Лирски записи

Победи страх,

и свакога си непријатеља

унапред победио!

(Песник Перун Бран)

 

Светлост Истине, из Духовних Светова,

тајинствено озарује Србију.

Истина узраста и шири се Србијом.

Истина узраста и шири се звезданим јатима.

Истина узраста и шири се Пра Васељеном.

Људи се лажи, попут кртица, у земљу укопавају,

пред Божанским Виделом Истине.

За људе лажи заслепљујућа бива Светлост Истине.

Људе ће лажи сажећи и усмртити Светлост Истине.

Пролеће у Србији.

Пролеће у Србији никада не касни!

Буђење пролећа.

Буди се Младост и Лепота Србије!

Посвећење пролећа.

Посвећени долазе

да таму над Србијом распрше!

Све оно што је у лажи,

и у пороцима огрезло, то се против

Србске Младости окренуло.

Све оно што је у гноју и у смраду,

то се против Србске Лепоте заверило.

Долази посвећена Будућност Србије,

а мртва прошлост и мртва садашњост,

гле, урла и завија попут псина

под пуним Месецом!

Будућност Србије долази, и гле, већ је дошла!

Све оно што мрзи Србију,

и презире само Србско Име,

то се изобличило, то је очи исколачило,

то се зеленом пеном запљувало, –

 од пакости и мржње,

од зла измилелог из најдоњих светова!

Они што су дошли из Будућности,

Огњем ће Истине

сажећи све оно

што је у рату

против Истине!

На светим водама Дунава, пролеће 7519. године.

 

Једна будућа,

никад још изговорена

Реч,

садржи у језгру своме

клицу Вечног Живота;

и Светлосни Запис

далеких

звезданих јата;

и све тајне

снова наших,

које смо, било када

и било где,

гле,

будни сневали!

 

Једна будућа,

никад још изговорена

Реч,

појавиће се,

 изненада,

из давно заборављене

Прошлости!

Лирски записи

 

 

01

Потрудимо се, свим бићем својим, да свакога дана нешто лепо за себе учинимо!

Кад ту вештину савладамо, онда ћемо и ближњима добро чинити.

Јер, како је у нама, тако је и око нас.

Лепота у нама, привлачи и лепоту око нас.

Немир у нама, ствара немир и око нас.

Када смо ми смирени, и наши су ближњи смирени.

Ко љуби себе, и ближње љуби.

Давно је речено, да слично слично привлачи.

 

02

Док вам ово пишем, кошава са Дунава свом силином насрће на дом мој.

Имам осећај, као да обитавам у кули ветрова.

Јер, кошава све пробија, попут пустињског песка.

Стари су Банаћани мени негда говорили, да кошава може да заледи и дете у мајчиној утроби.

Доцније сам схватио, да су у праву.

То је чудноват и сеновит ветар!

Повлачим се из ове собе кроз коју дувају ветрови са Дунава.

Силазим у приземље, да цепам дрва и палим ватру.

Лирски записи

 

Оно што називамо западном цивилизацијом, то је цивилизација човеколике мајмунске расе.

Та цивилизација је на самом врхунцу своје бесловесности и бестијалности.

У тој цивилизацији не постоје мушкарци и жене, већ мужјаци и женке.

То је цивилизација без икакве духовне вертикале, без икаквих културних, уметничких, стваралачких и духовних вредности.

Човеколика бића те цивилизације убрзано корачају ка самоуништењу, јер немају ничег словесног, узвишеног и божанског у себи.

То су бесловесна бића без душе, духа, свести и самосвести.

Од тих мајмуноликих бића шири се ужасан смрад Земљом и Васељеном.

Смрад душа, смрад бића, смрад тела.

За том и таквом цивилизацијом не треба ни жалити!

То је цивилизација без прошлости, садашњости и будућности.

У звезданим јатима неће се ни знати да је икада постојала једна таква цивилизација.

И, заиста, никада ни постојала није!

Са том мајмунском расом, чији се конац ближи, ми, Срби Хиперборејци, немамо ничег заједничког.

Ми смо различити светови, различита звездана јата.

А ближи се тренутак, кад нећемо ни обитавати на истој планети!

Лирски записи

 

Марко је млад, али самосвестан, самобитан и освешћен човек.

Расни Србин.

Србин Хиперборејац.

Обитава у једном селу на северу Бачке, где се, у позну јесен, и у ваздуху осећа праискона туга и сета.

И где се, у познојесење сутоне, а опхрвани прасловенском тугом и сетом, људи вешају о дрво пред кућом својом.

Марко је ведрог и смиреног духа.

Он је човек који зна свој пут.

Зна свој унутарњи пут кроз тајинствене оностране светове.

Потомак је мајке Бачванке и оца Кордунаша.

Диван склад, равничарских и горштачких предака.

По Војводини сам најчешће сретао потомке равничара и горшатака.

То је нова раса Срба.

Нова раса Срба, која обећава!

Самосвесна и самобитна раса.

Девојке су лепе и високе, а момци стасити и наочити.

Марко ми синоћ, изненада, дође у походе.

Увек се обрадујем кад ме изненада посете пријатељи.

У том изненадном, ненајављеном сусрету, има нечег мистичног и тајинственог.

То ме подсећа на детињство, на време кад није било никаквих електронских помагала, кад се људи нису телефоном најављивали једни другима, већ су, једноставно, пријатељи одлазили да се сретну и виде са пријатељима.

Одлазили су без најаве, без телефона, без икаквих помагала.

Онако како и доликује, онако како би и требало.

Ово је био први Марков и мој сусрет, али сам имао осећај, да се одавно, однекуд, знамо.

Да, сви се ми однекуд знамо!

Знамо се из неких ранијих живота.

Заиста, сви смо ми стари знанци једни другима.

Знанци из наших давно сневаних снова.

Прича ми Марко о својој девојци, о својој љубави, о својим сновима, о својим визијама, о својим наумима и намерама.

Нашао је своју девојку, своју изабраницу, своју сапутницу.

Тражили су се у сновима својим и визијама, и – нашли су се!

Нема случаја.

Случај уопште не постоји.

Све је намера и сврха.

Намера и сврха из неких ранијих живота, из неких давнашњих животних токова.

На следећи Видовдан, чух, требало би да се венчају.

То ми, онако узгред, али радосно, рече.

Пожелех им, у мислима својим, дугу и плодоносну љубав, и благословено заједничко путовање кроз несагледна, бескрајна и тајносана, пространства живота – пространства живота са сврхом и смислом.

Гледајући и слушајући Марка, присетих се и себе; присетих се себе кад сам и ја имао толико година, и кад сам и сам тражио своју љубав, своју изабраницу, своју животну сапутницу.

Све се понавља, рекох у себи.

Све се понавља, у свету и световима.

Заиста, љубав је вечна!

Нека Небо и Земља благослове љубав!

Нека благослове све чисте, дивотне и божанске љубави!

Речи рођене из Светлости,

обасјавају душе наше

на тајносаним путовањима нашим

кроз онострана звездана јата.

 

Речи згуснуте у Светлост,

 у Прасак,

у Песму,

стварају нове светове

у којима ћемо неки будући ми

обитавати у сновима својим.

 

Речи оваплоћене у богове и богиње,

наших будућих великих предака,

снова ће рађати нас

 у давнашњим потомцима нашим.

Лирски записи

 

Питање Србства јесте питање Идеје и Бића.

Јер Србство је више од Крви и Гена; Србство је онострани Светлосни Запис, преко којега је Србство повезано са Идејом и Бићем.

Бити Србин Србства – то није Случај – то није само Крв и Ген, већ Намера и Сврха из Виших Светова; зато што Србство надилази Крв и Ген, повезујући се са Језгром Галаксије.

То је један од суштаствених разлога због којега многи Срби, по Крви и Гену, напуштају Србство – они нису кадри да изнесу Космичко Дејство Србства, јер нису Срби Намере и Сврхе, већ Срби Случаја.

Срби који се одричу Србства, нису ни за осуду ни за презир, но за разумевање и освешћивање.

Они се одричу Србства зато што нису Срби Србства, нису Срби Идеје и Бића, већ Срби Случаја.

Срби Случаја немају Космичка Дејства која имају Срби Намере и Сврхе, но Дејства Земље, Дејства Крви и Гена.

Срби Намере и Сврхе поседују Србску Надмоћ, а ту Србску Надмоћ не поседују Срби Случаја – зато се и одричу Србства!

И добро је што се одричу, и нека се одричу!

Они нису ни за осуду ни за презир, већ за схватање и разумање.

За једно дубље, галактичко и космичко, схватање и разумевање.

Нека твоја Љубав

буде јача од света

и смрти,

јача од свега

у свим световима.

 

Нека твоја Љубав

увек изнова рађа тебе,

и нека те из смртности

 узведе у бесмртност.

 

Нека твоја Љубав

буде Светлост у души твојој

и Бог у срцу твоме.

 

И зато –

веруј у Љубав!

и онда кад нико у свету

не верује у Љубав;

 

јер ти јеси Љубав

која покреће светове

и звездана јата.

 

 

Последњи Стриборјанин, гле!

 полеће на беломе ветру!

 

Небом зелен-плаветним,

иза прамења румених облака,

узлеће у сутон вечерњи –

уз сетну вилинку

 брезова горја –

Последњи Песник

Беле Стриборије.

 

Понад језера горског

што зрцали се,

и љеска,

и искри

попут огња жива,

одлеће Последњи

 Ратник Стриборјанин.

 

И ено, већ замиче

тамо у даљини,

иза модре пруге,

Обзорја Тишине!