Лирски записи

 

Пловимо на крилима Љубави, на крилима Космичког Орла.

Космички Орао је онострана праслика најтананијих (стваралачких) космичких енергија које се крећу завојито (спирално).

 Космичке животне и стваралачке енергије, које се крећу и простиру завојито, подсећају на исполинског орла несагледних белих крила.

Отуда је знамен (симбол) Орла у свих Древних.

Орао је знамен, и праслика, слободе и висине, бескраја и вечности.

Приказ Орла на стегу и грбу јесте прасећање, прапамћење Космичког Орла.

Тако се преко слике Орла на стегу и грбу призивају космичке енергије и божанска дејства из Језгра Постања, преко оностране праслике оваплоћене и приказане у Космичком Орлу.

Не могавши, у младости, себи да разјасним, дуго сам се чудио и питао: откуда Бели Двоглави Орао на стегу и грбу Древних Хиперборејских Срба?

Зашто је приказан Бели Двоглави, а не Бели Једноглави Орао?

А онда сам, изненада, у Акаши све разјаснио.

Бели Орао је због Беле Енергије Космоса.

Најтананије, животодајне и стваралачке енергије имају млечно-белу вагру (боју).

Те енергије су основа и потка свих иних енергија и дејстава у ПраВасељени.

Све друге силе и енергије простиру се по бескрајним и вечним поткама млечно-белих енергија Космичког Орла.

Све космичке енергије крећу се завојито (спирално), преко Удвојене Завојнице.

Двоглави Орао на стегу и грбу приказује наизмечно, двосмерно кретање беле енергије Космичког Орла око Осе Постања, илити Вертикале Космоса.

Када сам ово разјаснио у Акаши, тада сам схватио, да Двоглави Орао није случај, није превид, привид и грешка у виђењу, појимању и схватању Древних, већ да је то права суштина, истинска онострана праслика Космичког Орла.

Наши Древни су били велики посвећеници видовитог знања, и, они су били упућени у највеће тајне оностраних светова.

Они су видели двосмерно кретање космичких животодајних и стваралачких енергија, те су стога, на својим стеговима и грбовима, то наизменично и двосмерно кретање енергија представили у лику Двоглавог Белог Орла.

Космички Орао јесте знамен (симбол) Живота, Љубави, Слободе и Стварања.

Са Космичким Орлом можемо се повезати преко трећег ока, у стању дубоког тиховања.

Преко трећег ока низводимо се до самог језгра срца, где ће нам пројавити Бели Космички Орао.

Тада ћемо осетити и доживети Космичку и Божанску Љубав.

Дошао сам на крилима Љубави,

 и отићи ћу на крилима Љубави.

 

Љубав је на Почетку,

 и Љубав је на Свршетку.

А нема ни Почетка ни Сврштека –

постоји само Љубав!

 

Све што сневамо –

сневамо због Љубави.

Све што осећамо, знамо и видимо –

 осећамо, знамо и видимо због Љубави.

Све што чинимо –

чинимо због Љубави.

Све што стварамо –

стварамо због Љубави.

 

Због Љубави смо дошли на овај свет.

Због Љубави ћемо отићи са овога света.

 

Љубав је оно што држи сва бића,

 све светове и сву творевину.

Љубав је оно што никада

открити и упознати нећемо,

а због чега ћемо се рађати,

живети и умирати,

и поновно се рађати,

 живети и умирати.

 

 Јер Љубав све нас на све покреће,

 а да ми тога

ни свесни нисмо!

Драган Симовић: ВЕРТИКАЛА СРБСТВА (видео)

Опремио: Стари Словен

 

 

Драган Симовић: ГРАДИТЕЉИ И РУШИТЕЉИ (видео)

Опремио: Стари Словен

Лирски записи

 

Пише ми Верица из Ниша, како, већ двадесетак дана, сања један те исти дивотан, тајинствен и песнички сан.

Сања како, наизменично, лети час са јатом рода, час са јатом лабудова, а час, потом, са јатом орлова.

Пита ме: како ја видим, како тумачин њен сан?

Уместо изравног одговора – јер не волим изравне одговоре – покушаћу, из свог унутарњег песничког бића, да разјасним њен сан.

Да бих могао да разјасним нечији сан, морам да уђем у тај сан, морам тај сан да осетим, доживим и препознам као свој сан.

То песнику није тешко, зато што је песник вазда у свету снова.

Песник је у свету снова и кад је будан!

Људи се, када је у питању тумачење снова, најчешће хватају за симболе.

Они у свему, и иначе, тражење знамења, симболе и симболику.

Али, у сновима постоји нешто онострано, нешто што је с ону страну сваке симболике, с ону страну сваког појимања, схватања и тумачења.

Не може се све тумачити умом и разумом.

Много је више тога с ону страну ума и разума, с ону страну сваког појимања и схватања.

Сан о летењу јесте један од најдивотнијих снова.

Сан о летењу јесте наше прасећање, прапамћење, праискуство.

Ми смо и створени и рођени да летимо.

Ми смо у Древности били светлосна и летећа бића.

Ми смо у Праискони, уистини, имали етерична и енергетска крила!

Многе своје дарове и моћи, гле! ми смо поступно – из нараштаја у нараштај, из живота у живот – губили.

Много тога смо – превасходно, због ума и разума – заувек изгубили.

Заборавили смо да мислимо срцем, заборавили да размишљамо душом!

Изгубили смо видовитост, изгубили смо видовита знања.

Срце и душа су закржљали, зато што увек користимо само главу, само ум и разум.

Што није у нашој глави, што није у нашем уму – тога и нема!

Тако се понашамо, и тако живимо.

Снови нас, често, враћају на пра-почетак, на над-почетак.

Снови су повезани са Акашом.

У сновима о летењу, нама светлосна и крилита бића, из виших духовних и божанских светова, поручују, да смо и ми попут њих, да смо и ми као они – светлосни летачи.

Да смо створени и рођени да летимо, овостраним и оностраним световима, да летимо низ сазвежђа и звездана јата, низ пространства бескраја.

Ми нисмо заувек везани за Земљу.

На Земљи смо само за кратко.

На Земљи смо само донде док нам не израсту и не ојачају етерска и енергетска крила.

Из дубина Душе

 извире Светлост

и у Срце се прелива;

у дубинима Срца

 рађа се Љубав

и Душу запљускује.

 

У дубини свих дубина твог Бића

скривене су највеће тајне

 Почетка и Свршетка.

Посвећено чуварима Висина
Народу О р л о в а
Господарима небеских путева
Прапрецима Слободних

И нашим поглавицама-
Праоцу Јавствославу
И прамајци Тивствослави

Који су одувек и заувек Једно
На брду Ор-лова
И врху Тамница

Понад Тијања лековитог
У срцу Ти-ја-ни-је унутарње
Унутарње Тијаније у срцу

Посвећено чуварима Висина
Народу Ор-ло-ва
Кроз које лако
И без спорине снене
Љубим Душу Васељене

Путовао сам тајинственим пределима

изван вечне зиме, снега и леда;

 с ону страну облака, тишине и снова;

 с ону страну туге, сете и боли;

 изван свих привида, варки и опсена,

тражећи невесту своју

из једног давно минулог живота,

 у којему наша љубав

бејаше

моћнија од света

и јача

од смрти.

Мисли срцем,

да би у свакоме трену

 могао да разлучиш

битно од небитног.

 

Мисли срцем,

и живећеш живот

са смислом

у свакоме трену.

 

Мисли срцем,

 и схватићеш,

да је битан

 само овај тренутак.

 

Да имаш

само овај тренутак,

и да само овај тренутак

 јесте вечан живот!

 

Немогуће је живети

без неких узвишених,

божанских замисли.

 

Живот без неких узвишених,

 божанских замисли

и није живот са смислом.

 

Смисао живота може бити

само оно што је изнад живота,

што је веће од живота

и што је извор самога живота.

 

Оно што храни и узноси живот,

што обогаћује и оплемењује живот,

што одржава и твори живот –

смисао је живота!

Лирски записи

 

Да сам противуречна личност, то сам још у раном детињству осећао, а потом и схватао.

Противуречна личност уздуж и попреко, као и на свим пољима присуства и постојања.

Као дете, био сам коштуњав, мршав и слабашан; мало сам јео, а и то мало што бих јео, било је некако узгред и мимо реда и правила.

Али, истовремено (будући да сам растао у високим брдима и горама), могао сам да се испењем у највише стене попут дивојарца (а то и јесте мој астролошки знак!), да се испењем под снежне врхове, тамо где ниједно друго дете није ни могло ни смело да приступи.

Кажем, био сам крхке грађе, слабуњав, коштуњав и мршав, а могао сам, са седам година, да препешачим тридесет километара, а да се не уморим.

Своју слабост и немоћ, ја сам побеђивао пешачењем, пењањем уз стене и дрвеће и, пливањем.

Волео сам воду, волео сам да пливам попут рибе.

Пливао сам у брзицима и вировима, пливао уз матицу у брзим и хладним планинским рекама, пливао понад и подно горских слапова.

Од детета сам осећао некакву тајинствену и онострану космичку везу са водом.

Вода ме, поготову вода планинских потока и река, напросто смирује и исцељује.

Довољно је, некада, да само чујем жубор горског потока и, да се осетим као да сам поново рођен.

Не знам како, али ја сам већ пре поласка у школу умео да медитирам и тихујем, да се у трену повежем са Бићем Природе, да се препустим Бићу Природе да ме лечи и исцељује.

Све немоћи своје крхке грађе, свог физичког тела, ја сам побеђивао преко Бића Природе.

Од Бића сам Природе добивао и снагу, и силу и енергију да бих ојачао, да бих очврснуо своје земаљско тело.

Од Бића Природе и од Света Вилењака.

Вама, који нисте расли у Девичанској Природи, попут малог Индијанца, све ово, можда, чудно звучи, али, ја сам још у најранијем детињству упознао Свет Вилењака, и, тај Свет је, за мене, стварност као и стварност овога света.

Са силаском у град – будући да нисам могао више да, изравно и у трену, успоствљам везу са Бићем Природе – моје физичко тело је почело поступно да слаби, те да губи ону крепкост и свежину коју сам стицао боравећи у Девичанској Природи.

Градови су сисачи, вампири, како животних сокова, тако и космичке животне енергије.

Збијена, и густо насељена места, убијају не само физичко тело, већ и сва она друга, танана душевна и духовна тела, преко којих смо и повезани са Језгром Космоса, са Бићем Природе.

Али, кад из другог угла сазерцавам свој унутарњи пут, онда могу и ово да кажем: да нисам сишао у град, те да сам остао у Девичанској Природи, никада, вероватно, не бих дошао до ових космичких знања и сазнања – ко то зна!

Док на једној страни – губиш, дотле на другој страни – добијаш.

Заиста, нема добитка без губитка!