Дичим се својим ведсрбским пореклом, и дичим се Боговима и Прецима својим.

Дичим се Вером својих ведсрбских Предака, и дичим се Знањем које су Преци моји од Богова наших примили.

Вера мојих ведских Предака јесте мимо и понад свих иних вера – она је за мене једина Права Вера!

Не занимају ме вере и знања туђинаца – народа који немају ничега заједничког са Родом и Племеном мојим.

Нека туђинци живе у својим верама, знањима и сазнањима, а ја ћу да следим Пут својих Божанских Предака.

Ја сам ВедСрб; ја сам потомак Оних који су од Богова наших на Мајку Земљу изаслани.

Бити ВедСрб, значи бити посланик Сварогов, изасланик Даждбогов.

Велика је милост, и још већа част, ВедСрбом се звати.

Само онај који је рођен Одозго, дичи се пореклом ведсрбским.

Јер зна да је Арија, да је од Рода племенита.

Песму посвећујем онима, од рода и племена мојега, који мене у себи и себе у мени препознају.

Немам времена за размишљање о било коме, и о било чему.

Немам уопште времена за размишљање.

Размишљање води у болест, води у смрт.

Пут размишљања није Пут живота, није Пут стварања.

Они који су кроз векове и светове размишљали, никада ништа нису остварили; никаква дела нису за собом оставили.

Све што је у свету вредно помена, није рођено из размишљања, већ из осећања, и стварања.

Виша Звездана раса великих посвећеника развила је Пут стварања и живљења – Уметност стварања и  живљења!

Богови немају мисли, богови не размишљају –

богови живе у Духу Стварања.

Нека се мислима баве бића нижих раса!

Велики посвећеници знају да је све настало, да је све рођено: из сневања и осећања, и из делања, чињења и дејствовања.

Рекох већ, да немам времена за размишљање о било коме, и о било чему.

Нека свако од нас следи свој унутарњи глас; нека свако од нас живи властити живот.

И, нека свако од нас буде оно што жели да буде!

Ми смо оно што смо желели да будемо, и оно што желимо да будемо.

Ми смо оно што смо сневали, и оно што сневамо.

Мисли нас разбољевају, мисли нас убијају.

Све болести наше полазе из ума, из мисли наших, и све болести наше нестају онога трена када изиђемо из ума, када изиђемо из мисли својих.

Свако је од нас слободан да бира расу и род, да бира претке и потомке, да бира и ствара самога себе.

Ко сам ја, да размишљам о онима што не знају ни ко су ни чији су!

Ко сам ја, да судим о било коме и о било чему!

Моје је само да радим на себи, да радим на бићу и суштаству својему.

Имам своју Веру, имам свој Пут, имам свој Мит.

Имам све што ми је потребно, па и преко тога, те и више од тога.

Имам све што ми је потребно, чак и онда када ништа немам!

Јер, ствари које се виде, не чине живот са смислом.

Ствари које се виде, убијају живот са смислом.

На својему Путу срећем оне који су од рода и племена мојега; оне који су из мојега звезданог јата.

И, стога моје песме нису посвећене онима који ништа не знају о роду и племену својему.

Онима који се стиде порекла, имена и предака својих.

Онима који не умеју да сневају и стварају.

Од звезданих предака својих, научих да љубим сва бића сушта у свим световима.

Да љубим оне који су једнога рода са мном, једнога порекла са мном.

Да љубим оне који се држе сварожнице и када обзорницом ходе; оне који имају заједничке божанске  претке са мном!

 

Оно што не могу именовати, јесте узрок мог Постојања.

Из Постојања, Бивања и Бивствовања, исијава моја Вера – Вера која није вера, и није религија!

Није Ништа, и јесте Све!

Оно што није Ништа, а јесте Све, надилази мене, превазилази мене – бивајући, истовремено, најмање у најмањем, и највеће у највећем.

Своју Веру не могу именовати; ни свој поглед на свет не могу именовати; ни свој Пут не могу именовати.

Оно најбитније, гле, не могу именовати, не умем именовати, не желим именовати!

Све небитно, и мање важно, могу именовати, али Оно најбитније, Оно најмање у најмањем, и највеће у највећем, никада не смем именовати.

Ако га именујем, То више није То; ако га именујем, Оно престаје бити Оно!

Када кажем да моје Вере нема у књигама, да је нигде у свету нема, то не значи буквално да је нема, већ да ју је немогуће именовати, да ју је немогуће исказати и описати.

То сам од најранијег детињства живео, и то је у мени живело.

И ја сам у томе живео, и још сам тиме живео.

Знао сам да сам вођен; и знао сам да Оно нада мном бдије; да ме води и чува, да ме штити од свега што није Оно Само, што није Оно Собом.

На самом почетку, у најранијем детињству, Оно што се догодило пре свега другог, јесте познање Присуства, познање Постојања, познање Бивања и Бивствовања.

Најпре се догодило Оно, па тек потом све друго.

Да се није догодило Оно, ничега тада не би било.

Зато Оно и не могу да именујем; нити могу, нити смем да именујем!

Не желим именовати Оно, што ће престати да буде Оно ако га именујем.

http://www.youtube.com/watch?v=TeD3LTbUY5k

Драган Симовић: ГЊЕВ ПРА СРБСКИХ БОГОВА (видео)

Опремио Стари Словен

Гњев Пра Србских Богова

 

Древно предање, записано у Књизи Кедровој, подно Звезде Вечерњаче, у Праскозорје Стриборије, на Беломе Пупку Света.

 

По једном древном стриборијском предању, што је записано у Књизи Кедровој пре двадесет и седам векова, Србе, сустопице, прати Гњев и Проклетство Белих Ведских Богова, будући да су, по силаску са Пупка Стриборије, прекршили Свети Завет који су имали са Боговима и Великим Прецима, примивши туђинску веру, страну својему Бићу и Битију, и тако променивши свој предачки светлосни запис.

Бели Риши сведоче о Звезданој Раси, која давно некада обитаваше на Беломе Пупку Света, подно Звезде Вечерњаче, чији Свети Језик бејаше усаображен са Светом Вером својих Божанских Предака.

Спустивши се, у Праскозорје Стриборије, на Подневне Земље, Бели су Срби напустили Свету Веру, и прихватили параверу и параобичаје, као и поглед на живот и свет, од оних народа који не припадају Звезданој Раси, и који никада не могу бити усаображени са Звезданом Расом.

Тако је прекршен Свети Завет, у само Праскозорје Света васпостављен, а тај прекршај је, истовремено, био и раскидање везе између Богова, на једној, и Племена Ведских Срба, на другој страни.

У чему се састоји Гњев Ведских Богова?

Гњев Ведских Богова састоји се у губитку многих Божанских Дарова, које су Ведски Бели Срби милошћу Великог Духа Стварања од самог Постања примали.

Пре раскида Светог Завета, Срби су поседовали дарове божанског јасновиђења и божанског јасночујења, божанског самоисцељивања и божанске дуговекости, божанског самообновљења и божанске бесмртности (могли су да се преселе из Света у Свет, те да сами обнове сва своја животна тела и обличја, као и да сами изаберу место и окружење поновног рођења, препоновљеног живота!), што је све било васаображено са Пра Васељеном и са Великим Духом Стварања.

Од некада непобедивих Светих Ратника Светлости, од Оних Ратника пред којима су у трену нестајале све паклене и ине земне војске, у данашњих Срба остала је само тињајућа неустрашивост и тек бледо присећање на своје Божанско Порекло.

Уместо Бесмртних Ратника, појавише се ратници што страдавају и гину на свим бојним пољима.

Уместо Божанских Господара Света, Срби су постали слуге и робови нижих земних раса, гоњени и прогоњени са свих земаља, низа све векове, кроза све нараштаје.

Како у Кедровој Књизи, љубичастом вагром записано стоји, Гњев се Ведских Богова може у Милост Богова преиначити, само поновним васпостављењем Светога Зевета, илити, обновљењем Свете Вере и Светога Језика!

Док се то не догоди, Срби ће све више и више страдавати, и полако нестајати, прогоњени и мучени управо од оних сеновитих народа чију су параверу и примили!

На овоме ступњу Пада, Срби не могу да појме и схвате, да је паравера коју су примили од народа рептила и народа звери, праузрок и праразлог њиховог вековног мучеништва и нестајања.

 

 

 

Да ли памтиш,

и да ли још –

неким чудом

Божјим! –

можеш

да се сетиш

својих

Великих

Предака?

 

Оних,

који су ти

кроз векове

и светове

говорили –

да је страх

наш највећи

непријатељ,

и да нам све

патње

и све невоље

и сва страдања

овога света –

долазе од страха!

 

Откуда тај страх

у теби,

Србине, роде мој?

Кога се то

и чега

толико плашиш,

да  од силнога страха,

који ти у очима видим,

више не личиш

на себе

нити на Претке

своје?

 

Плашиш се

сенки и утвара;

плашиш се мртваца и мрца;

плашиш се србомрзаца

и човекомрзаца;

плашиш се изрода

и гада;

плашиш се лупежа

и блудника;

плашиш се малоумних

и бесловесних;

плашиш се –

ни сам не знаш више

ни кога ни чега!

 

Јадан ти је живот,

жив ми, Србине!

ако се ти још увек

живим назвати можеш!?

јадан ти је живот,

ратниче Србине!

ако се ти још увек

ратником назвати можеш?!

јадан ти је живот,

брате Србине!

ако тебе још ико

братом назвати може!?

 

Реци ми искрено,

страшљиви  Србине!

желиш ли да живиш

достојно човека

или да мријеш

попут псине?!

 

Узвини се, усправи се;

и протреси, и растреси –

страх одагнај!

И распали

мачем Божјим

од светлости!

Ове сенке и утваре;

ове гаде и изроде;

ове курве и протуве;

ову поган

од стрвина!

 

Па ћеш онда,

мој Србине!

да се Озго

с нова родиш,

с благословом

Вишњег Бога!

 

Написао сам

На Огледалу вечности

У купатилу

Ја нисам ово тело

Чији одраз видим

Ја сам Лепота

Сестра чистинуца

Доводећи ми Дом у ред

Обрисала је

Крпом свебрисачицом

Ову истину

Када сам се поново огледао

Спојише се

Огледало вечности

И Унутарње огледало

И у вишедимензионој пуноћи

Појави се нови напис

Ја сам Нико и Ништа

 

Свебохов је Закон састављен из два дела, из Два Закона који творе један (и јединствен) галактички и космички Закон: Закон Сетве и Закон Жетве.

Оба Закона дејствују како у Простору и Времену, тако и изван Простора и Времена.

Време Сетве већ је за нама; сада отпочиње Време Жетве.

Што смо сејали, то ћемо и жњети!

Време Жетве обухвата, у исти мах и подједнако, сва бића у свим световима; све планете и сва сунца; сва сазвежђа и сва звездана јата.

Сви смо, истовремено, и сејачи и жетеоци у тајинственим пространствима видљивих и невидљивих светова.

У Времену Жетве свако ће се видети и препознати у делима својим.

Нестаће многи бесловесни народи; нестаће многа отпала царства.

Нестаће мрачна братства; нестаће сеновите владе; нестаће Црнобог са свим војскама и слугама својим.

Остаће само бића Светлости; остаће само Свебохови следбеници.

Време Жетве јесте увод у Доба великих посвећеника.

Кад мине Време Жетве, Мајка ће се Земља, са свим бићима својим, узнети у виша пространства Великог Духа Стварања.