Лирски записи

 

01

Изненада сам, у једном трену буђења и просветљења, осетио и схватио, да смо сви ми повезани, и умрежени, са свим бићима и небићима, са свим световима и пространствима, у Вечноме Присуству.

Оно што сам некада знао и осећао, то сам, као што рекох, изненада, у једноме трену, осетио свим бићем својим унутарњим.

Нисам више само знао и појимао, већ сам, напросто, свим бићем суштим, осећао све оно што сам некада знао и схватао – да смо сви Једно те да се Једно пројављује кроз сва обличја и све ликове.

Сва она знања и учења, све оне поруке и објаве за којима трагамо у овоме свету, у овоме животном току, јесу одувек и заувек у нама; да смо сва знања и сазнања већ примили на самоме почетку свих почетака, и да се све то што носимо собом и у себи никада не може избрисати, да никада из нас не може нестати.

То моје изненадно буђење и просветљење догодило се у тренутку, у једноме тренутку вечности, када је мој врли пријатељ Владан Пантелић песнички беседио о својему унутарњем тајинственом путовању кроз овостране и оностране појавне и непојавне светове.

 

02

Ноћас сам познао и освестио нешто за чиме сам у свом унутарњем бићу и суштаству веома дуго трагао.

Схватио сам, да Песник није Личност у свагдањем мисленом, смисаоном и мисаоном појимању и схватању Личности, већ да је Песник само оваплоћење, отеловљење и оличење Космичког Бића Поезије, односно, да је Песник само онолико Личност колико је у њему присутно Космичко Биће Поезије.

А то значи, да Песник не може бити Личност на Земљи – као што то може бити било ко од људи – но да је Песник тек у Космичком Бићу Поезије оно што суштински и суштаствено јесте – Космичка Неоваплоћена Личност.

Зато су песници одувек бивали тешко појимани и схватани од савременика, као и од потоњих несавременика, јер нису „опипљиви“, нису „стварни“ за овај појавни и опипљиви свет.

Песници су, просто речено, флуидне, етеричне, звездане Не-Личности, бића која су ближа вилењацима него ли бићима овога света.

Песник је, сликовито речено, Личност само у својој Поезији, док изван Поезије уопште нема никакве Личности Песника.

 

03

Када се сретнем са пријатељем, са човеком који је мени изузетно драг и мио, тада често бивам шкрт на речима.

Што ми је неки пријатељ дражи и милији, све сам шкртији у својим причама.

Дуго нисам могао да одгонетнем који је разлог те моје шкртости при сусретима са врлим пријатељима, са сродним душама, а онда сам, изненада (како то и иначе бива!), познао и освестио, да је тај разлог много дубљи него што ми се у први мах причињава.

Онај ко ми је близак, сродан и драг, тај већ борави у мени, у мојему унутарњем бићу, те да је мој разговор са њим као разговор са самим собом.

А човек са самим собом, то одавно знамо, најлепше и најдивотније разговара у шутњи и тишини.

Што значи, да ја са пријатељима и сродним душама најлепше разговарам у својему унутарњем бићу, у својему правасељенском суштаству, из чега надаље происходи, да ја са њима већ разговарам преко унутарње тишине и шутње, преко унутарње пунине и празнине.

 

04

Шта је суштаствена одлика Новога доба?

То је Дух Стварања и Нова Космичка Свест.

Не Нова Духовност, како неки мисле и најављују, но ће Свеколика Духовност управо одлазећег Старога доба прећи на виши ступањ Космичке Свести.

Сви светови су у нама.

Све је у нама.

 

Онај што путује кроз властито срце

 јесте једини путник.

 

Сви они који путују светом

 изван својега срца

 јесу путници у опсени.

 

Изван срца се ништа ни видети,

 ни доживети неће.

 

Једино истинско путовање

 одвија се у нашему срцу.

 

Ми и путујемо стога,

 и једино стога,

 да бисмо се срели

 са собом.

 

Ако се на својим путовањима

 нисмо срели са собом,

 онда ни путовали

 никамо

 нисмо.

 

 

 

У дубинама очију твојих,

 Дивотна Жено од Светлости,

тражим одсјај Љубави

 Првобитне Мајке,

Велике Пра-Мајке,

 Мајке свијух мајки,

чија нас Љубав

 греје, обасјава –

у овоме свету,

у свим световима.

 

Велико Језгро од Чисте Светлости,

што видим тамо иза свега суштог,

 јесте Љубав наше Првобитне Мајке –

 Љубав што се у Светлост

 Чисту преобраћа. 

Лирски записи

 

Империја Зла није сама по себи моћна.

Распала би се преконоћ као кула од карата.

Империја Зла добива моћ од Империје Звери, која је у сенци и невидљива, и која убризгава животне сокове, силу и моћ Империји Зла.

Постоје две империје које се узајмно прожимају и које угњетавају белу звездану расу, ево, већ двадесет векова.

Империју Звери чине човеколика небића – банкари, лихвари, зеленаши и ини рептили, док Империју Зла чине рептилоидни Англосаксонци.

У свим минулим ратовима и револуцијама гинула је превасходно бела звездана раса.

Сви ратови су смишљени из једног јединог разлога – да се посве сатре и затре бела звездана раса.

И све револуције у последња три столећа осмислила су човеколика небића Империје Звери.

Бела звездана раса никако не може да се призове у памет, и да схвати, да иза свих ратова и револуција стоји Империја Звери која преко Империје Зла уништава белу звездану расу.

Једини губитник у свим ратовима и револуцијама бејаше бела звездана рата.

После свих ужасних и грозних ратова и револуција Империја Звери биваше све моћнија и моћнија.

Ново доба јесте доба Свести и освешћивања.

Мора што више људи, племена и народа беле звездане расе да се пробуди и освести, те да схвати ко је њихов потуљени, подмукли и лукави душманин који смера да их посве сатре и затре.

Дошао је тренутак, када морају да се откривају и лове они невидљиви, они скривени у дубокој позадини који стоје иза Империје Зла.

Да се откривају и лове скривена човеколика небића – банкари, лихвари, зеленаши и свеколика ина рептилија.

Империја Звери мора да се победи у Новоме добу, да би човечанство, да би бела звездана раса могла да иде напред и навише.

Лирски записи

 

01

 

Једна од тајни Сербониних звезданих посвећеника јесте и та, да ми можемо да бирамо своје Претке.

И не само што можемо да их бирамо, већ, штавише, можемо и да их стварамо.

Сваки Сербонин звездани посвећеник, галактички алхемичар, и бира и ствара своје Претке.

Бирајући и стварајући своје Претке, ми бирамо и стварамо Себе.

Бирајући и стварајући Претке, ми бирамо и стварамо Судбину, бирамо и стварамо Закон по којему живимо.

Човек има чудесне дарове и могућности, које је одавно заборавио – да престварује Самога Себе, да буде из Себе самоме Себи властити Створитељ.

Да Човек буде властити Творац.

Сербонин звезданих посвећеник, галактички алхемичар, ствара Самога Себе по Вертикали, по Галактичкој Оси.

Ствара Себе из Духа, из Свести.

Не из Крви, јер Крв је Хоризонтала, већ управо из Духа и Свести – по Вертикали.

 

02

 

Када неко каже за себе: Ја сам Србин, он најчешће мисли – Србин по Крви, Србин по Хоризонтали.

Али, Србин по Крви, Србин по Хоризонтали није поуздан, зато што није ни самопоуздан, зато што нема упоришта у Свести, у Духу.

Многи су Срби по Крви, Срби по Хоризонтали небројено пута издали и Себе, и Род, и Племе, и Србство.

Срби по Свести, Срби по Духу, Срби по Вертикали никада неће издати ни Себе, ни Род, ни Племе, ни Србство.

Неће издати зато што не могу издати, и зато што нису рођени за издајство.

Они су Вертикала Србства, они су Галактичка Оса Србства, они су Звездани Чувари Србства.

 

03

Србство није Крв, већ позвање и посвећење.

Србство је Дух и Свест, више Свест него Дух.

Међу Србима по Крви, нађе се тек један од тисућу Срба који је Србин по позвању, по посвећењу – Србин из Свести, из Духа, Србин по Вертикали.

Само такав Србин чини Србство, само такав Србин твори Галактичко Србство.

 

04

Срби по Крви, Срби по Хоризонтали одувек су чинили најгрозније злочине над другим Србима.

Срби су кроз све минуле векове највише страдали управо од „својих“ Срба по Крви.

Крв је варљива, Крв је непоуздана, Крв се лако и брзо разводњава, лако и брзо постаје Вода.

Зато и кажем, да Србство није Крв.

Србство је Вертикала, Србство је Свест, а то значи – посвећење и позвање.

 

05

 

Срби по Крви лако мењају и веру и убеђење; они се окрећу за ветром, они су поводљиви и непоуздани.

Они ће заувек остати притајени и потуљени мрзитељи и душмани Срба по Свести, Срба по Духу, мрзитељи и душмани Галактичких Срба.

Срба по Свести нема пуно – штавише, мало их је, и сви они могу стати под једну крушку.

Онај ко је рекао да ће у потоње време сви Срби стати под једну крушку, заиста је мислио на Те Србе, зато што је и језик пророка и језик песника један те исти језик – песнички!

 

 

Лирски записи

 

Све што мора да буде – биће!

Ма шта ја чинио или не чинио, догодиће се управо оно што мора да се догоди.

Зашто бих ја унапред размишљао о ономе што мора да се догоди!?

Шта ја у свету могу да променим својим мислима, својим размишљањем!?

Ја могу само себе да променим.

И дужност ми је да себе мењам; да творим властиту судбину и да стварам свој унутарњи свет.

Оно сам што од себе учиним.

Вредим само онолико колико сам себе изградио, колико сам себе створио.

Ја сам управо оно што сам од себе учинио.

Ако не ваљам, сам сам крив за то, и сам сам одговоран пред свим световима.

Све чешће сам у прилици, да видим себе како не ваљам.

Видим своје мане, видим оно лоше у себи.

Трудим се из дана у дан, из трена у трен, да поправим себе, да исправим своје грешке садање, скорашње или, пак, оне давно учињене.

Живот и јесте вечно стварање, вечно стварање себе.

Стварајући поезију, песник не ствара поезију, већ себе.

Све су моје песме мене стварале.

Нисам ја њих стварао, но су оне мене стварале.

Свеколика уметност и није ништа друго до ли стварање уметника, стварање човека кроз стварање, кроз уметност.

Колико један народ има уметника, толико је и племенита душа тога народа.

 Ако нема уметника, онда је душа тога народа закржљала и усахнула.

Погледајте око себе народе који немају песника и уметника!

И, на шта вам личе ти народи?

Личе вам на чопоре и крда, личе вам на дивље звери.

Такви народи све руше и пале пред собом, такви народи живе у мржњи и убијају из мржње.

Давно је речено: Тешко оном народу који не уме да негује своје таленте!

Народ без својих талената и нема будућности.

И своју будућност ми стварамо у своме срцу.

Ако немамо срца, онда ни будућности немамо.

Човек без срца нема ни прошлости ни будућности, али ни садашњости нема.

Срце је покретач свега, у срцу се све дешава.

Ми смо везани за ум, и зато пропадамо.

Што смо више у свом уму, све смо даље од живота, све смо мање у животу.

Почетак духовности свих духовности јесте излазак из својега ума и улазак у своје срце.

Јер у срцу је Свест, за којом све време трагамо.

 

 

 

Истина о Прошлости није у књигама о Прошлости, већ с ону страну књига о Прошлости.

Тамо негде, далеко, и још даље, иза свих знања и сазнања, иза свега видљивог и појавног, иза свега људског и земаљског, сазнаћеш Истину о Себи и Прецима, сазнаћеш ко си, и чији си.

Јер Ти ниси то што мислиш да јеси; то што страхује и тугује, то што пати и болује; Твоје Суштаство је иза свих Даљина, иза свих Дубина, иза свих Висина.

Онај Сушти и Истинити нема ни Имена, ни Обличја, ни Лика – Он је Сушто Суштаство Суштога што Јесте и Бива, што Бива и Јесте.

Ако, заиста, желиш да сазнаш Истину о Прошлости, онда сиђи у своје Срце, онда сићи у своју Душу, онда сиђи у своје ПраБиће – тамо је Истина над Истинама, тамо је Истина Сва од Светлости.

Око мене

 бео шљивин цвет,

и бели облаци нада мном,

што као бели лабудови

 плове плавим небом.

 

И гле!

 све је ово већ виђено давно,

у једном животном току

 којега се

 и не сећам више.