Нисам ја у овај свет дошао

 да будем срећан,

и да уживам у њему,

већ да остварим

свој давнашњи космички сан.

 

Нисам ја у овај свет дошао

 због лепоте овога света,

но због красоте и дивоте

својих снова и визија

које морам да остварим

и испуним у овоме свету.

 

Смисао мог доласка у овај свет

није у ономе

што ћу узети од овога света,

 

него у ономе што ћу ја,

кроз своје снове и визије,

подарити овоме свету.

Лирски записи

 

На Земљи се, у свеколиком људском роду, упоредо, одвијају два космичка тока – Ток/Пут навише и Ток/Пут наниже.

У исти мах се дешава и еволуција и инволуција, и узрастање и опадање, и узлажење и низлажење.

Један, мањински, део човечанства узраста, док други, већински део, ураста, односно, креће се низлазним путем, инволутивним током.

У овоме времену, у самом бићу човечанства, постоје две опречне мета-космичке расе, између којих је тако огромна разлика, као између Неба и Земље.

Мањи део човечанства представља Космос, а већински део човечанства представља Хаос.

Једни се крећу ка вишим духовним и божанским бићима, а други, пак, ка нижим, метафизичким, мрачним, бесовским

и демонским пространствима унутар Хаоса.

Док се у једних Свест и Свесност убрзано проширује, дотле се у других Свест и Свесност све више сужава.

Док једни могу, у трену, да појме, схвате, приме и освесте највиша Знања из Галактичког Језгра, дотле други једва да разумевају и најпростије земаљске ствари.

Док једни све више наликују на древне богове и богиње, дотле други све више попримају лик, изглед и понашање праисконих бесова и демона.

Будући да су божански људи у мањини, стога они не могу још дуго да опстану на Земљи, без помоћи из виших духовних и божанских светова.

Ако, ускоро, не уследи помоћ Одозго, онда ће свеколико човечанство нестати у чељустима праисконог, најгрознијег и најужаснијег, зла.

Људи су изгубили светост и светлост.

 

Више не светле, не зраче и не греју

топлином бића, душе и духа.

 

Из њих је ишчилела благост,

лепота и доброта.

 

 Ишчилела је љубав,

 за собом остављајући

 грозоту, ужас и језу

 опустеле и свенуле љуштуре;

 

без мириса и сокова,

без ичег божанског и девичанског,

без ичег дивотног и чедног…

 

Људи су изгубили светост и светлост,

и постали су, гле, бића

којих се и Васељена грози!

Посвећено последњим Србима Хиперборејцима.

Овај се нараштај

ни по чему памтити неће;

кроз педесет или стотину лета,

нико неће ни знати да је некада

постојао један нараштај

који иза себе ништа оставио није;

нараштај који је живео себично и саможиво;

нараштај без визија и снова;

нараштај предатора и паразита,

који је само грабио и отимао материју,

који је све подређивао материји,

новцу и стварима које, за Космос,

никаквих вредности немају.

 

Ко ће се икада сетити –  

кроз педесет или стотину лета –

да је некада, у некаквом свету,

 постојао један нараштај

који није знао

 за поезију и љубав,

за идеје и идеале;

нараштај који је само гледао

холивудске петпарачке филмове

и играо видео-игрице за идиоте и дебиле;

нараштај који је био нижи од свакога скота;

нараштај који је боловао од атлантизма

 и умро од атлантизма;

 нараштај који је волео Америку

више него оца и мајку,

 више него брата и сестру

 и, нараштај који се,

на концу,

удавио у америчком смећу и смраду,

не знајући да далека звездана јата

никада ни сазнати неће

да је икада постојао тај нараштај,

 нити, пак, да је икада и игде

постојала некаква Америка

 која је од словесних и божанских бића

створила најнижу мајмунску расу.

Лирски записи

 

Музеј Знаменитих Срба!

Да ли сте некада размишљали о Музеју Знаменитих Срба?

Нисте, зато што су нас душмани од детета учили, да за нас ништа Србско не сме бити свето и узвишено.

Учили су нас, да је све Србско назадно и превазиђено, те да још само необразовани и бесловесни Срби држе до некаквог Србства!

Језуитска и усташко-комунистичка пропаганда била је тада веома моћна.

А и данас је!

Брисел и Вашингтон јесу змијска гнезда, гнезда гуја присојкиња.

Инквизиција је данас у Бриселу и Вашингтону.

Све оно (тамооно!) кусо и репато, шуто и рогато, што мрзи Србе и Србство, повезано је, попут свињских црева, са Бриселом и Вашингтоном.

Али, ми побеђујемо!

Не да ћемо победити – ми смо већ победили!

Самим тим што смо будни и свесни – ми смо победили!

(Увек говорити у садашњем времену, јер се у садашњем времену све и дешава.)

Моја је идеја, моја је визија, да Србија, у времену долазећем (а и то долазеће време јесте садашње време!), има на десетине, на стотине Музеја Знаменитих Срба.

И не само Србија, већ би и Срби у расејању требало (у ствари, то им је света дужност!), свуда по свету беломе, да оснивају и отварају Музеје Знаменитих Срба.

Шта је Музеј Знаменитих Срба?

То је Храм, то је Духовно Светлиште Свих Срба – Свих Срба Хиперборејаца.

Знаменити Срби јесу србски светитељи, србски свеци, србски богови.

Музеј Знаменитих Срба јесте Србско Сабориште, свето место на којему ће се сабрати сви знаменити, сви племенити, сви узвишени и сви посвећени Срби.

Сви Срби и Све Србкиње!

Сви србски ратници, песници, уметници, мислиоци, књижевници, научници, ствараоци и ини посвећеници, да се нађу под једним сводом, под једним кровом, у једноме храму, у једноме свесрбском светилишту.

Не чекајмо да то неко уместо нас учини, већ ми прионимо, ми покренимо, ми осмислимо и ми створимо!

Од нас – од нас сада и овде – све зависи!

Наша дела постају наша стварност.

Наша дела творе свет у којему ћемо ми живети, са својим прецима и потомцима.

Бог се пројављује кроз наша дела!

 

ПЕСНИКОВА РАЗЈАСНИЦА.

Док сам приводио концу ово писаније, јави ми се пуковник Боги Стојменовић – а он се никада случајно не јавља! – и рече да подржава моју идеју, моју замисао, моју визију.

И, ја, наравно, верујем, да ће Боги, међу првима, на Радан-планини, отворити Музеј Знаменитих Срба.

Лирски записи

 

Од наших свеколиких дела у садањем животном току, зависи наш живот у будућем животном току.

Не само што зависи каквоћа (квалитет) нашег будућег живота и живљења, већ и место поновног рођења.

Кад кажем место, онда мислим на свемир, на звездано јато, на сунчев систем, као и на планету.

Земља није једино место нашег обитавања.

Постоје милијарде светова, милијарде галаксија, милијарде сунаца, те на милијарде планета.

Од тих ко зна колико милијарди планета у ПраВасељени, постоји, вероватно, на тисуће тисућа планета које су сличне Земљи.

На тим планетама – у зависности од светова и звезданих јата, као и сунчевих система – постоје бића која су, како на нижем тако и на вишем (нека су, без сумње, на веома високом ступњу) духовног бивствовања, постојања, присуства, живота и духовног живљења.

Ми смо истог Рода са свим тим бићима у свим свемирима, у свим световима и у свим галаксијама; сви смо ми, зацело, један Род.

Један Сварогов Род.

Сви ми, кроз Сварога, имамо заједничке пра-претке.

У далекој прошлости, у Древности, они који су били марљивији и вреднији од нас, који су више радили на себи, узнели су су у више светове, у више галаксије, на више духовне планете и, наравно, самим тим, постали су виша духовна бића у односу на нас.

Али, свеједно! они су наши, и они знају за нас; имају и знање и свест о нама.

Ми то знање и ту свест о њима као о нашим рођацима (јер смо од истог Рода) немамо.

Можда само понекад, у неким ретким тренуцима, имамо тек слутњу о њима или неко магловито назирање.

Ми смо дуго, кроз многе животне токове, избегавали да радимо на себи.

Саботирали смо.

Били смо саботери на властиту штету.

Били смо духовно лењи, те смо зато све време и остали на Земљи, да се патимо и мучимо.

Ето шта лењост учини од човека!

Ми смо највеће жртве властите духовне лењости.

Испали смо из Ведског Знања, испали из Свести и Свесности и упали у самсару, у витло, и све време витламо, све време се вртимо укруг, све време тумарамо у зачараном кругу хоризонтале, без сврхе и смисла, јер не можемо да се ухватимо космичке и божанске вертикале, те да изиђемо из самсаре, из витла, и да кренемо Путем навише ка Светлости.

Мучимо се и патимо на Земљи – слуђени и замађијани – ко зна колико векова, ко зна колико животних токова!

Испали смо из Знања (из видовитог знања), испали из Свести и Свесности.

Будући да живимо у незнању и несвесно, ми смо почели да умишљамо, да је Земља ( да је ова планета и овај сунчев систем, као и ова галаксија) једино место нашег обитавања, нашег рађања и нашег живљења.

Све смо све везали за Земљу и све подредили Земљи.

Као да је живот једино могућ на Земљи, као да нигде другде, изван Земље, и нема живота.

То је незнање!

То је незнање о којему су говорили Древни, говорили Пробуђени, говорили Буде (Будни).

Ако немамо визија, ако не сневамо о бољим и лепшим световима, ми никада нећемо ни упознати те боље и лепше светове, у неким бољим и лепшим пространствима, у неким бољим и лепшим свемирима и звезданим јатима!

Лирски записи

 

Хајде да прословимо о поетици атлантиста.

У ствари, њихова поетика јесте одсуство било какве поетике.

Њихов поглед на свет јесте изостанак било каквог погледа на свет.

Уистини, њихов поглед на свет није њихов поглед на свет, већ је то поглед на свет Великог Атлантисте којега они напросто обожавају.

Њихов бог јесте Велики Атлантиста.

Велики Атлантиста јесте Мамон и Велики Инквизитор.

Шта још одликује атлантисте?

Њих одликује одсуство естетике.

У њих су закржљала и утрнула унутарња чула за естетику, за уметнички лепо и дивотно.

Просечан атлантиста јесте медиокритет.

Када сазерцавамо атлантисту са естетског, етичког, философског и духовног становишта – он је медиокритет, осредњак, просек просека!

Познајем атлантисте у душу.

Давно сам их упознао, јер је одувек у Србији бивало тушта и тма атлантиста.

Они су болесно заљубљени у све што долази са Запада.

За њих се на Западу налазе све четири стране света.

За њих је и пасји измет посластица, само ако је са Запада.

То не кажем ја; они су ми то сами говорили.

Из њихових сам уста чуо, да им је са Запада и измет сладак.

Схватио сам још у раној младости, да постоји болест атлантизма.

Али, болести атлантизма нема на Западу, међу самим Западњацима, већ на Истоку, међу источним народима.

Скоро сви источноевропски народи болују од атлантизма.

Поготову Словени.

Међу Словенима је најраширенија болест атлантизма.

Гледао сам на Западу јад и беду Словена оболелих од атлантизма.

То је отужно, огавно и одурно.

Још тада сам схватио, и освестио, шта је узрок словенског пада.

Када се Словени буду излечили од атлантизма, тада ће и кренути путем навише, ка Светлости и Истини.

До тада ће само да тумарају у своме умишљеном тамном вилајету, презрени подједнако и од својих и од туђина.

Лирски записи

 

Знање нас спасава.

Знање је Истина.

Знање је и Светлост.

Пробуђени је говорио, да је незнање највећи грех.

И јесте!

Сви греси, све грешке происходе из незнања.

Незнање је тама, мрак, смрт.

Незнање је страшније и од смрти.

Све цркве, све религије држе људе у незнању.

Већ вековима!

Ниједна религија, ниједна црква не упућује људе ка Знању.

Зато што Знање руши све цркве, све религије, све идеологије, све владе.

Оно што је некада, за Првобитне Европљане, био Ватикан, то је данас Брисел и Вашингтон.

Ко у Бриселу и Вашингтону не препознаје Ватикан, тај не може да има ваљану и јасну представу савременог света.

Томе је све нејасно, збуњујуће и магловито.

Инквизиција није више у Ватикану, већ у Бриселу и Вашингтону.

Слободни мислиоци и данас завршавају на ломачи.

На ломачи Брисела и Вашингтона.

Ако нисте коректни – тешко вама!

Политичка некоректност јесте застрашујућа, грозоморна и ужасна реч савремене бриселске и вашингтонске инквизиције.

Онај кога инквизиција обележи том речју, завршиће на ломачи!

Атлантисти су оно што су некада били ватикански калуђери инквизитори.

То је једна те иста инквизиција!

Један те исти сој рептилоида – гмазова, змија, гуштера и зелембаћа.

Само људи сужене свести, и без икакве самосвести, могу да пропевадју и заговарају атлантизам.

Свештеници и жреци атлантистичке јудео-кршћанске религије јесу корисни идиоти.

Сви атлантисти у Србији, као и у свету, јесу корисни идиоти и корисни дебили.

Само идиоте и дебиле примају у службу бриселске и вашингтонске инквизиције.

Што је већи идиот и дебил, тиме је све виши чиновник у Бриселу и Вашингтону.

Знање нас спасава!

Још само идиоти и дебили мисле, да их незнање спасава.

Мрак влада светом, зато што огромна већина човечанства преживљава у незнању.

Преживљава, а не живи!

Једно је живети, а друго је преживљавати.

Само освешћен човек живи живот, док неосвешћени људи преживљавају живот!

Лирски записи

 

У детињству сам спавао у стаји међу кравама, и у тору, на овчарнику, међу овцама и козама.

Ви, који нисте расли и живели на селу; ви, који сте рођени и одрастали на плочнику и асфалту – у бездушним градовима, кроз које провејава космичка метафизичка студен, хладноћа, језа и грозота пустоши – у кућама од стакла, бетона и челика, не знате, која је то лепота и дивота, спавати у стаји, појати, овчарнику и тору, међу кравама, овцама и козама.

Не знате, какво се смирење, какав унутарњи мир, каква праискона топлина осећа у стаји, међу кравама, у зимској ноћи, док напољу веје снег.

Мирис сена, сламе и балеге опија и успављује само унутарње биће, само срце, саму душу.

Да, можда нисте знали – да сено, да слама, да балега мирише, и да тај мирис има исцељујуће дејство!

Лепши је и здравији мирис у сеоским стајама, међу кравама, овцама и козама, него ли у градском превозу, међу мрзовољним, бездушним, злобним, пакосним, поганим и злим људима.

Јер, ништа тако не смрди као душе поганих, пакосних и злих људи!

Смрад таквих људских душа осећа се на даљину.

То је смрад који трује и убија благородну душу.

И, док полако тонеш у сан – у праискони девичански сан, слађи и дубљи од свакога сна у свету међу људима – ти чујеш лагано и смирено преживање крава; осећаш њихов дах на лицу, на врату, око ушију; осећаш топлину и чедност душе ових племенитих, умилних, узвишених и божанских животиња, и видиш – спрам светлости снега што допире кроз прозор видиш – њихове крупне, дубоке, топле и сетне материнске очи.

Да, краве имају тако крупне, топле и дубоке очи, а у њиховом безазленом, умилном, благом материнском погледу има неке тајинствене, тајносане и мистичне топлине, милине, радости, туге и сете.

Нико те од људи неће погледати тако благо, топло и мило као крава!

И ничег тужнијег и болнијег нема, него видети краву коју воде на кланицу!

Једном сам, давно, пролазећи поред једне кланице, у једноме граду, видео краву умилног и тужног погледа, коју су бездушни и безбожни људи крвнички били и тукли, увлачећи је, ужадима, у кланицу.

Био сам дете, али сам свим бићем својим, у томе трену, осетио, да су ми те племените животиње драже и милије од свих људи целога света.

Ништа тако не презирем као кланице, у којима се муче и убијају невине животиње!

У времену долазећем – ако заиста желимо да будемо духовна, космичка и божанска бића – онда би, за почетак, требало да затворимо све кланице, и да забранимо убијање и клање животиња.

Јер, кад год, и данас, прођем поред кланице, ја осетим неку праискону нелагодност, и неку чудну космичку језу и грозоту у души, и схватим, у трептају ока, да су кланице наша тешка и претешка карма.

И, заиста, све док имамо на милионе кланица у свету, ми се не можемо сматрати цивилизованим, словесним и духовним бићима!

(Татјана Кришков: Соната за Теслу)

Лирски записи

 

Атлантисти се препознају по мржњи према Русији.

Што је већа мржња према Русији и Русима, тиме је неко већи Атлантиста.

Атлантистичка (анти)цивилизација и почива на русомржњи.

Мржња је темељ, основа и потка, њихове нације, њихове државе, њихове културе и њихове (анти)цивилизације.

Они ће прснути као жаба од мржње према Русији, од русофобије.

И да нема Русије, они би морали да измисле Русију, само да би имали шта да мрзе!

Атлантисти су опседнути Русијом.

Они о Русији дан-ноћ размишљају.

Кад не размишљају о Русији, онда је сањају.

Атлантизам и русофобија то су синоними, то је једно те исто!

Нема атлантизма без русофобије, као што нема лица без наличја.

Русофобија је дегенерисала Атлантисте.

Они су постали дегенерисана раса због русомржње.

Појешће их русофобија.

Ископаће их и искоренити русомржња.

Нема им спаса!