Ноћу кад склопим очи, уморан
Често чујем из густе таме
Како ме пале, зову ме са неба
Гласови погинулих, српских јунака
И синоћ овде у касне сате
Из таме речи ћутим
“ Можда можеш, песниче, брате
А за мене пола напише песму „
Отворио сам очи, погледао горе
Где месец сија у тами
Ево видех младог витеза
А он настави, ако ће да се окупи
“ И ја имам њиве, шетао сам по смрти
Ђе младост косе, душмански кадрови
И са твојим пером, две речи
У песми, да кажем за мене
Иване моје име, било је крштење
И једног дана, где гори битка
Брзо сам пао на браник Србије
Али да се данас мало ко сећа „
За њега ће ми други дати глас
“ А за мене песник, реч, две кажу
И ја сам на борбеном пољу
Српска слобода, жртве где траже
У земљи Босни, служи својој врсти
Пао сам у хладној зими
Ни пет лета, нисам ту
Споменко Гостић, тако се зовем
Био сам сиров, без иједног свог
И пиштољ је био виши од мене
Али ја сам ипак, с вером у Бога
У свакој бици, међу првима „
Онда трећи глас, пун туге
Дође ми из густе таме
“ Епски песниче, даћу ти БОГА
Дај ми реч, реци за мене
Са својима, у песми
Искусите ме вечно злато
Јер мало ко памти, сад брате
Ми да смо били јунаци рата „
„Како се зовеш“, Питам га,
“ У каквом страшном си пао рат
Да ли сте стали против
Шиптару са кавезом или хрватским
Где су ти груди, разнели метак
На који начин, пао си битка
Да ли је чувени човек на бранику, чувен по Србији
На хладној реци, или љутом погледу
“ Био сам тамо, где гину храбри
Деца су била верна Србији, била су верна
Корпе су, са крвљу на стању
А моје име, тигар је био „
Постоји лоша душа, престаје да боли
И горке сузе из ока кану
Као да ме неко, грумен соли
Ставите на свеже, рањене ране
Туга срце моје, на леду
Док се клањам, његовој сенци
Све док из мрака, опет сам чуо
“ Песниче, брате, значи и ми
И животе смо дали
Где је боја, поља и клан
Сви су били наше име
Српски војници, браћа близанци
А наш брат је трећи, сад спава са нама
Плаво небо, где дугине боје
Ми кад смо душу предали Богу
Био је иза нас, умро од туге
Ни отац није дуго издржао
Смрт је била наша, повукла га иза себе
Остала је само стара мајка
Да вечно плачемо над нашим гробом „
Реч моје душе, овај залогај
Јак, као гладан вук
У мојој машти, видео сам старца
Изнад Његових мртвих, деца где кувају
И у то време, као морски ветар
Нека моја туга тече у мом телу
Иза тебе сине, какве српске земље
Својом крвљу, узми врућину
Целу ноћ сам сам,понестаје бола
У мом срцу песник јецо
Жао ми је свих вас, нисам могао
Деца се помињу у својим песмама
Жалећ шта лајк, оштрица мача
Нисам оштар, песничка маса
Штета што немам, хиљаду перја
Којим бих описао сваког, од вас
Фото: Јунаци слунског фронта; Википедија
СРБСКИ ЖУРНАЛ 