поред неког контејнера, и нико не може да их сатре јер у њима постоји вера. Сажали се свако кад их види али чим завапе: баци госпођа нешто циги, госпођа се одмах склони и постиди као да се ради о шуги или сиди. Ајде, мечко, играј мало, да се деца радују, да те деца гледају. Многи им кажу да су луди, па и ако им неко нешто и понуди, други их одмах отера и осуди. Али ништа то за њих не значи, они настављају даље у градове и села, њихова вечито земља је цела, јер тако су најјачи.
Корак до тебе пружићу снена и тако нема у буктавој тами стиснућу усну, врелију и од саме жари. . Потоком живим хладићу обале да сачувам безрачне увале. Забраном уз тихо појање заруменићу се као булка повијене главе.
замени све што имаш кошуљу државу трон адреса ти је шума и лист и кап на листу реч ти је Бог и живот природни небосклон ево птице са поштом већ слеће ти на бисту
чист као дан и образ зар примичеш се крају рецимо да је тако не прикривајмо стање исчезла земна моћ је речи и даље трају стрпљиво испредене нити слова не тање
артерија је пукла и команде не важе реч је забога жива чим може да се каже ништа забране сече ломаче не постоје
и кад се закопрца у језику и грлу цена се занемари страх сатера у трлу армија речи креће већ долази по своје
Орловина Бурад челика Надниво Сурогат сестра Барутни замкови Тетростеримон Сваки дан Медвед и орах Грмље и листопад . Ко високо лети мучно гине Широм раширених руку, бездан громи, улажем сав напор . Где да јурим, одлажем свој налог . Бездан пуца тихо гори Родни застор, вечно чека Склепан слогом, зид је окно, несаломив
Нек твојим стазама цвеће процвета, лепше од свих цветова света. И сунце сјајно – светлост бескрајна, нек сија лепше, вечна и трајна. Ако постојиш негде тамо судбином писан, ти моја рано. Нек радост вечно те јутрима буди и љубав топла згреје ти груди. Нек лишће јесење у ружу се претвори, а твоје срце љубављу нек говори. Нек мириси ружа допру до тебе, незнанче мој, срце ми зебе. Иако не знам где те с’крио живот, да те не сретнем. Не, није ми криво! …Јер у свим даљинама од мене даље, небо ти и мог анђела чувара шаље. Да те занавек чувају и штите, сва бела крила земаљске орбите. Тамо где не знам ни име твоје, а с’ мислима полети и срце моје. И осети ланац невидљиве везе, за тебе незнанче чврсто се веже. Док пишем песме и ређам слова, као да ме води рука твоја. Као да пише са мном по папиру, далеки, незнанче… немиру и миру. Бог нек те чува и осмехом краси, ко год био, срећан нека си. Знам, живот има чудне путеве и свака стаза односи жеље. А моје стазе су посуте осећајем, да ти живиш негде, под месечевим сјајем. Незнаном теби песму ову пишем, извини, што исти ваздух удишем. Јер знам… Постојиш негде тамо! Знам мој леку, судбино, рано…
Гледа ме, подилазе ме жмарци.. Стоји иза ћошка, чека.. Само да га пустим, ускочио би! Заскочио би и закачио се. Доживотно би остао.. Не смем да га погледам, да не попустим. Можда нећу умети да одолим. Прежи и мери сваки корак, реч, титрај срца.. Прати ме… Он би да буде мој подстанар, сенка.. Процењује сваки тренутак! Не дам се, а идем му у сусрет. Сваки дан иста игра! Чека да се закачи.. Онда би да ради шта хоће! Он би да ми мути мисли, разум.. Он би да буде једини у срцу! Идем му у сусрет и правим се, претварам, да га не примећујем.. Одважно корачам.. Мисли, загрлићу га, пустит.. Како је само превртљив! Мења се.. Час овако, час онако! Упоран је! Упорна сам и ја, па ко превагне! Данас ми клецнуше колена.. Замало! Замало да ме превари! Помислио је да сам његова! На тренутак, помислих исто.. Идем му у сусрет, али да га отерам! Име му је Страх! Сваки дан се надмудрујемо.. Он упоран, ја се борим.. Не преза тај ни од кога! Мисли нежна сам, лако ће.. Данас ме неће освојити! Сутра? Видећемо!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 