Фото: Раширене руке; Википедија

Када бих имала
довољно велике руке
да загрлим сваког ког волим,
винуле би се до неба,
дотакле би царске двери,
пипнуле би и звезде
и сунце и све што треба
да се живи и да се весели.
.
Када би могле и да лете,
да стигну брзо у даљине,
помилују наше расуте,
кажу им приче из отаџбине
и оставе им мирисе меке
хлеба и вина и детелине.
.
Да ли би мало такле и тебе
што стојиш негде у својој тами?
Да л’ би ти рекле да те желе,
само да милују, само да воле
јер руке моје само дају,
пружају нежно и праштају.
.
О, кад бих могла да пригрлим
све који у срцу ми стоје,
да им кажем да су вољени
и да сви заједно негде постоје;
у мојој песми, у мојој мисли,
сузи и сећању,
и моме бићу.
Заувек вољени и загрљени!

Фото: Ратница, Амазонка; Википедија

Наизглед мрша крхка духом чудесно јака
Гледа оком и срцем – призива Љубав света
Брани да црни и сиви – тупотроуглоглавци
Не продру силином у наше свете просторе
.
Она чува Јужну Капију славних предака
Носи златне кључеве за брзо отварање срца
Бедем непробојни – биће овијено Љубављу
У њеном свету слободе сна све расте и цвета
.
Муњице држи у десници белу ружу у левици
Узвраћа снагом и брзином Перунове муње
Она је његова лепа сестричина никад тугољуб
Будна вежба Савршенство – кључ за Безкрај
.
Јасновидац је лака и снажна витезица Паија
И нема препреке ка прошлости и будућности
Ослушкује ветре са Радана Ртња и Рудника
Свакодневно прави девет дугих искорака среће
.
Витезица Паија Чуварка живи под тим углом
Бере различак жиловлак чичак русу и јарич
Певајући плете венчиће и држи катану у руци
То је Паија Раданска- Животојасновидитељица

Фото: Фототена Србског Журнала

Знам да ће, кад заспиш,
заспати свет и јунак стари,
оплакаћеш чемерне стазе,
и спалити вечност моју.
Стварност ћу тражити залуд,
док љубићу једну Ану,
њене груди бешу меке,
покрај ње и мртвак излуди.
Знам да ће, када родиш,
над светлом завладати тама,
име моје он ће бити,
родиш ли и живот му пружиш,
о мојим песмама и невини ће лагати.
Слажи ме и оживи сваки уздах,
уздах који име ти пише,
жено имена жељна.
Осетиш ли додир боли,
док ти косу тихо плетем?
Или је и теби од живота прече,
да те кроз стихове памте?
Знам да ћеш, кад заспим,
уловити кобне ноћи,
и на мој починак,
изјутра доћи.

И беше семе. И зрно.
И грозд. И лоза.
Адам и Аврам,
Исак и Јаков.
Јован и Исус.
Крст и вода.
Хлеб и вино.
И крв моја.
И тело моје.
И крштење.
И усековање
И распеће.
И венчање.
И слава.
И колач.
И чесница.
И здравица.
Покладе и мрс.
И беше Име моје.
И Син мој.
И Дух. И Тројство.
И пехар. И грал.
И бој. И победа.
И вечера. Клетва
Издаја. И опрост.
И беше причест.
И славовенчање
Крвљу мојом,
Од насјслађег грожђа,
Освештаног у Евхаристији.

Фото: Богиња Девана

Љубави!
Кренули су ветрови са свих страна!
Пристижу полако, и до наших шума.
Цветови подижу главе,
А птице утврђују гнезда!
.
Љубави!
Сунце се спушта ниско,
Земљу грли страсно!
Потоци зачуђени застају,
Са камењем шапћу!
.
Љубави!
Кренимо у сусрет јави!
Загрлимо ветрове јасне!
Љубимо Сунцу срце,
И Земљу милујмо снену!
Загрлимо уплашени камен,
Умијмо га водом росном!
.
Љубави!
Нестају границе између светова!
Гле, из књига излећу слова,
На крила вилин коњица слећу!
Време је љубави!
Мач од светла треба опасати,
Стреле од љубави треба спремити!

Фото: Фототека Србског Журнала

Расула си снове месечином у прозору
Док смешак дана носиш на уснама врелим
Све јаснији себи слутим – свиснућу пред зору
Ако с тобом будан ноћ и сне не поделим
.
Сва модрина неба по твојим грудима титра
У мојим очима поглед гладне саме звери
И знам – већ силно желим пре сунца, пре јутра
Да знојавим длановима раскрилим ти двери
.
Дотакнем ли уснама сан испод трепавица
У буђењу жене сва ноћ ће да изгори
И страшћу се разлиста најчеднија латица
У нама ће с пуно буре дан да зажубори

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Најлепшу сам песму написао тада,
Срео те априла,
И о теби певао све до сада…
Најлепшу сам песму,
Теби поклонио,
Ти је само читаш,
Ја је јадан живим.
Најлепшу сам песму написао тада,
Слатка ми заблуда душу сладила,
Да нам се заувек пише.
Ма какве кише,
Какво трње,
Само сам ружу видео.
Јер шта су четири кишна лета,
Наспрам лепоте једног цвета.

Фото: Каранфил; Википедија

О њиво, родна,
плачу орачи…
Шта ли то значи?
Трубе се чују,
с’ нaшeг Kосовa…
Очи ми снују,
сан о буђењу.
Да ли си плодна?
Где неста семе,
да л’ га ко дира?
Чуј, фрулу свира
Пастир наш Свети…
А ратник лети,
хита, гле жури.
Пушку да носи,
барјак се вије…
Снага Србије!
О мајке, старе,
не рон’те сузе,
што земља зове
синове ваше…
Они већ дуго
позив чекаше,
да крену тамо
где срце оста…
И грану сунце,
греје и жежи!
Душманин бежи…
На лице моје
зрак један стаде,
снa ми нестаде…
Јутро освану,
а ми у коми!
Kо да нас буди,
Лазара нема,
Дража, жив ли је?
– За Србље јесте!
У ком ће срцу
Kраљ да се роди,
круна да зас’ја…
Слобода красна!
Чији ли ће син
битку да води…
Где су Јунаци,
ко нам их оте?
Е, мој животе!
Њима дадоше,
пут од голготе…
Храбре су тада
исто к’o сада,
кудили грешни,
бацали љагу.
А Kосмет јеца,
срди се, зове:
„Отвори очи,
збаци окове!“
Да ране видам
лакше би било,
него овако…
Жао ми, криво!
Српског сам рода,
сестра сам, мајка…
Ћерка, унука,
перо ми сабља!
Где је каранфил,
ревер Ратника…
На зиду стоји
Јунака слика,
суза ми кану…
Kошмарни дану!

Фото: Стара мајка; Википедија

Те ноћи
децембар
хладан и љут
срушио се свом тежином
и поломио крила
која нам је мајка
сплела да летимо
заједно испод сунца
и јуримо сретне дане.

Те ноћи
умирао сам с тобом
док се свијет половио
на смрт и тамницу живота
ја сам те држао за руку
да се не бојиш мрака
и квасио бол без времена
све док сам имао суза
И сањао како остављаш
садржаје живота
погледај ме …
..последњи пут…
бар између јецаја…
о…како је то бољело…

Те ноћи
желио сам
…ох како сам желио
све подијелити с тобом
смрт и наше раздвајање
које је ледило срце
распукло на пола мене
желио сам
све да оставим…
заједничко небо
које постаде тама
и сунце које изгуби сјај
…да оставим дане
да те гледам
мислећи да спаваш.

Те ноћи
само моја љубав
није умирала
и твоји задњи издисаји
док су звијезде у хору
затварале очи
и сакривале све наше
јесени и зиме
прољећа и љета
које сам проклињао
што дуже не трајаше.

Те ноћи
нисам хтио да побегнем
од себе …без тебе
оставио си ми
празне дане
и свијет без жеља
И моје стаклене погледе
И самоћу да другујемо
и тугу да шета
мојим сјећањима
којој нико не зна име
оставио си је …
у дну мога срца
тамо гдје борави
само наша мајка.

Фото: Анђео; Википедија

…
Сањао сам, синоћ, д‌јевојку
из неког другог сна.
Спустила се сјенком ноћи
до мог срца дна.
.
Па сам синоћ опет сањ’о,
ту блаженост са срца дна
прође опет к’о сјенка ноћи
кроз врата мог новог сна.
.
У ма који сан да кренух,
не знајући стварног циља
појави се благост њена
и у том сну к’о стварност, збиља.
.
И док сањах, редом тако,
то исто биће из разних снова
својим ликом, својим дахом,
откри тајну свога зова:
.
Кад се јутром из сна пренух,
вид‌јех-свјетлост јоште бива,
кроз ђевојачког лица њежност,
Љубав Божју ми открива.
.
.
.
Сањах синоћ…Анђела.