Лирски записи

 

Сваком освешћеном човеку, јасно је у овоме трену, да су људи највећи грабљивци, највећи предатори и паразити.

Људи нису више само грабљиви, већ су постали алави, а алавост је највиши ступањ грабљивости.

Прва и највећа жртва људске алавости јесте Мајка Земља као и свеколика Природа.

Тренутак је да још нешто разјаснимо.

Постоје две расе на Земљи – човечанска и људска.

Човечанска раса је словесна, а људска раса је бесловесна.

Сваки освешћен човек запажа сушту разлику између тих двеју раса.

Те две расе се, можда, не разликују генетски, али су и те како различите по светлосном запису.

Исти ген, иста крв – а посве различити!

Ген није пресудан, није битан; битан је светлосни запис, битна је космичка вертикала.

А у свему томе – Свест је најбитнија!

Човечанска раса (раса Свести) јесте мањина (можда између три и пет посто у односу на људску расу), док је људска раса велика, огромна и неупоредива већина.

Нема никаквих изгледа да се, у овоме времену, човечанска раса избори против људске расе!

Људска ће раса посве уништити Мајку Земљу, зато што је, напросто, немогуће освестити људску расу.

Људска се раса не може освестити, нити било како зауставити.

Она ће се зауставити тако што ће да уништи саму себе, а то значи, и сва ина бића на Земљи.

Човечанску расу красе врлине стварања и несебичног давања, док људску расу одликују грабеж, отимачина, себичност, саможивост и потрошачко лудило.

Како ће се догађаји одвијати на Земљи – то, заиста, не можемо поуздано знати, али је једно извесно: ова људска цивилизација стреми ка самоуништењу.

У свом самоуништавајућем походу – а то значи: уништење Природе и Земље – сама се не уме, не зна и не жели зауставити.

А да ли ће је зауставити тајинствене силе из виших светова? – видећемо!

Лирски записи

 

Да би човек живео саобразно и у складу са својим унутарњим суштаством и својом природом, не сме да ствара лажну слику о себи.

Никада се не сме узносити изнад других, никада не би смео себе да сматра вреднијим, значајнијим и битнијим од других.

Ја сам оно што јесам.

Када се сретнем с другим човеком, који стоји наспрам мене, ја сам увек оно што јесам, ја сам увек огледало том другом, суштом човеку, као што је и тај други, сушти човек, моје огледало.

Ми се огледамо један у другом.

Ако смо у истини, онда је то огледање исцељујуће, ако смо у лажи, онда наше узајамно огледање води у болест, у тешке болести ума, душе и духа.

Ја сам једноставан, прост човек.

Прост човек у оном изворном значењу те речи.

Ја сам један од вас, један од нас.

Нисам ни бољи, ни вреднији, ни битнији од вас, од свакога од вас понаособ.

Ја сам човек који греши.

Имам много грешака иза себе и ко зна колико још грешака испред себе.

То што сам песник, не значи да сам бољи, вреднији, паметнији и битнији од било кога другог, од ма кога од вас.

Напротив, може бити да сам гори од вас, може бити да имам више животних грешака од вас.

Човек сам, а то је велика одговорност.

Тешко је бити човек.

Од свих бића у свим световима, можда је, ипак, најтеже човеку да буде то што јесте.

Канда је свим другим бићима лакше да буду то што јесу.

Да следе своју природу.

Када читате моје песме, моје лирске записе, вазда имајте на уму, у свести својој, да сам ја, песник, само један од вас.

Један од вас који је, можда, грешнији од вас.

Лакше ће ми бити, лакше ће души мојој бити, када знам, и када осетим, да ме видите као једног од вас.

Лирски записи

 

Не дозволи да било ко кроји твоју судбину.

Нико није ни вредан ни достојан тога.

Нека твоја судбина буде твој избор.

Буди својеглав и тврдоглав у томе, ако затреба.

А затреба, често!

Буди слободан човек.

Слободан од свега, па и од мана и слабости својих.

Победи своје мане и слабости.

Победи их стваралачким духом.

Буди раса, нација, народ и држава за себе.

Буди своја држава, буди свој народ, своје племе.

Буди то што јеси, а потруди се да и бољи будеш.

Да будеш бољи у свакоме трену.

Увек изнова бољи и бољи.

Не тражи од државе посао за себе.

Ни од државе ни од фирме.

Запосли самога себе.

Запосли самога себе у својему предузећу, у својој фирми, у својој држави.

Не буди ничији слуга.

Једном слуга – заувек слуга!

Буди мудрији од сваке државе, од сваке власти.

Веруј човеку, али никада не веруј људима!

Човек је једно, а људи посве нешто друго.

Редак је човек.

Што је ређи човек – све вреднији бива!

Тамо негде

иза Великог Обзорја

свих ових привидних,

смутних и варљивих светова,

постоји један свет

 у Светлости Духа и Свести;

свет у Љубави,

Лепоти и Доброти;

свет у којем обитавају

сва духовна бића

 Великог Стварања;

свет вила, вилана и вилењака;

свет посвећених чувара

Мајке Природе.

Свет у којему нема

љубави, лепоте и доброте –

није мој свет!

У таквом свету

не желим да живим,

 јер живот без љубави,

лепоте и доброте

и није живот

са сврхом и смислом.

Лирски записи

 

Постоји нешто у самом Срцу Космоса што нас спаја.

Ја не знам шта је то нешто, ни како да именујем то нешто што нас спаја, али, осећам и знам, да то нешто има сву власт над нама, и да све нас спаја – мимо нашег знања, мимо наше свести, мимо наше воље, мимо наших жеља, мимо наших хтења.

То нешто још неименовано и непрепознатљиво, нешто без имена и обличја, спаја двоје љубавника, спаја мушко и женско, спаја прошлост и будућност, спаја прошле и будуће светове.

То нешто се, најчешће, пројављује и наслућује при првом сусрету, у првим тренуцима сусрета, двоје љубавника, мушког и женског, то нешто се осећа у ваздуху, али, и с ону страну ваздуха, с ону страну етра, с ону страну свега.

Први сусрет, први тренуци у сусрету двоје љубавника, бивају пресудни, скоро судбински.

Није их спојила љубав, није их спојила заљубљеност – јер још нема назнака ни љубави ни заљубљености – већ их је спојило управо то нешто без имена и обличја, то нешто без мириса и укуса, а што нас све обујима, обузима, прожима и испуњава.

То нешто на непојмљив, тајинствен и мистичан начин одржава брачну заједницу, везује, чудесно и судбински, мушко и женско, и чини да њихова веза буде складна, осмишљена и хармонична, а да се, у исти мах, никада и није развила нити расцветала љубав међу њима.

Ако, пак, нема тога што се зове нешто међу љубавницима, међу супружницима, све друго – чак и љубав – неће моћи да одржи брачну заједницу у равнотежи и складу.

Дешава се, напротив, да се растају управо они које је истинска љубав спојила, они које је спојило све друго, само зато што међу њима никада није било тог тајинственог и оностраног космичког флуида који се зове нешто.

Зашто о овоме пишем? – питаће се неко.

Пишем зато што су то од мене тражили неки моји читаоци, будући да су и сами наслутили да иза свега онога што спаја двоје љубавника стоји у тајинственим дубина то нешто онострано, тајанствено, тајносано, чудесно, дивотно и мистично.

Нешто без имена и обличја, без мириса и укуса, а што, истовремено, свему другом даје и име и облик, и мирис и укус.

Танушне нити мелодије се разлежу долином обојеном пролећним цвећем, увијајући се
око њега као каква заштита бојећи капи росе најлепшим тоновима. Чаробна мелодија плови кроз ваздух пресецајући околна стабла, ојачавајући им чврстину коју су годинама
стицала. Благи поветарац се искрада из свог сна, грабећи преко шума, ливада, пашњака,
остављајући за собом мирис раног пролећног јутра. Птице се спонтано придружују мелодији
додавајући јој траг природе која их обавија.
Девојка у хаљини боје неба корача ливадом остављајући за собом цветне трагове све до вилин извора. Вода се слива низ стену, пунећи корито, извајано природом, свежом водом.
Вила уђе у хладну воду, не би ли се окупала у чарима природе, несвесна да је са брда посматрају два плава, скривена ока. Погрбљен у жбуњу, скривен тамним лишћем, посматра је Огњен…
На прагу дечака и мушкарца, са срцем у грудима које пулсира као у зеца. Жељан да се нагледа њене лепоте. Да ужива у њеном
бледом телу, скидајући јој белу хаљину. Да се изгуби у дубини њених бескрајно плавих
очију, и да љуби вилинске усне обојене руменилом залазећег сунца. Призор му поквари звук добро познате мелодије. Сада ће она изаћи из воде. Осушиће
се на јутарњем сунцу, пуштајући да јој капи воде испаравају, голицајући јој кожу. Обућиће своју белу хаљину, остављајући цветове на
месту где је стајала. Посматрао је још неко време, а када она крену, он јој уступи довољно времена да одмакне, па се одважи да крене за њом.
Познавао је ове шуме и ливаде, пратио је траг цвећа који је остављала док корача, али
никада није смео да је прати. Слушао је приче старих људи из села како се виле окупљају на
појединим местима. Никада није смогао храбрости да потражи неко од тих тајновитих
места све до сада. Ишао је лагано, прескакајући сваку гранчицу која би могла
да изазове и најмањи шум и поремети хармонију у којој се нашао. На мах му се учини да је изгубио траг, али угледа цвеће недалеко од једног дрвета и
крену тим путем. Случајно згази један цвет,,саплевши се, и усправи се успаничен. Осећао
је мирисе висибаба, љубичица, босиљка,маховине, много већим интензитетом него
раније. Слушао је песму птица и лесникове фруле и разумео сваку ноту, као бардови који
су вештим прстима претварали трзаје жица у најлепше мелодије. Понесе га мирис природе и шумска мелодија, па настави газећи цветове који осташе за њом…
У почетку му беше жао што уништава тако дивне, крхке латице, које се беспомоћно
савијаше под тежином његовог тела. Иза једне окуке обавијене густом шумом се испред њега простре лепота ливаде. Од
ливаде беше лепша само вила која стајаше на њој. Сама, окупана златним траговима
сунца који се просипају по њеном голом телу њихала се у ритму мелодије са лесникове фруле. Дуга коса јој је падала до
испод појаса, откривајући фигуру жене, тако савршену, како само мајка природа уме да
створи. Вила се окрену да другу страну и Огњен угледа призор бујних груди и складних
бокова. Несвестан шта чини крену према њој. Као везан некаквом магичном жељом
приближи се довољно близу да би га могла приметити ако се поново окрене. Направи венчић од цвећа, које је расло поред њега. Мелодија се прекину удаљавајући се
са батом лесникових корака. Вила обуче своје хаљине и крену за лесником. Огњен
разочаран, остави онај венац од цвећа на месту где је она играла и пође кући. Целе
ноћи није могао ока склопити. Навукла се нека тегоба око срца, па никако да заспи.
На очи му не долази сан, већ само лик прелепе виле и њен заводљиви плес. Придиже се
са кревета и дочека зору пакујући мед у једну зделу, не би ли га однео вили.
Чим зора заруди, пуштајући прве зраке сунца да окупају околину, Огњен се упути према
вилин извору, не би ли оставио дарове. Спусти зделу на зелену маховину покрај извора, па
се удаљи скривајући се у истом жбуну одакле је волео да посматра њу. Сунце се већ
високо подиже на небу, али од његове виле ни трага ни гласа. Чак се нису чули ни звуци
лесникове фруле који сваки дан започињаше будећи природу. Топлота је постајала све јача,
а он је осећао жеђ. Сиђе до вилин извора, опрезно, као какав грешник који скрнави
свето место. Отпи мало воде из своје шаке и уми лице. Зачу крцкање грана иза њега, па
се усправи и окрену.
Испред њега се указа створ вредан постовања и дивљења, али толико одвратног
изгледа и мириса, да Огњен уступи корак назад и упаде у вилин извор. Вода беше хладна, али не као лесникове очи које су га гледале. Око њега се направи вир и поче да понире све дубље, утапајући се у вилин води. Бацакао се лево, десно, млатарао рукама, али вода га је вукла све ниже у своје дубине. Мислио је само о томе како да се извуче из овог понора који га је усисавао.
Осети како се ослобађа и граби ка површини. Изрони и покуша да ухвати дах, али се накашља. Изађе из корита у коме се вила
купала, размишљајући о дубини ове воде и како је замало могао да буде мртав. Лесник је мирно седео на маховини лупкајући грубим, длакавим прстима по
својој нози.
– Видиш момче како нешто за чиме жудиш може лако да ти измакне? Хтео си да пијеш
воде са вилин извора, а прогутао си је више него што си желео. Људи су халапљиви. Хрле
према нечему што не може бити њихово. Што више покушавају све више срљају у пропаст. Знаш ли од када сам ја у овој планини. Од када памтим. Било је свакаквих људи. Било је
добрих, који су доносили понуде, као и ти овај мед данас. Али, више сам се нагледао оних
који су опијени вилинском лепотом покушавали да себи обезбеде вечни живот. Који су желели да им виле подаре јунаке који ће величати
њихова имена, ратујући и убијајући. Оних који су слепи долазили тражећи да прогледају, а када би им вила то учинила жалили су се што је свет такав, какав је. Долазили су сиромашни, богати, глуви, сакати. Мишлиш ли, момче да је
неко од њих бринуо да ли некоме сметају њихови прохтеви, молбе? Ни богаљ коме су руке одсекли јер је крао није могао да разуме да се сваки грех мора платити и
окајати на ваљан начин. Схваташ ли какву неправду твој народ чини шумском свету
сечом дрвећа, исушивањем река, убијањем животиња? Људи су се прозлили полакомили.
Битније им је земаљско богатство, него ли царство небеско. Диже руку брат на брата, син на оца, не би ли осигурао наслеђе, отео жену… Ратују цепајући ове природне лепоте, уништавајући плодну земљу проливеном крвљу. Свашта људи причају ходећи шумским стазама. А шума има уши, чује, добар је слушалац, баш као и ти момче. Како ти је оно име рече?
– Нисам рекао. Огњен. Ја нисам као ти људи. Нисам желео никоме да наудим. Био сам жедан.
– Био си жедан воде и вилинске лепоте. Није грех ако се загледаш у вилу. А јес, грех је и
не дати човеку воде да се напије. Али, ти си се много огрешио. Ниси ни свестан колико. Људи нас прогањају. Терају нас из својих
станишта на којима смо вековима обитавали.
И ја ћу ускоро отићи.
– Где? Да ли то значи да и вила одлази?
– Сувише је питања на овоме свету, момче.
А премало времена за смртника као ти да саслуша одговоре.
– Зашто сам погрешио што ми срце куца за њом?
– Зато што има ствари за које си млад да разумеш. Не мешају се наш и ваш свет тек тако.
А и када се то деси, обично је зато што нека мајка нема млека да задоји своје чедо, па се обрати вилама за помоћ.
– Да ли је у томе мој грех? Мајка је умрла чим ме родила. Нисам имао дојиље као богата деца.
Лесник спусти главу и дубоку уздахну.
– Иста вила је задојила ону у коју си се загледао и тебе. Она ти је посестрима. Таква љубав би била грех над греховима. Људи сте побратиме, не би ли помешали крв у знак заштите једно према другом. У твом случају је другачије. Исто млеко, од исте ствари сте израсли у оно што јесте. Душе су вам чисте, немојте их укаљати забрањеним стварима. Мораћеш да ми обећаш да ћеш
отићи. И да се нећеш враћати све док не напустимо ово место.
– Отићи ћу. Зна ли она то?
– Зна. Она ми је и рекла да је често посматра неки младић и упитала ме за савет. Знао сам ко си чим сам те први пут угледао.
Младићево срце скрхано од туге га натера да напусти ово бајковито место, остављајући старог лесника да седи на маховини крај вилин извора.
Ту ноћ је преседео на оближњем врху брда, гледајући две прилике како се удаљавају нестајући у тами. Никада више није чуо звук лесникове фруле, ни видео вилински плес.

(Лесник)

Лирски записи

 

У односима између мушкарца и жене има нечег тајанственог, тајинског, мистичног, магијског и оностраног што се уопште не може схватити, разумети, појмити, објаснити и разјаснити умом, већ се само, и искључиво, неким најскривенијим суштаством – које је с ону страну срца и душе, с ону страну унутарњих чула и божанског флуида – може наслутити и осетити.

То нешто што повезује, спаја и судбински везује мушкарца и жену превазилази све оно што бисмо могли именовати и изразити у било каквој научној, философској и уметничкој форми, јер је то нешто с ону страну свих објашњења и тумачења, с ону страну допадљивости, заљубљености и љубави, с ону страну еротског и сексуалног.

Тамо негде, у даљинама и дубинама свих појмљивих и разјашњивих  светова, постоји неки тајинствени космички закон привлачности, неки космички и божански још нерасветљен флуид, по којему су, а да нису, нити могу бити свесни тога, мушкарац и жена напросто предодређени једно другом.

Песнички речено, они су, мистичним и чаролијским плесом планета, сунаца, звезда, сазвежђа и звезданих јата – а на најтананијим поткама космичког етра и флуида – магијски, као у тантричком заносу, вођени у сусрет једно другом, са неким вишим, и њиховом бићу непојмљивим, оностраним смислом без смисла.

Да, веза између мушкарца и жене и јесте, уистини, смисао без смисла, и сврха без сврхе, илити једна од највећих мистерија космичког закона флуидне привлачности, закона космичке атракције, који ми само у зеновским парадоксима можемо, привидно, да изразимо, именујемо и растумачимо.

Лирски записи

 

Има једна од великих заблуда, која је ушла дубоко у народе, а што је, опет, проузроковано идиотском дарвинистичком теоријом, да увек бољи, снажнији и јачи преживљавају, а да се, на другој страни, губе, умиру и нестају – гори, немоћнији и слабији.

Са становишта тајне духовне науке ствари посве другачије стоје.

Истина је, што се човечанства и раса тиче, да најбољи, најснажнији и најјачи увек први гину, умиру и нестају, а да јадни и бедни, нишчи и никоји опстају и преживљавају.

Срби су најбољи пример за ту тврдњу.

У Срба су, кроз векове, у свим походима, у свим ратовима, увек и вазда први гинули и нестајали они најбољи, најхрабрији и најплеменитији, а увек је преживљавао изрод, олош и шљам.

У Срба је, без сумње, све време вршена обрнута, изокренута и негативна селекција која је вавек ишла на руку највећим србским душманима.

У двадесетом веку скоро да је изгинуло све оно вредно, узвишено и племенито у Србству, а преживеле су само парије и палије.

Овај нараштај Срба – то су потомци парија и палија србских из двадесетог века; потомци ратних профитера и лифераната; потомци олоша и шљама који се скривао женама под сукњу.

Сад вам је јасно зашто је овако јадан и бедан овај нараштај Срба, зашто пристаје на све уцене атлантиста, гуштера и гмазова са Запада.

Ови Срби, морамо то рећи гласно и јасно, немају никакве везе са хиперборејским, ведским и аријевским Србством.

Преживала је само последња србска и балканска фукара, која је запоседнула све србске земље и градове.

Београд одавно није престони град дичних аријевских, ведских и хиперборејских Срба, већ је постао стециште белосветских штакора, рептила и гуштера, као и свеколике балканске фукаре, балканских и европских парија и палија.

Над овим нараштајем Срба, сваки расни, освешћени хиперборејски Србин мора да осећа гађење.

Да ме не бисте прогласили за лицемера, рећу ћу вам, да често осећам гађење и над самим собом.

Осећам гађење над самим собом, зато што, можда, нисам заслужио да носим име и презиме својих дичних, племенитих, хиперборејских предака.

Оних дичних и божанских предака који су у себи помирили живот и смрт, који су између живота и смрти ставили знак једнакости, и вазда и вавек, бивали у првим борбеним редовима, не страхујући за живот, не бојећи се смрти.

Не само што се нису бојали смрти, већ су певали смрти, скоро призивајући је.

Призивали су сјајну, дичну, узвишену и бесмртну смрт на страшноме месту, на бојишту и разбојишту, не мислећи о себи и својему животу, већ размишљајући о ономе што бране, о онима које морају, по сваку цену, да одбране.

Колико сам се пута, за топлих звезданих ноћи, загледавши се у дубине звезданих јата, запитао, да ли сам ја – ја овај и овакакав какав јесам! – достојан имена и презимена својих дичних предака, посвећених и светих србских, аријевских и хиперборејских ратника!

Да ли сам?!

То питање ме прати од ране младости и пратиће ме до скончања у овоме свету и у овоме животном току.