Јадранки, Души од Светлости, песму ову посвећујем.

 

 

Ако си на Путу, не можеш пропасти!

Не можеш и нећеш пропасти, ако си на Путу Светлости.

Моје ми космичко искуство казује, да смо ми већ унапред спасени, само што у то не желимо да поверујемо.

Неке нас силе Таме ометају да у ту Истину поверујемо.

Да Веру у Знање преведемо; да Веру на највише ступњеве Божјега Пространства узнесемо.

Наше је само да чинимо и творимо племенита дела, и –

 већ смо спасени!

Спасени смо Милошћу Божјом, Милошћу Створитеља и Духа, Милошћу Велике Мајке.

Јутрос ме пробуди Звонећи Глас Акаше.

Звонећи Глас Акаше зове се Јадранка.

У овоме Трену Вечности тако се зове.

Иако га први пут чух, Глас ми бејаше познат, однекуд.

Чуо сам Га давно, још пре рођења овога, у тајинственим звезданим и космичким пространствима.

У пространствима Велике Душе од Светлости.

Обрадова ме, и милином испуни, Звонећи Глас Акаше.

Ако си на Путу, онда ће те изненада посетити и обрадовати Непознати Пријатељи.

Тако је давно записано у Светим Књигама ВедСрба.

И мене Јадранка, тај Звонећи Глас Акаше, Дивотом Душе своје обрадова.

У трену, када се и последња пара истопила, и када ми дугови висе над главом као претећи мач врага и душмана, Она ми, Звонећим Гласом Акаше, јави да ми је јутрос уплатила новац.

Ослушкујући Бићем својим Звонећи Глас Акаше, схватих, у магновењу, да ми је послато онолико новца колики су дугови моји.

Послато ми је и преко тога, и више од тога.

Ако си на Путу, не можеш пропасти.

Не можеш, и нећеш, пропасти, ако те Светлост Љубави води!

 

Ако смо од Богова рођени, онда смо и сами Богови.

А ако смо Богови, онда ћемо и ми рађати Богове.

Нисмо ми рођени само једном, и нисмо рођени онда када нам кажу да смо рођени.

Ми смо толико пута рођени; а првог рођења никада ни било није, као што ни последњег рођења никада бити неће.

Ми истовремено обитавамо у Вечности и у Времену.

Наше Више Унутарње Суштаство обитава у Вечности, док наше Ниже Унутарње Суштаство пребива у Времену.

Час смо у Вечности, а час у Времену.

Из Вечности улазимо у Време, из Времена улазимо у Вечност.

Све је Коло, а Коло је Сварог.

Коло је Свет; Коло је Време.

Као и Вечност, ни Време нема Почетка нити Свршетка.

Време није линија која полази однекуд и иде некамо; није уопште линија, већ Коло!

Ми смо створили овај Свет, и ми га вазда изнова стварамо.

Стварамо га из часа у час, из тренаа у трен.

Ми смо посве слободни, у оквирима Закона.

А оквири Закона се мењају и проширују онако како се мења и проширује наша Свест.

Стога можемо рећи да је Свест – Закон, као што и јесте!

Космос је Духовно Биће које и у нама пребива.

Све оно што видимо Напољу, то и Унутра обитава.

Унутра и Извана бивају Једно Суштаство.

Све је Коло, а Коло је Сварог!

 

Дух Србства јача

из дана у дан,

из часа у час.

 

Осећам и слутим,

верујем и знам,

да Дух Србства јача

 из трена у трен.

 

Осећам у Води,

осећам у Ватри,

осећам у Земљи,

слутим у Ваздуху –

да Дух Србства бива

све јачи и јачи.

 

Шапуће ми Ветар,

шапуће ми Сунце,

 шапуће ми Месец,

шапућу ми Звезде,

како Дух ВедСрбства

нараста и јача –

у свим световима,

 у свим вековима.

 

Што је више

врага и душмана,

то Дух Србства, ево,

све брже узраста!

 

 А са Духом

Србства што узраста –

узраста и јача

Светлост на Обзорју.

Сваки Србин,

ако жели да живи и ствара,

мора најпре да буде Србин,

па тек потом све друго!

 

Сваки Србин,

ако жели да живи, да ствара и да рађа децу,

мора, пре свега, да буде србски родољуб,

 мора да буде србски ратник,

мора да буде посвећеник Србства,

па тек потом све друго –

било шта друго!

 

Сваки Србин,

ако жели да живи и ствара,

ако жели да рађа и подиже потомство,

ако жели да буде слободан и самосвојан,

самобитан и непоновљив,

мора, пре свега другог,

да буде дичан и усправан Србин,

 мора да буде храбар и неустрашив Србин,

 па тек потом може бити било шта друго –

може бити све што год пожели!

 

Сваки Србин,

ако, заиста, јесте расни, пробуђени

 и освешћени Србин,

мора да буде свестан тога,

да је милион година чекао

да се роди (као) Србин,

те да је он, самим рођењем србским,

стекао велику милост Створитеља,

 Духа Стварања,

Велике Мајке,

и свих иних духовних бића

из виших божанских светова!

 

Сваки Србин,

 који не жели бити Србин,

неће бити ништа друго,

 и неће никоме требати –

никада!

 

 

Препевано казивање Владана Пантелића,

ведсрбског исцелитеља.

 

Самоисцелење јесте једино истинско исцелење.

Исцелити себе, значи: учинити целим себе!

Учинити целим и потпуним себе –

на свим ступњевима живљења, на свим пољима бивствовања.

Ма шта ми мислили, болест није наш непријатељ.

Није непријатељ, а може да буде пријатељ, само ако смо отворени према Животу и Бивању.

Бити отворен према Животу и Бивању, значи: слушати свој унутарњи глас, глас Бога Живога у себи!

Да би био исцељен, мораш бити духован.

Мораш бити на Путу Светлости.

Не можеш бити исцељен, не можеш бити здрав и потпун, ако ниси усаображен са Великим Духом Стварања.

Лажу вас сви они исцелитељи, лекари и лечници, који вам казују да ћете бити здрави и исцељени и без духовности, и без посвећења и посвећеништва.

Такве су лажи веома опасне и погубне, јер без духовности, јер без Духа Стварања, напросто, нема ни Здравља нити Живота.

Ми смо саздани од многих овоја, од многих тела, од многих душа; ми смо бића потпуна и посвећена, бића на Путу Обожења.

Ово наше видљиво тело, јесте само једно од многих (невидљивих) тела.

Не можемо ми лечити само ово видљиво тело, занемаривши сва друга (невидљива) тела!

Чак и да излечимо ово видљиво тело, чак и да га исцелимо, болест ће се повратити, убрзо, само зато што смо занемарили она невидљива тела која су понад и изван овог видљивог тела.

Зато и кажемо, да је самоисцелење једино истинско исцелење!

 

Много је обмана, превара и лажи у званичној светској повесници.

А што се ВедСрба тиче, ту су све саме лажи!

Ниједног расног, словесног и освешћеног ВедСрба  нико више неће нити сме лагати.

Он зна да је једина истинита повесница у Летописима Акаше.

У Пољу Беле Сварге.

И зна да су јудео-кршћански калуђери шарали по пергаменту све саме лажи, јер то и јесте религија мржње и лажи.

Словена никада било није – бејаше одувек само ВедСрба, Хиперборејаца и ПраАрија!

Приче о Јужним Словенима јесу давно измишљене, у самостанима јудео-кршћанских калуђера женомрзаца.

Били су женомрсци и остали женомрсци!

Мржња је израз њихове вере, те кроз мржњу они и  потврђују оданост својој вери.

Они не мрзе само жене.

Највише од свега мрзе ВедСрбе.

Кад кажем ВедСрбе, онда мислим и на ВедРусе, будући да је то, у суштини самој, један те исти Род.

Оно што се назива Јужним Словенима, то нема никакве везе са ВедСрбима, са Стриборјанима и Хиперборејцима.

То су неки други народи, посве страни Бићу ВедСрба.

ВедСрби са њима ничег заједничког немају.

Они су јудео-кршћани, и нека тако буде!

Злочине које су јудео-кршћани чинили над ВедСрбима, никада заборавити нећемо, нити опростити смемо.

Нека лицемерни и лажљиви јудео-кршћани праштају једни другима, али, ВедСрб – вразима никада не прашта!

Немогуће је поредити човека са човеком.

Немогуће је, зато што су два човека – два света, два звездана јата, два космоса!

Сваки је човек јединствен, и непоновљив.

Једна те иста болест у два човека, није једна те иста болест, већ две различите болести!

Стога, задатак лекара није да лечи болест, него да исцељује човека.

Лекарство будућности мора бити усредсређено на човека, а не на болест.

Јер, спрам човека је и болест, будући да је сваки човек избором својим предодређен за неке болести.

Али, шта је болест? – Пријатељ, или непријатељ?

Сваки човек, на свако задато питање, може дати само (и једино!) свој одговор.

То је одговор присутног, датог и суштог човека.

Суштог човека, а не било којег човека!

Кад год упоређујемо човека са човеком, чинимо велику грешку, и велику неправду.

Грешку према себи, а неправду према Створитељу.

Јер нема поређења два човека; нема упоређивања човека са човеком!

Колико људи, толико и светова.

У једноме привидном свету на Земљи – гле! миријаде светова суштих.

У једноме видљивом – миријарде невидљивих!

Отуда наш први и једини задатак није познање света, већ самопознање.

Кад (с)познаш себе – познао си све!

Никада не можеш познати другог – можеш познати једино себе!

Ако не познаш себе, ништа познао ниси.

Јер сва знања о некоме и о нечему, нису сушта знања, и нису твоја знања.

У теби све пребива; и све што постоји у ПраВасељени и у теби обитава.

Сунца, планете, звезде и звездана јата, заиста, нису тамо негде далеко, и изван тебе, већ управо у теби, у бићу и суштаству твојему.

Али, то само ти можеш познати; не може познати неко уместо тебе, и за тебе.

И, зато, не упоређуј, никада више, човека са човеком, јер ћеш се изгубити у бесмисленом поређењу!

 

Не чинимо Природи оно што не бисмо желели да Природа нама чини.

Јер, што год чинимо, то ће и нама бити чињено.

Такав је Закон над законима.

Али, шта је Природа?

Природа је светост и посвећење; Природа је Божанство; Природа је Живот и ПраЖивот.

Све је Природа.

И ми смо Природа!

Природи се обраћајмо као Божанству, као Живоме Богу, као Створитељу.

Природа није само Оно што видимо изван нас, и око нас, већ је Природа и Оно што не видимо, а у нама пребива.

Све што видимо и све што не можемо да видимо, а слутимо и осећамо, јесте Природа.

Све је у Природи свето и посвећено; и све у Природи јесте Природа!

Заиста, Природа је наша Мајка; Природа је Извор и ПраИзвор Живота и ПраЖивота.

Земља је посвећена; Вода је Посвећена; Ваздух је посвећен; Ватра је посвећена; Светлост је посвећена.

И ми смо посвећени.

Јер, да нисмо посвећени, не би нас ни било.

Нема ничега у Природи што није Сама Природа и што посвећено није.

Све што постоји, гле, са сврхом и смислом постоји!

Не чинимо ништа што је противно Природи, што вређа Природу, што понижава Природу, што се коси са Вечним Законима Природе!

Не чинимо нажао Природи – ни речима, ни мислима, ни осећањима, ни делима својим.

Поштујмо и љубимо Природу као Душу своју!

Јер боли учињене Природи осетићемо у Души својој.

Наша је Душа једно са Природом.

И наш је Бог једно са Природом.

Ако себе љубимо, онда и Природу љубити морамо.

Ако своје потомке љубимо, онда и Природу љубити морамо.

Ако Бога Створитеља љубимо, онда и Природу љубити морамо.

Ако било кога и било шта љубимо, онда и Природу љубити морамо.

Зато што је немогуће било кога и било шта љубити, а Природу на љубити!

Све полази из Природе, и све се враћа у Природу, јер све јесте Природа.

Све јесте Природа, и ми смо одговорни пред Природом за сва наша дела учињена Природи.

Закон који влада Природом – влада и нама.

Све оно што Природи чинимо – заиста, себи чинимо!