Лирски записи

 

Нестаће свет грабежи и отимачине.

Нестаће свет у којему је профит изнад свих других вредности.

Свет профита јесте свет грабљиваца и готована.

Свет предатора и паразита.

Будућност припада духовности.

Али не религијској, већ космичкој, звезданој и сунчевој  духовности.

Новој духовности која ће се на Земљу спустити из виших божанских и духовних светова.

Свет грабежи и отимачине нема будућности.

Никада је и није имао.

На нама је, да, из свог унутарњег бића, изнедримо једну вишу расу људи.

Нови човек мора да се роди из бића старог човека.

Ми смо та тајинствена и онострана вододелница између старог и новог.

Ми смо истовремено и стари и нови човек.

У нама су оба та човека – човек прошлости и човек будућности.

Ми, Срби Хиперборејци, то одавно и знамо и осећамо.

Из нас, из нашега бића, мора да се роди нова звездана, галактичка будућност Земље.

Лирски записи

 

Сви упоредни, и сви овострани и онострани светови, повезани су међусобно, и умрежени, у јединствено космичко устројство (поље), преко велике дејствене и животодајне етарске завојнице васионе.

Ми смо, у сваком трену, повезани – како са светом предака, тако и са светом богова – и, готово, лагано прелазимо – било у сну или у унутарњем тиховању – из једног у други и трећи свет.

Крећемо се по тајинственим енергетским и етарским поткама велике космичке завојнице, одржавајући, истовремено, живу и стваралачку везу, или по усправној или по водоравној временској оси, као и по дејственим и духовним осама вечности.

Све је стварност у свим световима и у свим пространствима.

Песнички речено, и најбујнија, и најбогатија, и најчудеснија машта и уобразиља јесте сушта стварност, као и све оно што видимо, осећамо, опипавамо и доживљавамо у овоме свету.

Стварност су и наши снови, свеједно да ли су то снови при спавању или у будном стању.

И са далеким прецима ми одржавамо живо општење, живу и стваралачку везу, иако тога најчешће нисмо ни свесни, а требало би да будемо свесни!

Сви светови су међусобно повезани и умрежени.

Наши су молекули свесни, наш је светлосни запис свестан, језгро наше душе је свесно.

Између нас и најудаљенијих звезданих јата постоји енергетска, дејствена, мисаона, осећајна као и свака друга веза.

Ми предосећамо свако рађање нових сунаца, нових звезда, нових сазвежђа, нових звезданих јата и нових овостраних и оностраних светова.

Наши молекули повезани су са свим молекулима у васиони, као што је и наш светлосни запис повезан са свим светлосним записима у правасељени.

Ново доба јесте доба свеопштег буђења.

У Новоме добу сви ће бити пробуђени и освешћени.

И сви ће бити или ствараоци или суствараоци.

У Новоме добу сви ће писати поезију, како је сликовито рекао један србски песник.

А песник је хтео рећи, да ће сви бити или ствараоци или суствараоци.

У поезији су највеће и најскривеније истине.

Поезија је буђење и освешћивање човечанства.

Зато су вас све време и убеђивали да не читате поезију.

Велики брат вас је убеђивао да не читате поезију, јер он добро зна, да тада више нећете бити његово робље.

Ко чита поезију, тај почиње да се буди и освешћује и, одбија да буде слуга и роб великог брата.

Поезија је пут унутарње слободе.

Ово запамтите!

Лирски записи

 

Морамо да поштујемо и ценимо себе, да би нас и други поштовали и ценили.

Да будемо свесни како својих врлина, тако и својих мана.

Ни пред ким не смемо бити снисходљиви и покорни, нити, пак, да се осећамо мање вредним и битним.

Свако је од нас битан; сваки је човек битан; свако је биће битно.

Ми смо ми, а они су они.

Тако би рекао Древни Хиперборејац.

Ко поштује и цени себе, поштује и цени друге.

Кад год се сретнете са непознатим човеком, потрудите се да у њему видите и препознате себе.

Тада ће и он у вама видети и препознати себе.

То и јесте прави сусрет двају бића.

Сви смо ми жива божанска огледала једни другима.

Свако се од нас огледа у свакоме од нас.

Свако од нас види и препознаје Живога Бога у свакоме од нас.

И то је, гле! тајинствени унутарњи пут који ка Светлости води.

Лирски записи

 

Знање мора да буде усаображено са Истином и Лепотом.

Човек од Знања мора, истовремено, да буде и човек од Истине и Лепоте.

По мојему дубинском унутарњем убеђењу, нема Знања изван Истине и Лепоте.

Наравно да под Лепотом подразумевам душевну, духовну, песничку и уметничку космичку Лепоту.

Неки то зову и Естетиком.

Естетика увек упоредо иде са Етиком.

Човек од Знања мора, изравно, да служи и Роду и Човечанству.

Мој Сан, мој Идеал,  јесте човек од Знања, Истине и Лепоте.

Мој Сан, мој Идеал, јесте човек који тежи ка сједињењу са Бићем Космоса, Бићем Васионе, са Божанским Бићем.

Човек од Знања мора да зна ко је и чији је, да зна ко су му Преци, да би могао да упозна и своје Потомке.

Онај ко није упознао Претке, неће ни Потомке упознати.

Онај ко није Националиста, не може ни Космополита бити.

Сваки истински Космополита јесте, истовремено, и истински Националиста.

Мој Сан, мој Идеал, надасве, јесте и КосмоСофија – Космичка Мудрост, Божанска Мудрост.

Национална СамоСвест подразумева и Космичку СамоСвест.

Националиста је човек од Знања који самоодговорно и самосвесно служи Роду, Нацији, Раси, Човечанству и Космосу.

Ја сам, у исти мах, и Србин Хиперборејац и Космичко Биће.

То двоје иде упоредо; то двоје јесте – једно!

Србство је мој Искон, а Космос је мој ПраИскон и НадИскон.

Србство је моје Полазиште и Упориште, а Космос је моје Исходиште и Уточиште.

Да бих стигао до Космичког Бића морао сам поћи од Бића Србства.

Оба су ми Бића подједнако драга и мила.

Оба ова Бића јесу Једно Сушто Биће.

Ја осећам праисконо гађење над онима који се одричу Рода и Нације зарад лажног космополитизма.

Онај ко се одриче Рода и Нације, тај се одриче Знања, Истине и Лепоте.

Онај ко се одриче Рода и Нације, гле! никада неће узрасти у Истинског Космополиту.

Лирски записи

 

Бог се пројављује кроз Природу.

Све се божанске и духовне силе пројављују кроз Природу.

А Природа је Све.

Природа је све што видимо и не видимо, све овострано и онострано, све опипљиво и неопипљиво, све замисливо и незамисливо.

Природа је Етар; Природа је Прана; Природа је и Дух Стварања.

Природа је жива, душевна и духовна.

Природа је сушта и суштаствена.

И ми смо Природа.

Ми јесмо Природа.

Чувати Природу, значи: чувати себе!

Како се односимо према Природи, тако се и према Души својој односимо.

Тако се односимо и према Бићу и Духу.

Древни су били усаображени са Природом.

Древни су били мислећа, осећајна и корачајућа Природа.

Древни су живели у заједници са Природним силама и бићима; Древни су се дружили са Вилама и Виланима, са Вилењацима и Патуљцима.

Живели су у заједници и у љубави са свим иним чуварима и помагачима Природе.

Природу су звали Великом Мајком.

Она и јесте Велика Мајка.

Древни су имали високу и проширену Свест.

Ми, данашњи, имамо ниску и сужену Свест.

У многих савременика скоро да и нема Свести!

Огромна већина савременог човечанства готово да и нема никакву Свест.

Живе без Свести и Савести.

Јер, где нема Свести, нема ни Савести.

Савест је одговор на Свест.

Савестан је онај који одговара Свести, онај који слуша Свест.

Зато је све више оних који чине најгрозније злочине без икакве грижње Савести.

Древни нису чинили такве злочине.

Нису уопште чинили злочине.

Они су се само достојанствено и неустрашиво бранили.

Древни никада нису нападали; Древни су се само бранили.

И били су успешни и непобедиви у одбрани.

Били су природни, галактички и божански ратници.

Данас скоро да и нема ратника.

Данас постоје само човеколике звери, без Свести и Савести.

Лирски записи

 

Свој живот не поверавајте ником, не дозволите да било ко, уместо вас, буде творац, сутворац и ковач ваше судбине.

Свој живот, своју судбину – преузмите у своје руке!

Нема вође, нема лидера, нема политичара, нема владе, нема државника, нема послодавца, нема газде – буквално: нема никога! – ко хоће, уме и може, на ваљан и смислен начин, да решава ваша суштаствена животна питања.

Човечанство не зна куда и камо и зашто иде; Србија не зна куда и камо и зашто иде; нико из вашег окружења – нико од људи! – не зна куда и камо и зашто иде!

Сви су збуњени, сви су слуђени, сви у мраку тумарају и траже пут, траже излаз којега нема.

Нема решења, нема пута у спољноме свету.

У спољноме свету ничега нема.

Све је то маја, омаја, опсена и илузија!

Постоји само један прави и једино исправан пут, а то је унутарњи пут, пут вашега срца.

Сви други путеви јесу стрампутице, сви други пути јесу распути, сви други путеви јесу беспућа.

Не размишљајте о томе, да ли ће, и када, овај свет бити бољи – овај свет, можда, никада неће бити бољи! – већ размишљајте о томе, да ли ћете ви, и када, бити бољи!

Када себе учините бољим, тада вас више и неће занимати да ли је свет бољи!

Ако сте ви бољи, онда ће и свет бити бољи.

Упамтите: политичари и постоје зато да се ниједан проблем не реши.

Политичари не решавају проблеме, но их увек и вазда изнова стварају.

Проблеме не решавају људи; проблеме решава човек.

Не људи, већ човек!

Сушти и битни човек.

А то сте ви сами.

Лирски записи

 

Ма како год то звучало, сви смо ми знанци и пријатељи једни другима.

Сви се ми знамо и препознајемо из неких ранијих, давнашњих, животних токова.

Ко зна куда смо све, и низ која све сазвежђа и звездана јата, у древности, у праисконо доба, заједно путовали и пловили!

Свако је од нас, свакога од нас, нечим задужио, а да ни свесни нисмо тога.

Нити знамо када је започело наше путовање, нити, пак, знамо када ће се окончати и, да ли ће се уопште окончати!

Знамо се однекуд, знамо се!

Из снова и визија наших знамо и препознајемо једни друге, а не знамо да се знамо и да се препознајемо!

Постоје у нама, у језгру нашег срца, најдубља и највећа знања о којима никада ништа сазнати нећемо.

Никада нећемо сазнати, да имамо знања која превазилазе и надилазе сва знања овога света.

Само у неким тренуцима изненадног просветљења, схватимо да смо то ми, да смо одувек и да смо заувек!

Све наше љубави већ су толико пута догођене, и вазда се изнова догађају, а ни о томе ништа не знамо.

Свака изненадна љубав, љубав на први поглед, јесте по ко зна који пут поновљена љубав, а нама се чини да је посве нова, да је непоновљива, и да се никада пре није догодила.

А догодила се, гле! ко зна већ колико пута.

И то је дивота над дивотама, што нам је све у овоме животном току ново и непоновљиво и, тајинствено!

Двоје заљубљених понављају увек изнова своју божанску љубав кроз многе животне токове.

И то је тајна над тајнама, да се њих двоје знају а не знају да се знају, а не знају да су се сретали толико пута пре, а чини им се, да се по први пут у животу сусрећу!

Уистини, сви смо ми знанци и пријатељи једни другима.

И свако од нас обитава, на овај или онај начин, у свакоме од нас!

Лирски записи

 

01

Када осетите праискону унутарњу тугу и сету, када сте обхрвани космичким јадима и болима душе, када вам се учини да сте од свих напуштени и заборављени, када вам се причини да сте најусам  еније и најосамљеније биће на свету и у свим световима, када у дубинама свог срца осетите онострану (метафизичку) студен и хладноћу, тада призовите у помоћ све своје претке и све потомке своје (како оне из далеке будућности тако и оне из најудаљеније прошлости), призовите сва божанства и сва духовна бића из највиших небесних пространстава, и сиђите дубоко, још дубље, и најдубље, у своје унутарње (галактичко) суштаство, у језгро своје душе, у праводеан светлости и љубави, и, тада ћете чути, и спољним и унутарњим чулима, најдивотнију вилинку (музику) звезданих јата, најдивотније појање и певање божанских весника и благосвесника, и бићете, у трену, запљуснути неизрецивом милином и љубављу, што је сама суштаствена суштина најтананије унутарње и оностране светлости, и бићете, гле! као снова (изнова и поново) рођени у неким бајковитим и предивотним божанским световима.

Ово ја зовем дубинским и тајинственим (оностраним) унутарњим тиховањем.

То није ни молитва ни медитација, већ једно тајинствено унутарње стање душе, духа и свести, стање које обједињује и молитву и медитацију, али, истовремено, и превазилази (и надилази) све оно што се у овоме свету може изразити и именовати.

 

02

Једна узгредна језичка примедба која је песнику битна, будући да залази у онострану чистоту и лепоту језика, а тиче се, превасходно, несвагдањих мета-јрзичких нијанси суште речи.

Са становишта тајне духовне науке, постоји (онострана, метафизичка) разлика између самоће и осаме.

Усамљен човек јесте човек стваралац, човек посвећеник, који свесно бира самоћу зарад стварања и рада на себи и, он је, у суштини, радостан човек.

Осамљен човек јесте човек не-стваралац, човек који се није посветио раду на себи, већ је његова осамана последица неких дубоких осујећености и, самим тим, он није радостан и испуњен човек.

Док усамљеном човеку годи самоћа – годи души, духу и свести – и чини га испуњеним и прожетим животом и енергијама, прожетим бићима из тајинствених светова, дотле осамљен човек самоћу (осаму) доживљава као проклетсво и казну; он, у свом срцу, осећа празнину, скученост, тескобу, безвољност, безнадежност и беспомоћност.

Самоћа окрепљује и снажи дух; осама разбољева и слаби дух.

Лепота, гле! душе сетне
скривена од света таме
у тишини обитава
уз обзорја понад горја
(Вилењак Бели Вук)

Чопор дивљих паса
у ноћи пунога Месеца
цвили, урличе, 
завија

на светим водама
Истера.

А племе Белих Вукова
узмиче к обзорју века
пред овим накотом
пасјим

што Вучју
Земљу им Свету
већ опогани целу.

(Спевано на Дунаву/Истеру, у зиму 7518. године.)

Браћа ми се закрвила,
сестре ми се завадиле,
и Род ми се разродио.

Ја никога одвећ немам
у племену разореном!

Још орлови и гаврани;
још ждралови, сове, вуци;
још соколи, гује љуте, –
на Језику од Предака
нешто мудро да прозборе.

Што од Рода преостаде –
ни живети, гле, не уме!