласи сва тела

пратећи осу унутарњег сунца,

поштујући вертикалу унутарњег неба,

следећи завојницу унутарњег звездојата,

 откривајући завојницу свих завојница –

са почетком без почетка,

са свршетком без свршетка;

у дубини свих дубина,

 у висини свих висина –

 у корену сушт-суштаства,

 где највеће у најмањем

тајинствено обитава.

Лирски записи

 

Дужан сам да дам нека разјашњења читаоцима што ми, у вези са мојим лирским записима који се односе на јудео-кршћанство, постављају многа питања.

Питали су ме: да ли сам побожан? да ли верујем у Бога? какав је мој поглед на свет? каква је моја животна и стваралачка поетика?

Не само што верујем у Бога, у Створитеља, већ ја осећам Његово присуство, осећам и знам да Он јесте, да је присутан свуда, свагда и вазда, да Његов Велики Дух Стварања све прожима, све испуњава, све покреће и све без престанка ствара.

Осећам присуство свих божанских бића из свих видљивих и невидљивих светова; осећам присуство божанских бића у свему видљивом и невидљивом; осећам присуство божанских бића у ваздуху, у води, у ватри, у земљи, у камену, у дрвету, у цвету, у трави, у птицама и животињама, као и свеколикој другој Божјој творевини.

Осећам присуство Бога, Духа и Свести у своме срцу, у језгру своје душе, у својим унутарњим пространствима и световима; осећам у сваком удаху и осећам у сваком издаху, вазда и увек, без станка и престанка.

Али, ја нисам јудео-кршћанин и моја побожност, моја посвећеност Створитељу, Духу, Свести, Души, као и свим бозима и дусима, као и свим иним бићима у Природи и Васељени, нема никакве везе са јудео-кршћанством, нити то јесте нити може бити јудео-кршћанство.

Моја побожност јесте праискона, галактичка и космичка, јесте с ону страну свих религија, свих идеологија, свих теологија, свих земаљских учења, с ону страну свега видљивог и појмљивог у свету и световима.

За мене је јудео-кршћанство, попут свих иних земаљских религија, само једна глобалистичка, мундијалистичка идеологија која је далеко од сваке истинске галактичке и космичке побожности и духовности, далеко од Бића, Битија и Суштаства.

Ја сам од Древних, од Хиперборејаца, од Аријеваца, од Белих Срба, и, моја Вера, моја Истинска Космичка Вера, јесте Велика Тајна.

Лирски записи

 

Ово су увиди и сазнања из Акаше.

Атлантисти су од јудео-кршћанске идеологије створили јудео-кршћанску религију, коју су, потом, огњем и мачем, наметнули свим хиперборејским племенима.

Будући да су хиперборејска племена бивала разједињена, те да није бивало неке чвршће повезаности међу родовима и племенима, Атлантисти су, у својим осмишљеним дивљачким походила освајали и поробљавали једно по једно хиперборејско племе и, под присилом, на најгрозније и најужасније начине, вршили покрштавања племена и родова.

Многа су хиперборејска племена заувек нестала, јер је бивало –  као и данас! – оних ратничких племена која ни по  цену живота нису желела да одбаце древну предачку веру и да приме туђинску лажну религију.

Ниједно хиперборејско племе није својевољно примило јудео-кршћанство, већ је свакоме у крви и огњу наметнуто.

Правилно је јудео-кршћанство, зато што је то идеологија дивљих и варварских Атлантиста који су измислили распињање човека на крсту.

Крст је знамен њихове злочиначке и варварске цивилизације, јер сем распећа, сем распињања човека на крсту, ништа друго и неће остати иза њих.

Какви су онда били, такви су и данас.

На исти начин Атлантисти и данас распињу појединце, породице, родове, племена и народе.

Зато ће сваки самосвесни и самобитни хиперборејски Србин заувек одбацити, заувек из свести, духа и душе избацити,   јудео-кршћанску лажну религију, будући да је то знамен његовог вековног понижења и робства.

У срцу, у језгру душе, сваког расног и самосвесног хиперборејског Србина, утиснута је, попут живог печата, галактичка и божанска видовита вера – која није само вера, него и сушто божанско знање – наших древних звезданих (галактичких) предака.

Свако онај ко је у видовитом знању својих древних звезданих предака, откриће и препознати галактичку и космичку веру у списима и дневницима Николе Тесле.

Јер, из Тесле нису само исијавале и врцале Перунове Веде, већ је и Он Сам Собом био жива и ходајућа Перунова Веда.

Лирски записи

 

Сви људи које срећем јесу двојници моји.

Они су моја жива огледала.

Ја се у њима огледам, једнако као што се и они у мени огледају.

Они осећају моје мисли, препознају моја осећања, откривају моје снове, виде моју душу.

Свака моја мисао, свако моје осећање, свако моје дело усмерено према њима, од њих се одбија и мени се враћа.

Што ја о њима мислим, то и они мисле о мени; како ја њих видим, тако и они мене виде; што ја њима чиним, то ће и они мени намах учинити.

Сви људи које срећем, очекују да им кажем нешто.

Ма шта год ја њима рекао, мени ће се вратити.

Зато ја морам да бирам најлепше речи које ћу им рећи, јер од мојих речи зависи, да ли ће они тога дана бити радосни или тужни, добри или лоши, лепи или ружни, брижни или безбрижни.

Јер, како се они буду осећали тога дана, тако ћу се и ја за цео свој живот осећати.

Лирски записи

Има дивних људи.

Заиста, има дивних људи, без којих мој живот у овоме свету не би имао никаквог смисла.

Сретао сам, на својим путевима, многе дивне, племените, узвишене и посвећене људе.

Да нисам срео и упознао неке дивотне Србе и Србкиње, давно бих напустио овај свет.

Побегао бих из овога света, главом без обзира, да се никада више овамо не вратим.

Један од тих дивних људи, дивних Срба, јесте и Драгослав Бајагић, пријатељ мој врли, који већ скоро пола века у Шведској обитава.

Управо сада и пишем на лаптопу који сам, јесенас, од њега на поклон добио.

Драгослав је прави хиперборејски, ведсрбски посвећеник, теслијански мислилац, трагалац и мистик – Сунчев ратник!

Његова је душа племенита и узвишена, широка и несагледна као руске степе.

Његова животна прича – то је космичка драма.

Животни пут сваког расног хиперборејског Србина јесте свевремена, тајинствена и мистична космичка драма.

Сваки је расни Србин ратник и посвећеник у овоме свету.

(Кад кажем Србин, онда мислим и на Србкиње које су, уистини, праве Сунчеве ратнице и посвећенице, и које уопште, ни за корак један, не заостају за божанским Србима.)

Оно што је најплеменитије, најузвишеније и најдивотније у Србству, оно што је суштаство и есенција Србства – то је космичка и божанска вертикала Србства и Човечанства.

Човечанство никада схватити и разумети неће, колико би, Оно само, на свим пољима стваралачког духа, било сиромашније, без тих узвишених, племенитих и божанских Срба и Србкиња!

Зато и кажем: Србе могу да мрзе само они који мрзе све што је од Душе и Духа, све што је од Љубави, Лепоте и Доброте.

И заиста, када се осврнемо око себе, схватићемо у трену и освестити: србомржња је рођена у оних племена и народа који ништа племенито, узвишено и дивотно нису подарили Човечанству и Васељени.

Лирски записи

01

Трепери на брегу јасика вита

и њишу се косе снене,

умрећу сред зрела жита

у свету од сна и опсене.

Данас се, не знам зашто, присетих ових стихова које сам испевао пре више од четврт века.

Оживео сам слике тог давнашњег тренутка.

Седео сам под усамљеном јасиком, загледан упремасе, у бескрајна банатска поља зрелога жита.

Дан је био сунчан, топао.

Са Карпата, преко Вршачког горја, до мене би, на тренутке, долепршао пријатан летњи поветарац, доносећи миомирис нане и мајчине душице.

Био сам и сетан и радостан у исти мах.

Нисам уопште размишљао о песми, нисам размишљао ни о чему.

Зурио сам некамо у даљину, ка плаветним врховима горја.

Тек, у једном трену, изненада, прошапутах ове стихове.

Дошли су однекуда, сами од себе.

Ја сам их, потом, само записао на лист хартије.

02

Јасике сам заволео још у најранијем детињству.

Остала ми је једна дивотна слика из тог доба.

Лежао сам на пропланку, окружен модрим буковим шумама, загледан у плаветни круг неба нада мном.

У том плаветном кругу неба угледао сам два орла што се пресијаваху и љескаху на руменом вечерњем сунцу.

Негде горе, у самом врху пропланка, трепериле су, сетно и умилно, три високе и витке јасике.

Њихово сетно и умилно треперење намах ме уведе у сан.

Из сна се пробудих, изненада, у мајчином наручју.

Ујутро сам сазнао од мајке, да сам заспао на пропланку, и да су ме, она и отац, једва пронашли у сумрак, на пропланку под пуним Месецом.

Лириски записи

01

Схватио сам, у једном трену космичког јасновиђења, да цео Свемир болује.

Болује Човечанска Душа, болује Душа Мајке Земље, болује Сунчев систем, болује Галаксија и болују сва сазвежђа и звездана јата.

Сва бића у свим световима болују у овоме трену вечности.

Узрок болести свих нас, свих бића у свим световима, као и васколиког Свемира, јесу наше болесне мисли.

Наше болесне мисли – то је космички вирус који напада и разбољева све што у Космосу обитава и дише.

Камо год да се осврнете око себе, свуда ћете осетити и видети болест, болест која вас преко ваздуха који удишете, ваздуха натопљеног непријатним и тешким мирисима, запљускује и разбољева.

Човечанска Душа више не мирише миомиром, већ заудара смрадом распадања.

Наиђе време када цео Свемир болује, и када му је потребна наша помоћ.

Од наших мисли, у овоме трену, зависи и судбина Свемира.

Од наших мисли, у овоме трену, зависи колико ће Свемир још боловати.

Од наших мисли, у овоме трену, зависи да ли ће Свемир намах оздравити, или ће све дубље тонути у болест.

02

Цео свет је једно огромно луткарско позориште у којему су све расе, све нације, сва племена и сви појединци најобичније лутке на концу које се по замисли Црног Редитеља вуку и померају, час на ову, час на ону страну.

Човечанство је давно изгубило сваку самосталност, те већ вековима уопште не влада собом, но се над њим спроводи страховлада из неких скривених центара моћи путем мрачних ентитета које називамо бесовима и демонима.

Цео свет је једно огромно луткарско позориште.

У том луткарском позоришту уместо лутака на концу  повлаче се живи и сушти људи – људи који се рађају као робље, живе као робље и умиру као робље.

03

Цео двадесети век бејаше трагично, крваво и ужасно луткарско позориште.

Смишљени су најгрознији ратови и најужасније револуције, да би се најмрачнији бесови, астрални и енергетски вампири, напили људске крви.

Измишљени су бољшевизам, комунизам, фашизам, нацизам, ватиканизам, глобализам и екуменизам, да би се хиперборејски родови и народи између себе поубијали, те да би сами себе принели на жртвеник Великог Вампира.

Они који владају светом, они који су осмислили све ратове и револуције, и даље бивају недодирљиви.

У времену долазећем, пробуђени и освешћени из свију хиперборејских народа и племена, морају да се удруже, да заједничким снагама ударе на рептилске центре моћи, да их до темеља разруше и спале, те да у главу стуку све змије, гуштере и јакрепе.

04

Ово моје писаније има једну тајну поруку.

Будући да је цео свет поробљен, те да светом не владају народи нити словесни и самобитни појединци, већ најмрачнија раса човеколиких сподоба и утвара, једино слободно место, једини слободан свет, за вас и ваше потомке, јесте ваше унутарње биће, јесте ваш унутарњи Космос.

Чувајте себе и, чувајте једни друге!

Колико будете радили на себи, колико будете градили и развијали ваше унутарње светове, толико ћете и бити слободни.

Ништа у спољноме свету, ништа у спољној Србији не може да се промени.

Демократија је најобичнија шарена лажа.

Уопште није битно, да ли се неко друштвено уређење зове овако или онако, када, и иначе, у свим тим друштвеним уређењима нема места за самосвесног и самобитног човека.

Лирски записи

 

Србство ћемо јачати и снажити тако што ће свако од нас, понаособ, да јача и снажи самога себе.

Снага и вертикала Србства јесте у сваком пробуђеном, самосвесном и самобитном Србину.

Сваки Србин и свака Србкиња мораће посвећенички да раде на себи, јер рад на себи бива и јесте најсветији рад.

Замислите милион самосвесних и самобитних Срба и Србкиња!

То је чудесна енергија која може да учини невиђена чуда у Васељени.

Енергија од милион пробуђених и освешћених Срба и Србкиња, може да преокрене, не само судбину Земље, већ и судбину далеких сазвежђа и звезданих јата.

Будимо Вертикала Србства, будимо Оса Духовног Сунца!

Присетимо се свих минулих и будућих животних токова, присетимо се свих својих путовања – оних која су се већ догодила, као и оних која ће се тек збити –  кроз чудесна, тајинствена и мистична, овострана и онострана правасељенска пространства.

Лирски записи

(Снимио Владан Пантелић, на Дунаву, првог дана пролећа 7523.)

01

Свако је од нас самоме себи једини истински лекар, једини истински исцелитељ.

Ово је прва половина Истине, а друга половина Истине каже: Бог је наш истински исцелитељ.

Ове две половине Истине не потиру једна другу, зато што Бог, наш Истински Исцелитељ, може да нас исцељује само онда када ми то освестимо и прихватимо, када Му ми дозволимо.

Без нашег прихватања, у дубини Бића и Суштаства, нема никаквог чуда, нема никаквог исцелења.

Без наше помоћи, ни Бог не може ништа за нас да учини.

Битно је, гле, да ово запамтимо!

02

Има тренутака, кад ми се чини, да је смрт дошла по мене.

Тренутака кад ми се причини, да је већ истекло моје земаљско време, те, да морам да кренем на далек, далек пут без повратка.

Дешавало ми се то и у младости, али, што сам старији, све су учесталији такви тренуци.

Један од таквих тренутака догодио ми се и ноћас.

Морао сам у трену да прекинем писање и стварање, да прекинем све послове у спољноме свету, да изиђем из ума, из мисли и, да зароним дубоко, што дубље, у своје унутарње божанско биће.

Срце је почело све спорије да куца.

Спустило се на мање од педесет откуцаја.

Помислио сам: песниче, дошли су по тебе.

Да ли си спреман да кренеш на пут без повратка?

Одговорио сам: да, спреман сам.

Преда мном се, убрзано, одвијао мој животни филм, документарни филм мог васцелог животног тока.

Био сам смирен, опуштен и, усредсређен на дубоко пранично и космичко дисање.

Потом сам, не знам када, и не знам како, утонуо у дубок сан…

Јутрос сам се пробудио!

Поздравио сам јутро, поздравио сам Сунце, поздравио сам птице око моје терасе, поздравио дрвета и биљке у мом врту за тиховање.

Срце је певушило песму благодарницу.

Срце је благодарило Животу и Светлости.

Срце је благодарило Великом Срцу.

03

Још од детињства, имао сам јасновиђење, да живот и смрт путују упоредо са мном.

Да је на једном рамену живот, а на другом – смрт.

Да, истовремено, и живот и смрт прате сваки мој поступак, сваки мој покрет, сваки мој корак, сваку моју мисао, сваку моју реч.

Рођен сам са неосвешћеним знањима древних хиперборејских, тибетанских и хималајских посвећеника.

Када сам, много година доцније, почео да проучавам ведске, тибетанске, хиндуистичке, будистичке, ламаистичке, таоистичке и зен-будстичке свете списе, схватио сам, у трену, да ја све то већ однекуд знам.

04

Када кажем, да живот са смислом почиње тек онда кад у свом бићу и суштаству помиримо живот и смрт, ја то, уистини, тако и видим и осећам.

То није књишко, већ животно знање.

Неки од мојих пријатеља мисле, да сам ја прочитао брдо књига, да сам прочитао много више него што уистини јесам.

Не, моја знања и сазнања извиру из најдубљег унутарњег, из Акаше.

И ово ми се дешава.

Ја нешто поуздано знам, а не знам одакле знам.

Потом ми до руку дође књига, коју никада раније нисам видео, и ја јасно видим, да су у тој књизи знања за која сам ја знао и пре него што ми је та књига дошла до руку.

То се зове видовито знање.

Звездано, галактичко и космичко знање.

 

05

Има тренутака, кад ми је дух високо горе, а материјални свет дубоко доле.

И опет, има тренутака, када ми је дух у неким мистичним дубинама, а материјални свет високо горе, нада мном, да ме просто притиска и гуши.

Има тренутака, када сам лаган, етеричан и флуидан да бих и полетети могао, и опет, тренутака, када сам тежак као земља црна.

Ја вам овде све о себи искрено сведочим само стога да бисте знали, и схватили, да сам и ја попут вас, да сам један од вас, један од нас.

И, да бисте ме правилно схватили и разумели.

Да знате, да сам свакога трена другачији.

Ово највише пишем због оних пријатеља који ми се јављају путем телефона или путем писама.

Кад им се не јављам, или када сам шкрт на речима, да би знали, да ми је у том трену, уистини, тешко те, да морам да боравим у свом унутарњем бићу, у дубокој унутарњој тишини.

 

06

Писао сам већ, да смо, пре два дана, Владан Пантелић и ја шетали поред Дунава.

Тада је Владан, у ходу, направио неколико песничких снимака.

Снимао је мене и Природу око нас.

Сада ћу ове лирске записе да окитим неким од тих сличица.

Нека сте благословени сви ви, нека смо благословени сви ми, и нека су благословена сва бића ина у свим световима!