Овог ведрог топлог и округлог подневља
Поново се пењем на Каблар планину
Повећавам укус моћ и мудрост пењања
Благосиљам успоне на сваком искораку
.
Мој напор циља вечни живот за све
И не плашим се да ћу негде погрешити
Решавам један по један тврди проблем
У своме бићу и на успонима планине
.
Дошао сам на врх да стојим усправно
Лако је лако бити непомер у равнини
Када се пењеш буууди муфлона у себи
Када стојиш буууди дрво и буди дрво
…
Човек Вечности расте вечно се пењући
Недодиром милка врхе унутарњих планина
У трену ради милионе добробитних ствари
И на рубу растуће Вечности созерцава Безкрај

Фото: Планина Каблар; Википедија

Био једном један град
Звао се Београд
Ту су долазили
Разни људи
Разна бића
.
У овом граду
Сунце сија
Морам да пратим
Зрак његове слободе
.
Права слобода је љубав
Зар није истина
Љубав је у срцу
Зато волим символе
.
Љубав је јача у групи
А тек у маси
Не удаљавај се
И само о љубави учи људе

Фото: Београд; Википедија

Ливаде и кише, акварели бескраја
меки потези водом, капи клизе низ влати
сребрне завесе небеса
седефни низови токова
слапови пречишћених вода
из облачне чежње даљина
хоризонти и озони, мокри цветови
и лептирови умивени
у бисерастим капима, опточени
звонком чистотом унутрашњих тонова
шум кише, шум траве
класје и пљусак
капање и таптање
ливаде зреле животом
бујање раскоши и смисла
река целог универзума
спуштена у животворну милост
небеса сажета у капи
хук и шум и шумор
велике воде постојања
да оперу прочишћену љубав
у дијаманту сваке капи
да отворе блиставу садашњост
у кристалном одсјају бивања
да зрцале суштину
оваплођености плахих подручја свежине
у својој сјајној лакоћи збивања
бременитој чаролијом
то су ливаде и кише
пуно савршенство живота
златовез постојања

Фото: Ливада; Википедија

Покрај Пећи село мало,
Прекале се оно зове,
јунака је доста дало,
то је родно село моје.
.
Dјетињство и младост своју,
остависмо ми у њему,
с браћом својом и сестрама,
уживали смо у свему.
.
Гуслари нас децу звали,
то нам оста од давнина,
одакле нам не знам тачно,
ал поносно стоји свима.
.
Нема више у Прекале,
ни гуслара ни провода,
расусмо се сви по свету,
ко низ поток чиста вода.
.
На све четири стране света,
ти гуслари сада живе,
од Србије, Црне Горе,
до Европе гусло ти је.
.
Поносито сад живимо,
тамо где смо пород стекли,
али чувамо у срцима,
једном давно што смо рекли.
.
Назад ћемо у Прекале,
вратити се једног дана,
јел колевка то је наша,
Метохија наша равна.
.
У Срцима нашим куца,
порекло из Црне Горе,
и аманет што дадосмо,
враћамо се једном море.
.
Враћамо се у Прекале,
да жањемо нашу њиву,
кукурузе да крунимо,
и пијемо љуту шљиву.
.
Да славимо славу нашу,
ми Невскога Александра,
окупимо сестре, браћу,
као што смо ми то вазда.
.
Еј гуслари поносити,
ову песму пишем вама,
где год били ви по свету,
срце моје сад је свама.
.
Јављај те се једни другом,
заборавит не смемо се,
нек се гусло увек сети,
да по свету рода има.
.
Као поток бисте воде,
док нас сунце ово грије,
лупа срце у грудима,
гуслара ће увек бити,
и поносит ми се с њима.

Фото: Гуслари; Википедија

Забасаше у невид белеса
Гацајући јездише трапаво
Умисливши да су витезови
Из висинских плаветних
Дубина
.
Плаветнило обојише сивим
Устаљеним својим тајним кодом
Раширише плашт свецрне мисли
Урезаше име у нигднини
.
Зевкајући вапише за славом
Окупивши стадо залутало
Тапкајући у круг табанише
Загледани у буљук чопора
.
Ни у сновима
Не дотабанише.
*
Поход
Жутокљунци узбуђено
Кукуричу на буњишту
Кљуновим клепећу
Кочопере се

Фото: Црни плашт; Википедија

Бићу лептир
На твом прозору

Немој ме терати
Загледај се –
У крилима је лепота

Пусти да видим
Последњи трептај ока твога

Додирнеш ли крила
Нестаће све од живота

А ти нећеш
Мирисни да си цвет

Бићу лептир
На твом прозору

Одлазим
Лептир сам
Настављам лет

Увек умеш да изненадиш
Одмах си заронио!
И оставио ме да ловим
Месечев лик у мехурима…

Тако ми и треба
Када не разумеш моје шале…

Приредио си ми дивно топло вече
Послао си ми фотос милог дечака
Са посебном поруком
Ах да! И сањала сам те…

Фото: Језеро; Википедија

Тамо амо, с двојке на четворку,
варакаш се, а детињство мине,
превари те Уна чобаница,
однесе ти четири године.
Опраштај се с пустопашном браћом,
поздрављај се заувек с Бихаћом.

Замукоше собе интерната
и у њима смицалице ђачке,
оста пуста цеста за Притоку
где смо крали орахе сељачке.
Оста Мурат, посластичар стари
и његови колачи „брдари“.

А другови! Коме прво прићи,
док около споменари круже?
Тихим гласом једва прогргућеш:
– Дај ми шапу. Довиђења, друже!
Окренеш се, док сузе умину,
старији се чиниш за годину.

А са ким се поздравити нећу?
Зашто ми се очи росом пуне?
Оста Зора, моја љубав тајна,
у кућици с друге стране Уне.
И тамо сам луњао, опрезан,
збуњен, трапав, као да сам везан.

Често сам јој писао задатке,
шапутао таблицу множења,
а кад би ме мило погледала,
осјећах се као младожења.
Сањао сам о њеноме лику
покрај Уне, скривен у врбику.

Одох кроз ноћ пуну крекетања
(жабе су ме пратиле у хору!)
и на зиду, близу куће њене,
записо сам „Бранко воли Зору …“
И данас ме увијек боли душа,
кад се гдјегод јави Крекетуша.

Фото: Жаба крекетуша; Википедија

Врло вешто Саси рударили
а у најму за рашке владаре.
Немањића силу су моћали.
Богатили своје господаре.
.
Добар слуга зли господар буде
коло среће када се обрне.
Сујете се онда њему буде.
Прошлост своју тежи да укине.
.
Да обрише своју родну нискост
сој господски мора да уклони.
Болна њему рашка племенитост
јер га сећа да је нискородни.
.
Племенитих све мање и мање
ал’ су они к’о со шару земном.
Што им веће земаљско страдање
већим сјајем свет племене собом.
.
Опет Саси хоће да копају.
Под земљу би Рашане да шаљу.
Еко планом намере свештају
и навлаче аријевску хаљу.

Фото: Немањићи; Википедија

живот ми се мери
растанцима
сваки је тежи
од оног прошлог
и руке закључане
катанцима
у крило клонуше,
од бола надошлог
глава наслоњена
на пукотину зида
будна сања
а три ране
на срцу живе
ослушкују
шапат камена
будна сањам
очи невине
а твоја тишина
мислиш да је
прикладно признање
можда сам раније погрешила
више ил мање
и можда твоје ћутање
не ужасава,
као мене
о, дај ми те руке
снажне и беле
руке лепе
можда би
то за мене била нада
довољно дуго сам чекала
и ти си усамљено дете.

Фото: Стена; Википедија