Лирски записи

(Снимио Владан Пантелић, на Дунаву, првог дана пролећа, 7523.)

Чули сте, свакако, за наследне болести.

За болести које наслеђујемо од родитеља и иних предака.

Али, будући да ми прелазимо на поље нове космичке духовности, да се са интернета уздижемо на космонет, онда морамо знати, да су и наследне болести – свеједно! – наш избор.

Све оно шта материјалистичка наука – пре свега, званична медицина –  назива наследним, јесте, у крајњем случају, наш несвесни избор.

Оно што називамо наследним болестима, то би могла да буде наша школа посвећена, наша духовна школа великих космичких мистерија.

Прихватајући, при пуној свести и свесности, оно што смо наследили од предака, ми преиначујемо и мењамо породичну карму, како у будућности тако и у прошлости, како унапред тако и уназад.

Ако су, рецимо, сви наши преци боловали од једне те исте тешке болести, ми ћемо ту тешку болест победити тако што ћемо јој кренути у сусрет, са древним галактичким знањима наших хиперборејских предака, а преко високих поља божанске свести и свесности.

Песнички речено, ми морамо да се сретнемо са узроком те болести која је, кроз многе нараштаје, косила наше претке, да поведемо свети рат против мрачних ентитета који проузрокују ту болест, да бисмо спасили и себе и своје потомке.

Спасавајући себе и своје потомке, ми, у вишим световима, васкрсавамо своје претке, који ће се поново родити кроз неке од потомака наших.

Зашто је ово битно у овом тренутку вечности?

Зато што наше наслеђе у космичкој будућности мора бити само Чиста Божанска Светлост.

Не смемо у наслеђе, својим ближим и даљим потомцима, остављати никакво ни духовно ни космичко смеће.

Тада ћемо поново бити оно што смо били – богови!

Јер Сан Створитеља и јесте – да ми живимо као богови и, да будемо богови.

 

Песникова напомена.

Морам да вам признам, да сам ове лирске записе сачинио надахнут јучерањим разговором са Владаном Пантелићем, те коментарима на нашем порталу Татјане Кришков и Мале Милице (чије презиме не знам).

Некад ми је довољна једна једина реч, од неког човека, да се из те речи, потом, у трену, роди песма или лирски запис.

Зато што та једна једина реч, коју сам чуо, има снажну космичку и божанску слику у позадини, у оностраним дубинама Космоса.

(Татјана Кришков: Стварање Света)

Лирски записи

 

Ми живимо усаглашено и усаображено са својим унутарњим програмом.

Како смо програмирани кроз претке, ближе и даље, кроз многе нараштаје и векове, таква нам је и судбина.

Све су то старе матрице давно превазиђеног света.

Судбина се мења у ходу.

Судбину поништава садашњи тренутак.

Карма је једно од имена за наш унутарњи програм.

Карма се стваралаштвом поништава.

Човечанство је програмило само себе.

Србски народ је, такође, програмио самога себе, или је, пак,  дозволио – што је још тужније! – да га неко други програмира.

У Новоме добу србски програм мора бити усаображен са светлосним језгром звезданог јата.

Мора бити галактички, космички, божански.

Срби су у прошлости програмирали себе да буду вечити губитници и страдалници.

Зато више никада не смеју да буду ни губитници ни страдалници.

У Новоме добу Срби морају бити галактичка духовна аристократија.

У нови србски програм морају да се уграде највиша галактичка и божанска начела.

Видим да је све више пробуђених, самосвесних и самобитнибх Срба и Србкиња.

Биће их све више!

Било би и више пробуђених Срба и Србкиња, да србски народ – са небудности и неосвешћености своје – није, пре више од стотину лета, упао у демонски атлантистички програм.

Преко западних, а превасходно англосаксонских школа, Срби су поништавали свој древни хиперборејски програм.

У само биће енглеског језика убачен је крипто-програм за поништење хиперборејске самосвести.

Преко тог језика Тама је дуго владала човечанством.

Тај језик су стварали они који су добили задатак да уруше и пониште древну хиперборејску цивилизацију.

Са бићима из виших светова, у Новоме добу, општиће се преко праизворног србског језика.

То је древни србски језик који ни многи савремени Срби не разумеју и не осећају.

Зато што је већина савремених Срба образовање стицала преко енглеског језика.

Сви они који су учили санскрт преко енглеског, који су проучавали древне Веде и Упанишаде преко енглеског, имају искривљену представу како о санскрту и Хиперборејцима, тако и о Ведама и Упанишадама.

Они који су санскрт, Веде и Упанишаде изучавали преко немачког имају нешто чистију и јаснију представу.

Док најјаснију представу о санскрту, Ведама и Упанишадама, имају они који су та знања стицали преко руског и србског језика.

Ја вам овде откривам своје увиде стицане у Акаши.

Они који и даље верују, да је енглески језик будућности –  нека слободно путују својим путем!

Није ми намера да икога разуверавам и убеђујем; моје је само да кажем што знам.

Прошло је време разуверавања и убеђивања.

Сада се све убрзано згушњава.

Или знаш или не знаш; или видиш или не видиш!

Ја само кажем, да енглески језик припада цивилизацији која нестаје, која мора да нестане.

Ускоро ће и интернет бити превазиђен.

Зато што тим великих руских посвећеника, у сарадњи са србским посвећеницима, ради на стварању космонета.

Космонет није далека будућност, већ сутрашњица.

Тесла је говорио о косменету, а не о интернету.

Ми смо створени и рођени да општимо са сазвежђима, као и са најудаљенијим звезданим јатима.

Ускоро ћемо сви ми бити прикључени на космонет.

За разлику од интернета, косменуту ће имати приступа само бића од светлости.

Лирски записи

Дан је био диван.

Пун светлости, пун радости, пун живота.

Свршетак зиме и почетак пролећа.

Равнодневица.

Изишли смо, касно поподне, мој пријатељ Владан Пантелић и ја у шетњу, левом обалом Дунава.

Предели су предивни, скоро све саме праисконе слике.

Овде је Дунав онакав какав је и пре триста година био.

На овим просторима, између Београда и Панчева, обитава на десетине врста различних барских птица.

Заиста, ретко сачувана праслика Природе.

Владан је посвећеник с којим се радо срећем.

Сваки наш сусрет бива по једно узајамно успињање на лествици нове космичке духовности.

Не знам како се то догодило, у којем тренутку нашег разговора, али смо обојица скоро у исти час изрекли оно што смо одавно наслућивали а, из неких разлога, нисмо могли, све до данашњег дана, и да освестимо.

Овај свет је материјализација наших колективних мисли, нашег колективног свесног, као и нашег колективног несвесног.

Свесно прелази у несвесно, и, опет, несвесно, путем освешћивања, прелази у свесно.

Некада се направи вртлог, врзино коло, те ми више не знамо, шта је узрок а шта последица; не знамо да ли је свесно – свесно, или је, пак, прикривено и притајено несвесно.

Оно што називамо стварношћу – оно што је ова изокренута цивилизација прогласила за стварност, ова цивилизација кривог космичког огледала – то је само материјализација наших колективних, човечанских и људских мисли на овоме ступњу наше колективне Свести и Свесности.

Просто речено, овај свет је последица нашег мишљења и размишљања, наших снова и визија, нашег васпитања и наших вековних предрасуда.

Песнички би се могло рећи и овако: овај је свет последица нашег незнања које смо ми прогласили за знање.

Ми обитавамо у планетарном Тамном Вилајету, у Зони Сумрака, у Свету Опсена.

Када бисмо овај свет сахзерцавали са галактичког духовног становишта, онда бисмо јасно видели да је овај свет Илузија, Маја, Омаја.

И сви се ми, сва људска бића, и сва ина бића на Земљи, понашамо у складу са Великом Илузијом, под снажном магијском моћи Колективног Творца Велике Илузије.

Све је, дакле, у овоме свету крива уобразиља, крива, извитоперена и изокренута пројекција нашег колективног ума, наше колективне свести и свесности, наше колективне омађијаности и хипнотисаности.

Ко је Творац Велике Илузије?

Ми!

Сви Ми!

Свеколики људски род, свеколико човечанство, кроз векове и светове!

Ми смо сужњи у Великој Тамници коју смо сами кроз многе нараштаје зидали.

Тамница је грађена од наших скамењених и окамењених мисли, наших тврдих, непрозирних и тамних мисли, наших тамних и беживотних речи, речи без слика и светлости.

Све наше болести, све наше бољке, све наше патње, сва наша страдања, све наше смрти и смртности јесу последица Велике Илузије у Бићу Времена.

Под снажним магијским дејствима Позоришта Велике Илузије – света у којему привидно обитавамо – ми смо постали рањиви, крхки, трошни, болешљиви, пролазни и смртни.

Ново доба јесте почетак великог буђења и освешћивања.

По први пут, после толико година, имам потпуно јасну слику, потпуно чисту визију Новог доба.

Велико буђење и освешћивање јесте излазак из Позоришта Велике Илузије, излазак из планетарног Тамног Вилајета, и улазак у Свет Божанске Стварности, Божанске Истине, Божанске Светлости.

Ново доба јесте обнављање нашег Космичког Видовитог Знања, а то је Знање у којему ће свако од нас самога себе јасно видети као Сушто Божанско Биће.

Ето, данас смо, на самом почетку пролећа, Владан Пантелић и ја заједнички заокружили једну мистичну причу, коју смо отворили пре много лета, а, можда, и векова!

На крају ове Владанове и моје мистичне приче, овог нашег заједничког тајинственог јасновиђења, стигну ми потврде са разних страна: од Татјане, Милице, Верице и Сретена.

Никад ми се још није догодило, да у само једном дану, да у само неколико часова, примим поруке и потврде од толико освешћених личности.

А то значи, да се Време све више згушњава, те да Време са земаљског прелази на галактичко убрзање.

(Владан Пантелић, велики посвећеник из Пра-Тијаније)

 

Лирски записи

Кад се сукобе два човека, или два народа, увек побеђује онај који има више идеје и моћније визије.

Залуд оружје и оруђе, залуд техника, залуд ови или они савезници, побеђује вазда и увек онај чије су идеје више, чије су визије моћније.

У свим минулим ратовима Срби су побеђивали само зато што су имали узвишене идеје и снажне визије.

Како ће се Срби понашати у садашњости и будућности, зависи од тога какве идеје и визије имају и, да ли уопште имају икакве идеје и визије о Слободи!

Онај који се брани, вавек је у предности над оним који напада.

Ко се брани, тај мора да има највишу идеју и најмоћнију визију – а то је идеја и визија Слободе, идеја и визија Живота са Смислом.

Кад један човек, или један народ, изгуби идеју и визију Слободе, он тада својевољно постаје роб.

Онога ко се одрекао идеје и визије Слободе, нико никада неће, и не може, ослободити.

Својевољно робство јесте најтеже, најтужније, најболније и најпрезреније робство.

Роб без идеја и визија о Слободи нема будућности.

Роб са идејама и визијама о Слободи има будућности!

Какве су нам идеје и визије, таква нам је и будућност, такав нам је и Живот.

Издајници Рода и Племена, издајници идеја и визија о Слободи, у свим племенима, у свим родовима, у свим хиперборејским народима, бивају презрени до скота, за сва времена, за све векове.

Бити издајник Рода и Племена, за Хиперборејце је бивало страшније од саме смрти.

Издајницима се ни гроб није смео знати!

Они су два пута убијани: први пут физички (биолошки), а други пут духовно.

Два пута су убијани, да се никада више, ни кроз своје потомке, не врате.

Такав је Закон хиперборејски.

Лирски записи

 

Јутрос сам изишао на Дунав, да берем маслачак.

Моји су преци, горштаци вилењаци, с пролећа вазда брали маслачак и коприву, те бејаху крепки и у позним годинама.

Могли су, без муке, и уз најстрмље брдо, и устрачати и низтрчати.

Онај ко није растао у брдима, можда, не зна, да је, низ стрмо брдо, теже низлазити него узлазити.

Само горштаци умеју, без напора, и да се пењу и да силазе низ стрме горске венце, косе и врлети.

На Дунаву се, као и свуда у Природи, рађа и буди нови живот.

Онај живот праискони, живот изван времена, живот изван свих опсена.

Барске птице – а има их разних врста – већ певају у славу пролећа, свијајући нова гнезда.

Природа саму себе и посвећује и исцељује.

Природа је мудрија од људи.

Онј ко на време схвати, да је Природа мудрија од људи, и сам ће, у неко доба, постати мудрац.

У градовима одавно нема шта, нити од кога, да се учи.

Градови су гадови, као куга, као лепра по тјемену Земље, како каже песник виловити.

У последњем времену, каже  једно пророчанство Белих Индијанаца, у градовима ће живети само изгубљени, слуђени и бедни људи.

То се, већ и сада, на сваком кораку осећа.

Иако сам на само пола сата хода од Града, дешава се, да месецима не пређем Панчевачки мост.

У Граду који се зове Београд немам више шта нити кога да тражим, јер то одавно није Мој Град.

Као да нисам рођен у том Граду и, као да никада нисам боравио у њему.

И кад се, неким чудом, догоди да одем у град, осећам – ја лепо осећам! – како ми све уоколо краде и исисава животну енергију.

Људску похлепу, грамзивост и алавост и у ваздуху осећам.

Људи су постали грабљивци.

Све грабе: грабе ваздух, грабе воду, грабе храну, грабе лек, грабе љубав.

Човек више не прилази жени с љубављу, да би јој нешто даривао, да би је запросио, већ прилази с похлепом, с алавошћу, да би је зграбио, да би је присвојио, да би је поништио као божанску личност.

Човек више не тражи човечицу, своју суђеницу и животну сапутницу, већ се понаша као мужјак који гледа да на брзину зграби и покори своју женку.

Ја се просто чудом чудим, како већина ововремених жена пристаје на улогу женке!

Као да више нема космичке и божанске вертикале ни у мушкараца ни у жена.

Али, има и дивних и дивотних људи.

Има их, свуда око нас, у тишини.

Добри и племенити људи живе у тишини, како каже један древни песник.

Добри људи не воле рекламу, они се никада и нигде не рекламирају, јер добру и доброти не треба никаква људска реклама.

Реклама је за преваранте, за лаже и лупеже, за потуљене и зле.

Реклама је за безличне.

Што је мањи и беднији човек, све је већа бука и реклама око њега!

Ове лирске записе желим да завршим нечим лепим.

У славу пролећа, синоћ је моја унука Ленка, која има четири године, насликала овај цвет, који и вама прослеђујем.

Она је својим цртежом, који је назвала Ленкин цвет, поздравила буђење пролећа.

Лирски записи

 

Сви ми падамо, дижемо се, и поново падамо, и поново се дижемо, да бисмо наставили својим путем ка нечем далеком, непознатом, тајанственом, мистичном.

Сви ми болујемо исте болести и бољке, сви ми тугујемо и патимо у овоме свету.

Свакога од нас своје ране боле, као што нас и ране нашега племена и рода боле.

Сви смо ми у исти мах и смртни и бесмртни.

Сви смо ми у исти мах и људи и богови.

Некад смо високо, а некад ниско; некад смо добре воље, а некад лоше воље; некад смо радосни, а некад тужни; некад смо лагани да бисмо полетети могли, а некад, опет, дозлабога тешки и себи и ближњима.

Сви ми желимо да будемо бољи, и сви се трудимо да будемо бољи.

Али, није лако бити бољи.

Лако је рећи, да би требало да будемо бољи, а знамо, добро знамо, да није лако бити бољи.

Много је препрека на нашему путу, много је падова, битака и искушења.

Сви смо ми слабашни, крхки и трошни.

Свакоме од нас треба помоћ ближњих.

Свако од нас вапије за љубављу ближњих.

Нико од нас не може да живи без љубави.

Јер љубав је као вода и ваздух.

Без љубави, баш као без воде и ваздуха, свако биће брзо увене, усахне, ишчили и нестане.

Љубав је као светлост, али она најтананија унутарња светлост која је само суштаство светлости.

Сви смо ми један род.

Ја све вас и видим и осећам као свој род.

Ја вас у срцу своме препознајем.

А у сновима вас својим видим.

Пишем вам зато што сте ви род мој!

(Ленкин цвет: цртеж четврогодишње девојчице)

 

Лирски записи

 

Све приче су већ испричане.

Све је већ одавно и знано и виђено у овоме свету.

Овај свет не може бити бољи.

Дошли смо до тог познања, да је овај свет такав какав јесте, и да се не може поправити.

Ма шта ми чинили, овај свет не може бити бољи.

Неке тајанствене мрачне силе владају овим светом, а ми немамо никакве моћи да савладамо те мрачне тајанствене силе које владају овим светом.

Кроз векове смо покушавали да овај свет учинимо бољим, али нам се није дало, јер су у овоме свету силе мрака много моћније од сила светлости.

Сваки освешћен човек, који је ради на томе да овај свет учини бољим и лепшим него што јесте, пре или доцније дође до сазнања, да је целога свог живота био на губитку.

Губитник је сваки онај који ради за опште добро.

Губитник је сваки племенит и узвишен човек.

Губитник је сваки човек вертикале.

Ако мене питате, ја сам свесно изабрао да будем губитник у овоме свету.

И, никада нећу зажалити због тога.

Зато што сам, упоредо са овим светом, стварао један лепши и бољи свет у свом срцу, у свом унутарњем бићу.