Када се,

за ведрих зимских ноћи,

загледам у звездано небо,

 у сазвежђа и звездана јата,

тада осетим срцем,

како Дух Велики све прожима,

 и како ме греје и милује

Љубав и Милост

 из мрачне и тајинствене дубине

овостраних и оностраних светова.  

 

Онај ко није растао на селу,

не зна да се најслађе обедује

с пролећа у њиви,

кад се кукуруз окопава,

и најдивотније спава

 у сенци столетног храста

сред поља,

после жетве ражи,

у врело летње подне,

кад јару јаросну –

која титра и трепери пред очима –

 распршује умилан дашак

што подухује са плаветних

врхова горја у даљини.

 

Онај ко није растао на селу,

не зна колико неког тајинственог

 и узвишеног смисла имају

 сви ти ратарски

и сељачки послови,

и колико је близу Бог,

кад се оре, сеје

 и жање у пољу.

 

Она ко није растао на селу,

не зна – нити може знати! –

да су се најздравија

и најлепша деца –

некада давно,

у доба девичанства –

 стварала и рађала у пољу,

у њиви, или на пропланку,

кад се коси

и сено пласти.

Лирски записи

 

Срби Хиперборејци јесу самосвојна, самобитна и самородна (аутохтона) раса, звездана раса – звездани род.

Они су посве другачији од свих иних раса, свих иних народа и свих иних родова.

Они су изабран род.

Они су од Великог Духа Стварања изабран и посвећен род.

Хиперборејски Срби јесу Првобитни Срби, Првобитни Европљани.

Сви хиперборејски Срби јесу велики посвећеници, свеједно да ли су ратници, песници, ствараоци или, пак, ратари и сточари.

У њиховом унутарњем бићу, у њиховом светлосном запису, у њиховом срцу свести, гле! обитавају сва тајна и скривена космичка знања и сазнања, од Постања.

Али, морамо да схватимо и освестимо, да нису сви Срби – хиперборејски Срби!

Хиперборејски су Срби мањина и у самоме србству.

(Овде реч србство пишем малим словом, зато што мислим на земаљско србство, но, кад имам на уму и у свести хиперборејско Србство, тада је разумљиво, да ту именицу пишем великим словом!)

Хиперборејски Срби јесу раса вертикале, раса етике и естетике, раса свести и самосвести.

Они се рађају као самосвесна и самобитна бића и, потом се, развијају у самосвесне и самобитне стваралачке и божанске личности.

Они у свом бићу имају развијена чула за љубав, лепоту и доброту; они обитавају и живе у пољу свести и свесности.

Они су повезани са духовним и божанским бићима из виших тајинствених и оностраних светова.

Рекосмо, да су они мањина.

Али, она мањина без које не би имала смисла никва већина!

Та мањина (мањина хиперборејских Срба) одржава живот на Земљи.

И, да разјаснимо: они су галактичка будућност једног новог, словесног и освешћеног, човечанства.

Повежи се са унутарњим огњем у своме срцу;

пронађи скривену живу ватру

 у своме бићу суштом;

препознај своје богове и богиње

у скривеној души божанске свести у себи;

 излечи, исцели, спаси, васкрсни

и поново роди самога себе

 у дубинама звезданих јата

у својим унутарњим световима;

заплови кроз тајинствена и онострана

пространства беле светлости

 с ону страну свега појавног и видљивог,

с ону страну свих знања, познања и тајни

 великог почетка и свршетка

стварања светова и рођења богова,

 с ону страну свих привида, варки и опсена,

с ону страну тајносаног космичког огледала,

 с ону страну простора и времена,

тамо иза бескраја и вечности.

Лирски записи

 

Када изиђемо из ума, тада улазимо у видовито знање.

Видовито знање јесте високо изнад сваког знања ума.

Све духовне тајне откривају се видовитом знању.

Знању ума се не открива ниједна духовна и космичка тајна.

Пут видовитог знања јесте пут здравља и живота, а пут знања ума јесте пут болести и смрти.

Изишавши из видовитог знања и упавши у знања ума, човек је осудио себе на живот у вечитом страху од смрти.

Отац свих страхова који нас непрестанце обрхвавају јесте страх од смрти.

Савремени човек целога живота живи у бригама и страховима.

Страхови и бриге обесмишљавају живот савременог човека.

Видовита знања јесу тајинствена знања оностраног живота и живљења.

Наши су древни живели у видовотом знању.

Живети у видовитом знању значи, живети у Свароговом Ирију, живети у Сварги, живети у Унутарњем Небу.

Зато и кажемо да су наши древни преци видели своје богове и богиње.

Они су их заиста видели, а ми их данашњи само замишљамо.

Ми само покушавамо да их замислимо, зато што живимо у знању ума.

Ми смо поробљени знањем ума.

Поробљавање савременог човечанства од стране тајних влада јесте последица нашег властитог поробљавања знањем ума.

Да нисмо поробљени знањем властитога ума, не бих нас нико у свету могао поробити.

Све док обитавамо у знању ума, ми бивамо робовима својега властитог ума; а посве смо лагани и слободни кад изиђемо из знања ума.

Све оно што замишљамо, или покушавамо да замислимо док боравимо у уму, то можемо јасно да видимо када изиђемо из ума и уђемо у видовитост, у видовито знање и познање.

Тесла није ништа замишљао из ума; он је све јасно видео из видовитог знања, из унутарњег срца.

Песник ништа не ствара из знања ума; песник све унапред зна и види у прасликама, у космичким јасновидим сликама, и, то што јасно види – претаче у речи, у стихове, у песму.

Лирски записи

 

Највиши ступањ древног ведског хиперборејског посвећења јесте када се посвећеник изравно из земаљског живота пресели у Сварогов Ириј.

Када, буквално, у трену, пређе из света у свет.

За тај се чин посвећеник припрема целога земаљског живота, од ране младости до самог скончања.

Неки од великих посвећеника – а то су они који имају увида у тајна галактичка знања белих ура – у Сварогов Ириј одлазе поневши са собом и материјално земаљско тело.

Да песнички разјаснимо ово древно хиперборејско тајинствено посвећење.

Има посвећеника који, при уласку у Ириј, остављају за собом вештаствено земаљско тело, и оних, великих галактичких посвећеника, који одлазе са вештаственим (материјалним) земаљским телом.

Древни су највиши Смисао животу давали кроз посвећеничко припремање за смрт.

Живот са Смислом живи само онај ко се целога живота припрема за смрт, ко је у свакоме часу спреман да напусти овај земаљски свет и да се усели у Сварогов Ириј.

Зато су сви древни Хиперборејци били велики и неустрашиви ратници, јер су се од ране младости припремали за тренутак смрти.

Они су били свесни, да је, за њих, смрт само прелазак из света у свет, да смрти, за њих, зацело и нема!

И још нешто да разјаснимо.

Посвећеник је посвећеник, свеједно да ли је ратник или песник!

Песникова разјасница

По једном древном ведсрбском предању, сви су косовски витезови заветници, на челу са Милошем Обилићем, прешли изравно у Сварогов Ириј.

То су били заветни витезови реда Зеленог змаја, који су, истовремено, били и посвећени у древна тајна знања галактичких белих ура.

Из дубина унутарњих светова,

унутарњег неба дубоко у нама,

обасјава нас и исцељује

једно скривено духовно сунце,

златних и млечно-белих зрака

што се распршују вечном завојницом,

у бескрајним пространствима

звезданих јата.

Лирски записи

 

Србство је поцепано, расцепкано, шизофрено и, зато ништа не може да учини за своје спасење.

Поцепало се Србство на три религије које су међусобно до самоуништења завађене, и у том је болесном стању, ево, већ тисућама година.

Религије су и створене зато да би се ведско, хиперборејско и аријевско Србство уништило.

Србство је тежак шизофрени, душевно и духовно растурени, поцепани и разбијени болесник.

Да би се тај болесник, који се зове Србство, излечио, да би се исцелио, да би постао цео и потпун, он мора да позна и освести узрок и праузрок свог пада, своје тешке болести.

Мора да се врати својим ведским, хиперборејским и космичким коренима.

Јер, Србство није само у православном хришћанству, но, истовремено, и у јудео-кршћанству и у исламу.

Србство је између себе тешко завађено, а узрок заваде и вечите мржње, вечитих и грозних ратова унутар Србства, јесу три туђинске религије које не одговарају Бићу и Суштаству ведског, хиперборејског и галактичког Србства.

Ако се не догоди, из ових или оних разлога, повратак ведским коренима, онда ће Србство убрзо нестати.

Наши су заклети заједнички душмани давно осмисли, да се ми између себе до самоуништења бијемо.

Нека се не заваравају Срби католици и Срби муслимани, да ће они бити поштеђени!

Када се униште Срби православци, одмах ће потом на ред доћи Срби муслимани и Срби католици, који се сада надају да ће та судбина њих мимоићи.

Уосталом, све ви то знате боље од мене.

Не знам ни зашто вам све ово пишем!

Лирски записи

 

Ако ми, Срби, желимо да живимо са Смислом, онда се морамо вратити својим праисконим, древним, ведским и хиперборејским коренима.

Наша пропаст је почела са покрштавањем и примањем хришћанства.

Са примањем хришћанства, ми смо престали бити Србима.

Ниједна туђинска религија не дозвољава Србину да буде Србин.

Србин може бити Србин само у вери и знању својих божанских предака.

Ни хришћанско православље, ни јудео-кршћански католицизам, као ни правоверни ислам, не дозвољавају Србину да буде Србин.

Срби имају своје заклете вековне непријатеље у све три ове туђинске, несрбске религије.

Раздељени и завађени у овим трима туђинским и пустињским религијама, ми се већ вековима затиремо између себе.

Србин против Србина ратује зарад туђинске и душманске религије, а Србство, из нараштаја у нараштај, бива све мање и тање.

Ми не бранимо и не штитимо Србство и Род, већ гинемо за хришћанство, кршћанство и ислам.

Религије нису Пут до Бога, Пут до Истине и Светлости, Пут до Правде и Љубави.

Религије нас, беспућем и стрампутицама, воде у Таму и Смрт.

Што смо више религиозни, све смо мање у Истини, Љубави и Светлости.

Онога трена када престанемо бити хришћанима, кршћанима и муслиманима, тада ћемо поново постати ведским, хиперборејским и аријевским Србима.

Наравно, ако то желимо – ако желимо да живимо са Смислом!

(Четири годишња доба: Србски коловрат)

Лирски записи

 

Што је мање љубави у свету, све више верујем у љубав.

Што је мање лепоте у свету, све више верујем у лепоту.

Што је мање доброте у свету, све више верујем у доброту.

Љубав, лепота и доброта спасавају свет, спасавају нас, спасавају Васељену.

И кад нигде нема љубави – увек је и свуда има.

И кад нигде нема лепоте – увек је и свуда има.

И кад нигде нема доброте – увек је и свуда има.

Свуда и вазда и навек има љубави, лепоте и доброте, само што нигде нема оних који би љубав, лепоту и доброту могли да виде, осете, доживе и препознају.

 

(Татјана Кришков: Соната за Теслу)