Наставите читање →

Шапућемо, не говоримо, речи без

Само песма, басме, силнице из груди што пламте,

У сваком постојању дела да нам памте,

Када отвори се свет

Затрепере ветрови што покрећу мора

Лишће које игра у шумама вила

Сваку травку учини оном што је била

Обнови из корена дрво постојања

Затрепери све …

Прожима из груди струјање ка земљи

Дубоко у корен

Једнотом покренути да учине немир

Сањању у Јаву

и заједно се врате у бесмртност Праву!

Када душа песмом збори,

она теби сва ромори.

Сваку тајну несањану,

сваку жишку упаљену. 

.

Свако чело дигло веђе 

да би звезда жива посред њега 

утолила жеђ духом тајносаним 

који бићу јесте све. 

.

А ти песмо моја живодарна

сад не часи нити таји

него свако чедо Божје

посвети га нека сјаји. 

.

Јер шта има сред овога света бијела 

где сад бива мисао о узвишеном?

Дал’ је тама све што јесте?

Или пак је плам тај који одређује… 

.

У почетку беше Реч.

И њом се оваплоти све.

Постала је Човек сјајни

радо сав је обожио Свет. 

.

Мрачне помисли остављам тами.

Светле мисли дух мој мами.

Ка небу ми хрли душа,

музиком свера она мене куша… 

Да никада а можда ни тада,

са ума не сметнем,

ниско да поклекнем – 

Љубав је пламен величанства. 

.

Извор у коме се купа

свака суштина што од Бога дође.

Да каљуга залепљена набацана 

нестане и тихо прође… 

.

Само једна.

Вредна.

Права.

Искра која живот да… 

.

Посред Нава, 

усред Јава.

На сред Права. 

.

Чујни нечујни глас збори…

Чекам те, хајде. 

Вечност ромори.

.Извор – Звезда Род

Петковдан – празник је посвећен Преподобној мати Параскеви, великој хришћанској подвижници. СПЦ  је слави 14. октобра по старом, односно 27. по новом календару.

Свету Параскеву србски народ зове света Петка. У србским приморским крајевима зову је  „Петка Биоградска“, јер су јој мошти почивале у Београду, а име Трнова је добила јер су  мошти биле у Трнову.

Дакле, њене мошти су од 13. века, пропутовале све земље јужног Балкана: биле су најпре 200 година у Епивату (Грчка), потом 150 година у Трнову (Бугарска), па 100 година у Београду (Србија) док су данас у Јашију (Румунија).

Свети Сава, враћајући се из Свете земље, у Епивату се поклонио моштима светице а потом  отишао бугарском патријарху и цару у Трново, где је и умро. Сматра се, да је том приликом испричао о моштима јер  убрзо после његовог доласка у Трново, бугарски цар је Параскевине мошти је пренео у Трново. Кнегиња Милица, Лазарева жена, у време Турака, пренела их је из Трнова у Србију, а њен син Стефан деспот Лазаревић сместио их је у Београду, 1402. године, да би их након века, султан Сулејман, из Београда вратио у Цариград. Сада се њене мошти налазе у румунском граду Јашију.  Порекло Света Петке је словенско, највероватније србско.

Њено поклоничко путовање, у 21. години живота, у Свету земљу и Јерусалим,, прерасло у трајну жељу, да из Јерусалима настави даље, преко реке Јордан, на источну територију прекривену пустињама и оазама, али и настањену бедуинским становништвом, где се, уз њихову помоћ и сместила у  пећину или  колибу

Бедуини су је звали „ан хату“ – племенита дама, мајка верника (титула у Исламу дата још једино пророковој, тј. Мухамедовој жени). То је назив дат Параскеви од пустињског народа, као странкињи..

Посебно необичан феномен везан за Св. Петку јесте њено учестало јављање људима, особито женама у сну при чему је они описују као „жену у црној хаљини“ или „жену у црном“. Сматра се, да је одећу , црне хаљине, добила од жена поред којих је живела у пустињи , после поклоничког путовања у Палестину.

После много година, живота у пустињи, Петка – Параскева је, по налогу анђела, напустила  пустињу,  и вратила се у предграђе Цариграда, у свој родни Епиват.

Света Петка, заштитница, жена, деце и мушкараца има своје изворе лековитих вода,  често се јавља у сну,  а понекад и  сасвим јасно  на јави када треба некога заштитити, те је по  тим особинама жива светица.

Текст приредила Верица Стојиљковић

Извор: Словенско друштво

Корак до тебе
пружићу снена
и тако нема у буктавој тами
стиснућу усну, врелију и од саме жари.
.
Потоком живим хладићу обале
да сачувам безрачне увале.
Забраном уз тихо појање заруменићу се
као булка повијене главе.

Фото: Булка; Википедија

Знаш ли, сине,
Да се земља
Не продаје

Да шљива
Иза куће
Родила је
Да ово
Родна је година

Да се ливаде
Косе
И опет
Ћери воду доносе

И поља жита
Спремна су
Да се жању
На нашем имању

Да је земља
Којом газимо
Муком стечена
Вама остављена

Чувајте, децо,
Своја огњишта
Без њих
Немамо ништа

Чувајте, децо, славу
Чувара темеља и сљемена
Јер без вере ни нас нема

Спектром нестварних боја и њиховог преламања
види се свака честица човековог разлагања.
…са самим собом неслагања…
Свака, и најмања, сенка описује човеково незнање.
Неко осети и види више, неко много мање.
Све зависи које је стање.
Хоризонти се у расту прошире,
а заборављене лепоте човекове иза зида страсти провире.
Те исте страсти нестану и лагано се смире.
Када их препознамо и очекивања наша то не буду,
на добром си путу.
Остани у тачки равнотеже.
У њој се небеско савршенство разлеже…
Гадови се лево и десно разбеже.
Ништа више не притиска и не стеже.
Свесност све у корену реже.
Болно је када такво стање наступи,
али после ни паметни више нису глупи.
Само су предуго били у рупи
сопствених и туђих ставова, без пута и планова.
Залутали су где није требало, али се десило тако.
Са околностима животним
нису умели да се носе увек лако…
Корак по корак себи се врати,
сасвим полако.

Фото: Фототека Србског Журнала

За благослов је час у ком
анђео спусти своју руку у бездан,
макар начас тамо где
тама таму коти, слепило себи подано.
.
Напокон,
из бунила прене те нешто: свет.
Свет који прогледа у те,
зебња нечија што придржава те
док поново учиш да ходаш.
Оданост, род рођени, укорак с тобом
овде у оностраном граду.
.
Боже, каква плавет,
пролеће поранило,
лепота наклоњена мртвима данас.
Мирис воска је лак.
Палимо свеће у прозрачност
и, као да у време упловљавамо,
у овој тачки смо случајно,
гробови другде. Јест другде.
Дан је леп, мислим,
добра је туга окренута неком.
Веје златно паперје у понор, у простор
распет међу распрслим пределима, веје
онамо где склиски путеви воде одавде,
једнако одавде.
Помишљам још:
Ко је то смислио
да стиху забрани жалост, имена, умрле,
сузе да су непримерене,
а метафизика да јесте и остало.

Фото: Фототека Србског Журнала

Купам у твом даху сваку жељу страсну
Прсти ми лутају измаглицом пути
Да у вриску видим ко звезду те јасну
Твоје голо тело што жудњом се слути

Све што жудња слути сад усне дотичу
И дланови чују музику твог стаса
Док у теби пишем од искона причу
Занесен тишином – лепотом твог гласа

Лепота твог гласа кичмом ми силази
Да у свакој жили најлуђе загуди
Док сан тренут сваки у јави налази
На мојим недрима дрхте твоје груди

Дрхте твоје груди – небо је све ближе
Сред ноћи по нама зрак сунца је пао
У нама све расте – талас бура диже
У један нам уздах цео живот стао

Фото: Фототека Србског Журнала

Мука ми је од чисте лепоте
унутрашње области:
заносе ме тихе октаве
музика небеска, величанствена.
Резимирам милост у светлосну чежњу
божанствено за украсити
све области имања,
у снежним растанцима
ватромет мог познаника.
Расклапање неистражених простора
у безвременским нијансама мира,
у закључаним унутрашњим просторима
посвећено Богу и неописиво.
Мука ми је од чисте лепоте
унутрашње области
душе.

Фото: Фб страница – Flowers and Nature