Лирски записи

 

Србска ће самосвест срушити светски поредак.

Ниједна влада из сенке не може да се бори против србске самосвести.

Зато су на све могуће начине – свих ових година, свих ових векова – и покушавали да убију србску самосвест.

Али, србска је самосвест неуништива!

Србство је поново, по ко зна који пут, васкрсло из пепела.

Васкрсла је србска самосвест, која је – преко потки, дејстава и енергија из оностраних пространстава и светова – повезана са Галактичким Језгром Свести.

Расни Србин се препознаје по томе што верује и зна.

Он је духовно надмоћан, зато што верује, и зна, да је потомак Белих Богова.

Он зна да јесте, па зато и верује у то што зна!

Јер вера происходи из знања, као што и знање происходи из вере.

Расни Србин никада не губи ни наду ни веру, јер зна да јесте!

Расни Србин увек и вазда верује у победу.

Он увек и вазда побеђује, зато што зна да је од Белих Богова рођен за живот вечан.

Тамо где сви други губе, ту расни Србин побеђује.

Вазда и увек побеђује!

Нема Слободе за несловесне и бесловесне; нема Слободе за оне који одбијају да чују, и да приме у Срце своје, Древна Знања Божанских Предака!

Сви учитељи од овога света имају само једну мисао и само једну намеру: да вас поробе лажним знањима, лажним сазнањима и мудростима, и да вас баце у руке Великог Брата Гмаза, те да будете најпониженије робље до конца својега живота земаљског.

Од рођења вашега, вазда је неко други уместо вас бирао и одређивао ваш Пут; све време је неко други уместо вас одлучивао о вашим жељама и намерама, замислима и промислима; сви су, на овај или онај начин (свесно или несвесно), ловили вашу детињу Душу, да би је, најзад уловљену, бацили у тамницу овога света, света којим владају сенке и утваре Великог Брата Рептила.

Каквим своје претке створиш,

таквим ће и тебе

преци твоји створити.

 

Јер није истина да преци нас рађају,

 већ ми рађамо претке своје.

 

Најпре ми рађамо претке своје,

да би преци наши потом

могли да роде нас.

 

Ако ми не родимо претке своје,

онда ни потомци наши

неће, кроз нас,

моћи да роде нас,

из себе.

 

Нити су преци прошлост,

нити потомци будућност,

већ и једни и други

обитавају у овоме трену

и на овом месту –

сви су они у нама,

у вечноме сада.

Лирски записи

 

01

Немојте се плашити слободе, јер вам је слобода од Бога и Духа Стварања дана.

Слобода је као вода и ваздух, дана сваком словесном бићу, само се немојте никада користити слободом.

Живите слободу, али поштујте слободу, и будуте одговорни према слободи.

Ако сте одговорни према слободи, онда ћете и бити слободни.

 

02

Најбољи наши чувари и водичи јесу наше мисли, наши снови и наша осећања.

Својим мислима и сновима ми сами призивамо своје водиче и чуваре из виших светова.

Наше материјализоване мисли јесу наша заштита.

Узвишеним мислима, осећањима, речима и делима стварамо ауру која нас штити и чува.

Какве су нам мисли,таква нам је и аура.

Од снажних и узвишених мисли обликује се снажна и узвишена аура.

Има великих посвећеника чија се аура простире на километре.

И опет, има палих људи чија је аура свега од једног педља.

Чинимо, свесно, све оно што јача, снажи и проширује нашу ауру.

Наша аура јесте наш божански водич и чувар.

 

03

Од наших мисли зависи и наша прошлост и наша садашњост и наша будућност.

Да ли ћемо бити јадни и бедни или племенити и узвишени, и то зависи од наших мисли, осећања, речи и снова.

Каква нам је вера, таква нам је и стварност.

Али, наша вера!

Не вера из књига и списа, већ вера из нашега срца.

Вера нема везе са овом или оном религијом; вера је вера нашег срца, наше душе, нашег суштаства.

Вера није у храмовима и црквама; вера је у корену и језгру наше душе.

Ако трагамо за Богом у храмовима и црквама, у овим или оним религијама, никада нећемо познати Живога Бога.

Јер је Живи Бог само у нашему живом срцу!

 

 

Моћне и несагледне шуме, и зелен-плаветно небо, у Пурпурном Прстену Стриборије,

подно звезде Ирије.

Звоне кедри као кристални звончићи

на струнама белих ветрова,

што јуре, сустижу и престижу, гле! –

 беле и румене облаке у трку,

над зеленим пољима у даљини

што из тишине праскозорја

 пут Кола Лучезарног, са ждралима белим,

узлећу!

СрбИрија – Света Земља Белих ВедСрба.

Србска Ирија, Србски Ириј –

Небо Сварога,

Сварунов Рај!

Народ шума и светих гајева.

Народ Тајни Белих Богова.

А тамо негде, иза пространства

титрајуће празнине

и нестварног сневајућег сна –

Дрво Живота,

што до облака сеже,

насред Ирија,

на пропланку ждралова,

подно снежних врхова

 и звезданих јата!

Лирски записи

 

Колико дајемо, толико и примамо.

Колико примамо, толико и дајемо.

Сви смо ми, истовремено, и примаоци и даваоци.

Сви ми, сва бића.

Када у својим сновима и визијама путујемо низ сазвежђа, низ звездана јата, низ тајинствене овостране и оностране светове, схватићемо и видећемо да је све у давању и примању, у примању и давању, без престанка.

Живот се заснива на примању и давању, на давању и примању.

Љубав се, такође, заснива на примању и давању, на давању и примању.

Без давања и примања не би било ни живота, ни љубави, ни света, ни светова, ни сазвежђа, ни звезданих јата; напросто, ничега и никога не би било, у свету и световима, без вечног давања и примања.

Сви смо повезани, сви смо умрежени, и, сви јесмо Једно Велико Биће, Једна Велика Душа.

Сви јесмо Један Сушти Род, како су сведочили наши Древни.

Зато и кажем, да је Вера Древних у нашем срцу.

Вера Древних је у нашем срцу, а не у књигама и светим списима.

Књиге за којима трагамо у свету, записане су и скривене у нашем срцу, у језгру наше душе.

Сви наши богови и преци јесу са нама и у нама.

Они су – ми; ми смо – они!

Ми смо, у исти мах, и наши велики преци и богови наших великих предака.

Тако је одувек бивало, тако ће заувек бити.

Колико дајемо, толико и примамо.

И давање и примање мора бити радосно.

Ако у радости дајемо, у радости ћемо и примати.

Љубав је радост давања и радост примања.

Ако нема радосног давања и радосног примања, онда ни љубави нема.

Заиста, вечно давање и примање, примање и давање јесте највиши закон у свим световима и свим пространствима, а тај највиши закон давања и примања, примања давања зове се љубав.

Лирски записи

 

Пре неки дан, рече ми један пријатељ, да је моје писаније на овом порталу залудан посао.

Не знам да ли и један посто савремених Срба разуме ово о чему говориш, додаде пријатељ, па настави: ти пишеш о Ведским Србима, о Србима Хиперборејцима, о Србима Аријевцима, о Србима као потомцима звездане расе, о буђењу и освешћивању Србства, а то је за огромну већину савремених Срба велика непознаница.

То њима звучи као да им причаш о неким далеким галаксијама и световима.

Србима је поробљен и ум и дух; Србе су давно убедили да су нижа раса, да су потомци варвара и дивљака који су се на ове балканске просторе досели у седмом или осмом веку, те сада ову твоју причу о Аријевцима и Хиперборејцима доживљавају као твоју песничку уобразиљу и фантазију.

На крају ће те још и лудим прогласити!

Уз то, видео сам како неки злобници преузимају твоје чланке са овога портала, да би објавили на својим блоговима и сајтовима, нападајући те, ниско и жестоко, грдећи те и ружећи на пасја уста, проглашавајући те за националисту, ултра-националисту, расисту и лудака.

Мани се тог писања за сајтове и портале!

Посвети се својој поезији и раду на себи и, живи онако како си раније, а пре овога, живео.

Видиш да никога више не занима ни Србство ни Србија!

По одласку пријатеља, дуго сам остао, посве сам, на својој тераси, седећи и зурећи у јата галебова што прелећу понад Дунава, зурећи у беле и румене вечерње облаке, зурећи, без икаквих мисли, у далеку празнину, зурећи у вечност и бескрај.

Био сам посве смирен, посве равнодушан према свему, само што бих, на тренутак, а негде у дубини својега бића, осетио праискону тугу и сету, не знам што!

Тајинствену тугу и сету, гле! и сада осећам у дубинама својега бића.

И поред све своје добронамерности и племенитости, мој врли пријатељ не може да схвати једно: да ја, напросто, морам да пишем о овоме о чему пишем, чак и кад бих знао да ћу од свих савремених Срба бити изложен подсмеху и порузи.

Ако ме не разумеју ови данашњи Срби, кажем својој души, разумеће ме неки далеки, будући или прошли Срби, разумеће ме, и благословиће, моја песничка дела.

Јер, песник не може против своје душе!

Лирски записи

 

Свако може самога себе да ослободи.

И то му је света дужност.

Да ослободи свој ум, свој дух, своју душу, своје мисли и своја осећања.

Ако не жели самога себе да ослободи, ако не жели да буде слободан човек, да живи и ствара као слободан човек, онда га нико не може и неће ослободити.

Свако може да искључи телевизор кад год пожели, свако може престати да купује и чита новине, које се штампају на душманском језику и писму, кад год пожели, свако може бити слободан, ако је дорастао да буде слободан, кад год пожели.

Свако све може за себе да учини, само ако то жели, хоће, зна и уме.

Нико ни за кога ништа не чини; свако све сам за себе чини.

Очекивати да политичари нешто за нас учине, па то је заиста смешно!

Политичари су људи тешке карме, људи без свести, самосвести и вертикале.

Како они могу нешто за нас да учине, кад ни за себе ништа не умеју и не могу!

Политичари су људи који нису ни за шта способни, зато су и ушли у политику.

То су паразити, астрални и енергетски вампири, који сисају нашу енергију и нашу крв.

Они владају над нама, само зато што смо им ми то сами дозволили!

Кад год изиђемо из свог Унутарњег Бића, из Суштаства, а то јесте Живи Бог у нама, тада, у трену, бивамо опхрвани и поробљени страхом. Испрва, за неко време, не препознајемо да се налазимо у пољу страха, да нас је страх зграбио, те да нас полако, али упорно, стеже и дави, да нас прожима и присваја, да смо у власти Леденог Бића Страха.

А страх полако нараста, увлачи се свуда у нас, осваја једно по једно чуло, а затим једно по једно наше тело, диже се од дна, креће од најнижег нам бића, и наставља да се успиње ка Врху, ка Највишем Теменом Жвиру, ка Језгру Душе и Духа, ка Божанском Уму у нама.

Поробљава чула и осећаје, осећања и мисли, управља нас, усмерава ка Тами, ка Пра Васељенској Студени и Грозоти, ка Најстрашнијој Пустоши и Најгрознијој Смрти.

Лирски записи

 

Реч је енергија Светлости.

Дејство Духа Стварања.

Основа и потка Речи јесте Светлост самостварајућа.

Реч је од Светлости, али је и Светлост од Речи.

Светлост постаје Реч и Реч постаје Светлост.

Основа и потка звезданих јата, видљивих и невидљивих светова, јесте енергија Речи и дејство Светлости.

Реч изговорена из срца, из унутарњег бића, има исцељујуће и животодајно дејство.

Ми сами себе исцељујемо и обнављамо преко Речи која пролази кроз наше унутарње биће.

Не морамо је ни изговорити; довољно је да је у себи осетимо, да је својим унутарњим чулима чујемо и видимо.

Речено је, да ће у времену долазећем, сви писати поезију.

Не само писати, но живети!

Поезија се живи.

Поезија је као Вода, као Ваздух.

До Истине и Светлости не стиже се преко Науке и Философије, већ преко Поезије.

Кроз Поезију, из Поезије.

 Кроз Песничку Реч.