(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

 

Уметност живљења и уметност умирања творе Космичку Поетику на Путу Светлости.

Духовност и посвећеништво, у оном изворном ведском, хиперборејском и аријевском појимању и схватању, подразумева управо тај блиски сусрет са Животом, као и блиски сусрет са Смрћу.

Блиски сусрет из Унутарњег Бића.

Још од ране младости, песнички речено, на једном сам рамену осећао Живот, а на другом рамену Смрт.

Упоредо су са мном корачали и Живот и Смрт.

Из трена у трен, из дана у дан, из године у годину.

Знао сам и осећао да је Живот вечан, да Живот нема супротности ни опречности; знао сам и осећао да Живот нема ни почетка нити свршетка.

Па ипак, била је ту и Смрт; не као опречност и супротност Животу (пошто Живот нема опречности и супротности!), већ као пуноћа и свеукупност Живота!

Смрт је вазда била ту да ме опомене, да је Живот највеће чудо и највећа благодат.

Осећајући близину Смрти, ја сам све више и више љубио и благосиљао Живот; све сам се више и више радовао Животу без почетка и свршетка.

 

02

 

Смрт није крај, властита Смрт није свршетак.

Смрт је звездани сан, космичка рециклажа.

Нека наша тела морају да се прераде и обнове, да се рециклирају у Космичкој Лабораторији.

Наша Свест остаје; наша Љубав остаје; наша Доброта остаје; наша Лепота остаје; наша Дела остају.

То припада Вечности; то прелази у Акашу.

То смо, уистини, ми – Сушти!

 

03

 

У свим древним културама, у свих древних народа, Смрт је била сасвим природна појава.

Зато што су сви Древни знали да је Живот вечан; да Живот нема ни почетка ни свршетка.

Смрт је једини Пратилац и Сведок Живота.

Зашто се бојати Смрти, кад Смрт само сведочи о Животу?

Само у савременом свету људи страхују од Смрти.

Зашто у савременом свету људи страхују од Смрти?

Зато што страхују од Живота!

И, заиста, већи је страх у самовременог човека од Живота него од Смрти.

Страхују од Живота зато што не познају Живот.

Када би познали Живот, знали би да је Живот без почетка и свршетка.

И, знали би да Смрт није опречност Животу, већ садржина и садржај Живота.

 

04

 

Смрт није крај, већ Нови Почетак.

После Смрти чека се поновно Рођење.

После космичког сна долази космичко буђење, са обновљеним и подмлађеним телима.

Наш Задатак није још обављен.

Наш Задатак је да нас вазда изнова чека неки Нови Задатак!

Бог нас није створио тек тако!

Није нас створио да ми за мало будемо, па да се некамо изгубимо.

Бог од нас очекује Дела којима ће да се диве сва бића и сви светови.

Бог нас је створио да бисмо ми са Њим сарађивали.

Бог рачуна на нас!

Ако се ми некад заборавимо, па престанемо да рачунамо на Бога – Бог се не заборавља!

Он вазда и увек рачуна на нас.

 

05

 

У последње време осећам космички умор.

Као да у овоме Животу живим девет упоредних живота; као да у овоме свету а у овоме Животу, обитавам већ триста лета.

Нека су моја тела већ истрошена – време им је за космичку рециклажу!

Држи ме Свест, држи ме Дух Стварања, али су, као што рекох, нека друга тела већ уморна и истрошена.

Познато је да песници брзо сагоре.

Песници сагоревају у стварању, у предавању поезији.

За разлику од песника, сликари су дуговеки.

За србског песника – много је шездесет и пет година!

Највећи су песници отишли са тридесет лета.

 

06

 

Човек мора при пуној Свести, и у Океану Свесности, да се сретне са властитом Смрти.

Да се Човек и Смрт погледају очи у очи.

Да се Смрт уплаши од Човека, а не Човек од Смрти.

Тако су беседили наши Древни – ВедСрби, Сварожићи и Хиперборејци.

А како су беседили, тако су живели и умирали.

Никада нису питали како је неко умро, већ како је живео!

Јер, све се спрам Живота мери и одмерава.

 

07

 

Ако сте усаображени са Мајком Природом, онда знате да се у Природи прожимају и преплићу Живот и Смрт.

Видите дрвета како клијају; видите дрвета како расту; видите већ стасала дрвета у пуној снази; видите дрвета како падају; видите пала дрвета како труле и распадају се, да би се снова родила, да би изнова проклијала.

Видите Живот Један без почетка и свршетка.

И све је ту складно и савршено, и све је ту једна дивота над дивотама.

То је Космички Круг Живота, то је Коло Сварога.

 

08

 

Живи Овај Тренутак! па ће сви звездани и космички тренуци бити твоји.

 

 

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

 

01

 

Нама се из дана у дан постављају питања, у виду тајинствених и оностраних загонетки, на која морамо да одговарамо.

Морамо, да бисмо били бољи него што јесмо, да бисмо били јачи него што јесмо, да бисмо били мудрији него што јесмо, и морамо, да бисмо живели Живот.

Ко нам поставља та суштаствена и сушта питања?

Поставља нам Створитељ, поставља нам Дух Стварања, поставља нам Мајка Природа, поставља нам ПраВасељена, поставља нам сам Живот.

Ми можемо неко време да заваравамо и себе и Бога, али, пре или доцније, сва та питања, на која смо одбијали да благовремено, и у прави час, дајемо одговоре, ујединиће се и прерасти у проблем велик као планина, који ће нас буквално преклопити и сатрти, некад и заувек.

Тако ћемо сами себе исписати из Божанске Књиге Живота.

Одговарати на ова питања из дана у дан, из трена у трен, значи – бити одговоран и, бити усаображен са Животом!

Реч одговорност и одговоран, управо из тих и таквих одговора происходи.

Неодговоран човек није достојан Живота!

Није достојан Живота, зато што је Живот највеће Чудо у ПраВасељени, највеће Чудо у свим световима и у свим пространствима.

Нема већег Чуда од самога Живота!

Ако ниси одговоран према Животу, онда ти, заиста, и ниси достојан Живота!

Онај ко је одговоран према Животу, он је, уистини,  одговоран према сваком Животу, зато што постоји Само Један Једини Живот у свим световима.

Један Једини Живот, који прожима и обујима сва бића сушта диљем ПраВасељене.

Онај ко каже да воли свој живот, а, притом, убија туђи живот, лаже и себе и свет.

Јер ко год истински љуби свој живот, тај истински љуби и све животе, јер осећа и зна, да су сви животи:

Само Један Живот!

 

02

 

Ништа се не решава извана, из спољног света, из ума; све се решава из Унутарњег Бића, из Унутарње Светлости.

Ми не можемо спречити и зауставити Трећи светски рат из спољног света; спречимо ћемо га и зауставити само из Унутарњег Бића.

Све тамне силе овога света и свих светова немају приступа нашем Унутарњем Бићу.

Јер, на том месту, које зовемо Унутарњим Бићем, пребива Сам Бог, пребива Сам Дух, пребива Сам Живот.

Наше Унутарње Биће јесте Храм Живога Бога.

То место је једном за свагда од Бога Створитеља заштићено!

И, кад год смо у свом Унутарњем Бићу – ми смо у Вечноме Животу!

 

03

 

Онај ко истински Свим Бићем љуби једног Човека, тај истински и Свим Бићем љуби све људе; онај ко истински Свим Бићем љуби једну Жену, тај истински и  Свим Бићем љуби све жене.

Ово је Истина, а све друге приче о овоме –

происходе из нашег болесног и превртљивог ума.

Наш ум је тежак болесник, и велики преварант.

Ако желите да путујете Путем Светлости, онда путујте Путем Унутарњег Срца!

 

04

 

У Природи је све живо и духовно.

До овог познања дошао сам још у најранијем детињству.

Док смо били деца, заиста, све смо знали и осећали, само што тада нисмо умели да та своја најдубља осећања и сазнања у песму или причу преточимо.

И, све око нас, има љубави за нас.

Вољени смо онолико колико умемо да волимо!

Пресудније је волети, него бити вољен.

Онај који љуби, духовно је богатији од онога који је љубљен.

 

05

 

Драге су ми и миле све оне девојке које сам у младости волео.

Све су оне, у мојим сновима, и сада још увек младе и дивне – онакве какве су некада давно биле.

Неке од тих девојака задаше ми патњу и боли; због неких сам проживео многе бесане ноћи, али, свеједно! – све су оне и сада мени драге и миле.

Љубав је дивна и онда када задаје патњу и боли.

Ко тражи љубав без туге, патње и боли – никада љубав ни доживети неће!

 

Ми не знамо Истину о својим Прецима.

Оно што мислимо да знамо о својим Прецима, то није Истина о нашим Прецима.

Нас су само убедили, да је оно што смо у школи учили,  на часовима повеснице – Истина о нашим Прецима!

Школе не постоје зато да би се у њима предавала Истина, да би се стицала Знања о Битном и Суштаственом, да би се детиње душе оплемениле и обогатиле божанским и животним врлинама, већ су школе створене стога, да би се у њима извршило преумљење будућих поданика, будућих послушника, будућих покорника и будућих врлих робова.

Истина о нашим Прецима, као и о нама самима, није у школским уџбеницима, није у књигама признатих научника (професора, доктора и академика) – не, ту нема Истине! – Истина је у Предању:

у митовима, у бајкама, у песмама, у поезији!

Истина је у нама; Истина је у Акаши.

Школа потире машту, потире стваралачко сневање, потире осећање за уметничку лепоту, потире осећаје за племенитост и узвишеност, за праведност и правичност, за храброст и неустрашивост.

Школа је у служби потуљених, лукавих, подмуклих и злих владара из сенки, који су, већ двадесет векова, у спрези са званичним црквама и религијама, у спрези са свим краљевским и владарским породицама, у спрези са свим светским владама и државама.

Од наших племенитих и божанских Предака, који су знали и живели Истину, Лепоту, Доброту и Љубав, јудео-кршћанство је, у великој завери са свим нижим расама,  створило дивљаке.

И ми смо у школи учили да су наши Преци били дивљаци, да ништа нису знали, да ништа нису умели, и да су били бесловесни.

Били су бесловесни пре покрштавања, а онда су, наједном и изненада (неким јудео-кршћанским чудима и мађијама!), скоро преконоћ – постали словесни, самосвесни и самобитни; постали су уметници и градитељи, постали су песници и мислиоци!

Зар ви, још увек, верујете у те јудео-кршћанске лажи?!

Знам, заиста знам, да не верујете, зато вам ово и пишем у песничком надахнућу.

Пишем вам зарад Лепоте писања.

Знам да је Истина у вама, и у вашем Унутарњем Бићу.

И знам да је Акаша у вама,

 и да сте ви у Акаши!

Без те Једине Истине,

нема ни Живота са Смислом.

А Живот са Смислом јесте –

Живот у Вечности!

 

 

(ЛИРСКИ ФРАГМЕНТИ)

 

 

01

 

Жена је за мене била, и остала, велика тајна.

Велика тајна, у оном праизворном, праисконом значењу речи.

Што сам више откривао душу жене, то сам све мање знао о њој.

 

02

 

Што више знања, то више и незнања.

Како нараста сазнање и знање, тако нараста и незнање.

Једино што знам, што поуздано знам, јесте сазнање да је овај мој живот, ово моје рођење, почетак учења мојега.

Почетак учења које се никада неће окончати, и које никада не сме да се оконча.

Желим да се ово моје учење настави и у наредном животном току, као и у свим наредним животним токовима.

 

03

 

Ја сам песник ведске, хиперборејске културе; песник који размишља, мисли, осећа и живи срцем и душом.

Мој Пут јесте Пут срца.

 

04

 

Када говорим о жени, онда то говорим из срца, из душе, из ведсрбске душе која је сетна и онда када је најрадоснија.

 

05

 

На србским се свадбама, у времену када су Срби још били Срби, истовремено играло, певало и плакало.

Највећи србски ратници нису скривали своје сузе.

Умели су да заплачу, без стида и срама, и они ратници који се никога и ничега нису плашили.

Они ратници који су кроз живи огањ јуришали.

 

06

 

Сви древни спевови казују о плачу ратника.

У свим древним митовима и бајкама сасма је природно и да се највећи јунак заплаче.

 

07

 

Само је западна атлантистичка цивилизација (антицивилизација!), загађена јудео-кршћанством, створила лажни мит о мушкарцу тврда срца, о ратнику без љубави и милости.

Западни култ ратника-мушкарчине није ништа друго до култ човеколике звери.

Култ робота, киборга, зомбија.

Култ космичког чудовишта.

И зато та цивилизација мора да нестане, јер је неприродна и противприродна.

Цивилизација која је противна свим природним и космичким законима.

 

08

 

Србски патријархат није никада био јудео-кршћански патријархат.

Србски патријархат никада и није био патријархат у изворном појимању речи.

Србски је патријархат био ведски, хиперборејски, аријевски патријархат.

У ведсрбском патријархату жена је, поготову жена мајка, слављења као Божанство.

Жена је, напросто, обожавана.

Жена је била поштована, цењена, брањена и чувана, онако како се Лепота и Дивота брани и чува.

 

09

 

Када сам имао двадесет година, посетио сам деда (звали смо га ђедо!) горштака и ратника, који је, попут орла самотњака, боравио у високим стенама, и који никада није пожелео да сиђе у низину, јер је веровао да су људи који живе у низини и у градовима људи слабог карактера и никаквог морала, да су мекушци, љигави и никакви; да њима ништа не значи вертикала, већ да им је само важно да бауљају и гамижу по хоризонтали, и да пуне своје стомаке.

Деда је био сав у ранама и ожиљцима из трију ратова.

Упитавши ме, да ли имам ђевојку, па кад сам ја потврдно климнуо главом, отпочео је, шкрто као и сви расни горштаци, да беседи.

Ако си одлучио да се жениш, бирао је ђедо речи, онда мораш да знаш, и да памтиш, да је жена светиња.

Жена мора да се заслужи, а када се већ заслужи, онда мора и да се чува.

Ако ниси кадар да погинеш за своју жену, боље ти је да се и не жениш!

Онолико колико ти будеш поштовао и чувао своју жену, толико ће и жена тебе поштовати и чувати, а вас ће обоје онда и Небо и Земља чувати.

Жена се чува због Лепоте и Доброте, а за Лепоту и Доброту човек мора бити спреман и да погине.

 

10

Прошле су многе године, минувши као песнички сан, а ја у многим књигама које сам даноноћно читао, не нађох овако мудре речи.

Мудре речи мог ђеда, орла самотњака, који се давно преселио међу Галактичке ВедСрбе.

Не, ђедо није умро, он се само преселио из света у свет.

Преселио, зато што је Ведски Србин, Хиперборејац, Аријевац.

Колико Срба, данас, сме да изговори ове ђедове речи?

Колико Срба сме да стане иза ових ђедових речи?

Колико сам се пута, у глуво доба ноћи, иза сна будио, питавши се, да ли сам следио ђедов Завет?

Како ме ђедо види, и шта мисли о мени?

Једно знам, поуздано знам.

Када будем напуштао овај свет, и када будем стајао пред дверима Свароговог Ирија, да ће ме ђедо први сачекати.

И, мада је мене, из не знам којега разлога, од тридесет и троје унучади своје највише љубио, знам да ће, управо према мени, бити и најстрожији.

Да ли ће ме сачекати речима:

Добар си живот живео, соколе мој!

Поносим се тобом!

Или ће рећи: Срам те било, изроде ниједан!

Због тебе и у Ирију морам да се стидим!

 

11

 

У последње време, незналице и бесловесни, пишу некакве научне књиге о србском патријархату.

Толико сам се пута запитао, како може да пише књиге онај који мрзи свој род, своје племе, свој народ?!

Како уопште може да живи човек који мрзи?!

О србском патријархату пишу књиге они који појма немају о србском бићу, о ведсрбском аријевском бићу, али зато упорно пресликавају јудео-кршћански  декадентни патријархат на србско биће.

Праизворни ведсрбски патријархат јесте Јин-Јанг ранотежа између космичког патријархата и правасељенског матријархата.

 

12

 

Мушкарац који би ошамарио жену, није више сматран за мушкарца.

Такав се одмах брисао из књиге аријевских ратника.

Силовати и тући жену, то може само последњи изрод.

Таквога су отац и браћа одмах убијали.

Није требало нико други да му суди; одмах би му, по племенском преком суду, пресудили отац и браћа.

Такав је Закон важио мед ВедСрбима Аријевцима.

Тај Закон су и моји преци, горшатаци, Херцеговци, следили, поштивали и чували.

Ово данас што је од Срба остануло, то је скоро све сам стид и срам!

 

13

 

Жена је за мене била, и остала, велика тајна.

Тако на почетку записах.

И не само тајна, жена је за мене била, и остала,  Божанство.

Жена је оличење Лепоте на Мајци Земљи.

Оваплоћење Лепоте у ПраВасељени.

Нема лепшег створа, нема лепшег бића, у свим световима, од жене!

Онај ко је рекао, да ће Лепота спасити свет, слутим и осећам, да је мислио на жену.

Мислио је на жену, зато што је и њега жена спасавала.

И мене је вазда, на путима мојим, жена спасавала.

Да није било жене (а имам на уму све оне жене које су ме увек спасавале), многа племенита дела, можда, никада не бих учинио!

Ово је Истина, а Истина је Бог.

 

Мртви су одавно сви они који су желели да виде Србство мртво.

Све оно што је годинама празнословило о преумљењу Србства, само је себе преумило, и у ништавилу властитом свој псећи живот окончало.

Србство је данас јаче него икад!

Никада није било оволико пробуђених и освешћених Срба; никада више Свести о Србству него данас!

Сви врази и душмани Србства већ пуцају од беса, и сами себе прождиру.

Све враге и душмане Србства, Срби ће испратити на пут без повратка.

Наши душмани и врази могу имати сва оружја и оруђа света, али не могу имати Свест Богова и Предака наших.

По томе смо ми надмоћни у односу на све враге и душмане наше, који ће скончати у властитом калу и смраду.

Србска надмоћ све душмане Србства баца у очај и безнађе, јер је србска надмоћ понад сваке њихове тобожње надмоћи.

Све што је икада било србско, опет ће, и вазда ће, и заувек ће бити србско!

Тако је записано у Летописима Акаше, и тако мора бити.

Србство је данас јаче него икад!

Сви непријатељи србски мртви су одавно, само се лажно издају за живе.

 

 

Сета ме прати на свим путевима.

Од најранијег детињства, до дана дањег, сета ме прати на свим путевима.

Прати ме она танана, лепршава, ваздушаста, скоро неосетна, словенска сета.

Толико је лепршава, ваздушаста, паучинаста и танана, притајена и прикривена, та моја словенска сета, да често не знам, да ли је то сетна радост или радосна сетност!

То је, напросто, сета сетна и сетана.

Још нисам одгонетнуо, одакле долази, одакле извире, та моја сета без завичаја, та моја сета сетна и сетана, што ме сустопице прати на свим путима мојим кроз светове и векове.

Чини ми се, да је сета у погледу мојему, у очима мојим, у крви мојој, у души мојој; да је сета свуда –

у мени и око мене.

И када се смејем, и када певам, и када се радујем, гле! негде у дубинама бића мојега провејава она праискона, она прасловенска, она прасрбска сета без сврхе и смисла, сета без завичаја.

Ту танану и притајену праискону сету, открио сам у сваком расном Србину, у свакој расној Србкињи.

Сета је наша расна одлика: то је звездотисак наш, то је  светлосни запис ведсрбске хиперборејске расе.

Сетом смо обележени –

ко зна где и када, и од кога!

То је наш унутарњи –

душевни (водени и ваздушасти) жиг; жиг од самога Створитеља. 

По томе се препознајемо и распознајемо; по томе јесмо и бивамо.

Само још у Руса препознах ту праискону сету сетану.

У иних народа и племена нема те праисконе сете.

Нема је нигде другде, осим у Србској и Руској Души.

И пре свих сазнања и познања, наслутио сам и схватио, да су управо по тој сети праисконој, по тој сети сетаној, Срби и Руси – Народ Једне Душе.

А Душа је наша пресуднија од свега.

Не само што су Срби и Руси Народ Једне Душе, већ су и Народ Велике Душе.

Наравно да ја овде имам на уму само расне Србе и расне Русе.

Говорим о Раси, о чистој Раси.

Не говорим о оним Србима и Русима који нису чиста Раса.

 

Спољни свет је опсена,

а Стварни је свет

у нашему унутарњем Бићу.

У нашему унутањем Бићу и Суштаству

 све пребива и бива;

и све јесте онако како уистини јесте.

Сва Лепота, Доброта и Дивота,

свих божанских светова,

 гле, у нама обитава!

Не везујмо се ни мислима,

ни речима, ни осећањима,

ни делима својим

 за спољни и варљиви свет.

Не везујмо се,

већ делима својим стварајмо

 (у нама, у Бићу нашему),

Стварни и Истинити свет,

свет у којему ћемо обитавати

 и живети.

Да би Човек осетио и живео блаженство

 духовних и божанских светова,

 он мора да изиђе из вртлога,

из самсаре, из опсена појавног

 и лажљивог света у којему владају

 закони Таме и Зла.

То није бекство,

како непосвећени умишљају,

 од света „стварности“

(зато што овај видљиви свет

не може бити никаква „стварност“

 са становишта Духа Стварања!),

већ је бекство од Стварности

управо то одбијање наше,

да започнемо стварање властитог

 унутарњег света –

у сновима и визијама својим –

света у којему се превазилази

Усудба и Карма.

Ако не створимо властити свет,

 ако не родимо сами себе,

 онда ћемо бити робљем

 злих господара овога света

 обмана, превара и лажи.

Сва су ова Знања давно записана

 у светим књигама ВедСура,

великих ведсрбских посвећеника

и Чувара Тајни.

Но, будући да су наши врази и душмани

 вековима уништавали наше свете књиге

 на Земљи,

нама  преостаје да их потражимо

 у Акаши.

 А до Акаше се стиже

само Унутарњим Путем

Светлости.

 

Не труди се да мењаш свет.

Бесмислено је!

Само распршујеш улудо драгоцено божанско и животно дејство.

Само се оптерећујеш бесмислицама.

Свет је опсена.

Свет је омаја.

Света нигде нема.

Нема га у Свароговој Стварности; нема га у твојему Бићу.

Нема га у Бићу твојих Предака, нити ће га бити у Бићу твојих Потомака.

Ти си свет.

Ти си ПраВасељена.

Ти си КоСмо(с).

Све си ти сам, и Све у теби пребива.

Не лупај главу о томе куда и камо иде свет!

Свет и иначе никада није знао куда и камо иде.

Усредсреди се на Власти Пут; корачај смело и достојанствено Властитим Путем.

Ти и Пут будите Једно!

Упознај себе; упознај Суштога Себе.

Упознај своје Претке; упознај своје Божанске Претке.

Упознај ВедСрба у Себи.

Упознај ВедСрбство у Себи.

Не лупај главу о томе, да ли ће бити, или неће бити, страшнога рата на Земљи.

Ако треба – биће; ако не треба – неће бити!

Шта ти имаш с тим?!

Шта ти имаш са светом који не зна куда и камо иде?!

Брига те за свет!

Свет је опсена.

Свет је омаја.

Света нема у Свароговој Стварности.

Свет је само једна болесна мисао у светскоме болесном уму – у мајмунском болесном уму.

Мајмунска врста је одувек ратовала.

А ти си потомак и изданак Звездане Расе.

Ти си потомак Белих Богова.

Ти си ВедСрб!

Ти си ВедСрб који је одувек био, и који ће заувек бити.

Ти си вечан, јер су и твоји Божански Преци вечни.

Ако су твоји Божански Преци вечни, онда и ти мораш бити вечан.

Ово никада не смеш да заборавиш.

Ово мораш да памтиш, да осећаш, и да живиш.

Да живиш Истину која је изнад тебе, али  и у теби!

Да памтиш, да знаш, да осећаш –

да си вечан од вечних.

 

Онај ко подигне споменик Принципу, биће по храбрости раван Принципу.

Споменик Принципу није Принципа ради, већ нас ради!

Нама је потребан споменик Принципу, да бисмо се постидели пред Принципом.

Да бисмо се постидели пред Принципом, и јавно признали да нисмо попут Принципа.

Јер Принципа одавно нема, гле, ни мед нама ни у нама!

После Принципа, нема више Принципа.

Само људски изроди и кукавице, могу рећи да је Принцип био злочинац.

Његов пуцањ није био пуцањ у Човека, већ у Империју Зла.

Он је пуцао у Таму, а не у Човека!

Ко ово не види, тај ни себе не види.

Принцип није само један млад образован човек (песник, сањар и сневач); Принцип је божанско Начело!

Божанско Начело вечне Слободе.

Божанско Начело вечне Правде.

Принцип је јавно, јасно и гласно, рекао свим вразима и душманима Србства, да Србство није тиква без корена.

Метком је ставио тачку на сва понижења србска.

Метком је повукао границу између њих и нас; између нас у Светлости и њих у Тами.

Заиста, ко ово не види, тај ни себе не види.

Признајмо јавно, себи и свету, прецима и потомцима, да смо страшљивци, да смо кукавице.

Да смо кукавице, и да не смемо да дижемо споменик Принципу.

Ми смо кукавички нараштај, који се без битке, без љутога боја, Слободе одрекао.

Ми се страшимо, ми се плашимо, ми се стидимо  Слободе; зато Слобода и јесте за Човека!

За Човека, а не за онога ко само издалека личи на Човека.

Признајмо јавно страшљивост своју, па ћемо самим тим признањем души својој олакшати.

Онога трена, када јавно признамо да смо страшљивци и кукавце, тада ћемо изнова и давно изгубљену храброст повратити.

Почетак оздрављења и исцелења, јесте признање свих слабости и немоћи својих.

Има још нешто; нешто што сви листом из страха прећуткују, већ стотину лета.

Принцип није испалио метак само у име Србства; Принцип је испалио метак и у свих иних који Слободу љубе, свеједно којему Роду и Племену припадали.

Зацело, ко ово не види, тај ни себе не види.