УЛТИМАТУМИ, УСТУПЦИ, УЗМИЦАЊА

пише: Радован Калабић

22 септембар 2011

Петог октобра 1880. из Беча је у Београд стигао Ултиматум

Аустроугарска влада ставила је српску владу пред драматичан избор, односно пред свршен чин. Или ће политички капитулирати и потписати са Бечом трајни трговински уговор, који суседној Монархији обезбеђује статус „највећма повлашћене нације, без буди каквих ограничења“[1] , или ће се суочити са погибељним искушењима царинског рата. У пракси та врста рата отпочела би затварањем аустроугарског тржишта за српски извоз, а завршила би се, према замислима стратега из Беча, или беспоговорним потчињавањем, или коначним сломом српске привреде. Наставите читање →

У НАСТАВКУ ЈЕ ОРИГИНАЛНИ ТЕКСТ ИНФОРМАЦИЈЕ КОЈА ЈЕ СТИГЛА У РЕДАКЦИЈУ ФБР ПРЕ ДВА ДАНА ИЗ ПОВЕРЉИВОГ ИЗВОРА, ЧИЈИ ИДЕНТИТЕТ У ОВОЈ ФАЗИ НЕ ЖЕЛИМО ДА САОПШТИМО ЈАВНОСТИ, ИЗ РАЗЛОГА БЕЗБЕДНОСТИ САМОГ ИЗВОРА. ТЕКСТ ОБЈАВЉУЈЕМО У ОРИГИНАЛУ СА НЕЗНАТНОМ РЕДАКТУРОМ И БЕЗ ИМЕНА СПОРЕДНИХ АКТЕРА ОВЕ АФЕРЕ (КОЈА СУ ТАКОЂЕ ПОЗНАТА РЕДАКЦИЈИ):

„Тадићев режим ће покушати да до 15-ог септембра упути једну мању групу наоружаних и опремљених лица на територију Косова и Метохије. Планирано је узимање оружја и опреме из касарне Рашка, прелазак преко Копаоника и спуштање људи и опреме на 10 км од Митровице.

Групу, одабрану за овај задатак, чине неки доушници ВОА-е, затим лица која себе зову – „аркановци“, који су у последње време радили за одређене криминогене структуре а од којих се ограђују људи који су били блиски Аркану. У групи су и поједини бивши ратни ветерани, али само они који су одани властима. Свима је речено да их у задатак „шаље држава, да је ово патриотски чин и да имају пуну подршку врха државе“. Уплитање коришћења војне касарне, само је учрвстило то уверење. Наставите читање →

НА СЛИЦИ: Бивши „пријатељи“- сада „крвни непријатељи“!?

Као што је већ објављено у више медија, јуче је дошло до међусобног оптуживања за шпијунажу између такозваног министра унутрашњих послова лажне шиптарске државе Бајрама Реџепија и његових НАТО господара. Реџепи је „открио“ да је његова канцеларија „озвучена“, и за то је спремно оптужио западне тајне службе…

Позадина ових догађаја у стварности је много дубља и овде може да се говори о дубокој кризи и обрачунима између шиптарских тајних служби међусобно, али и између њих и тајних западних (НАТО) служби.

Фејсбук Репортер је сазнао о детаљима тог обрачуна пре скоро 24 сата, из својих повервиљивих „приштинских извора“, али је ради безбедности истих извора морао да „задржи“ ту информацију до сада. У наставку следе детаљи… Наставите читање →

пише : Миша Матић

Ових дана се навршава 70 година од неких славних догађаја наше светле и јуначке прошлости!      У зору 31. августа 1941. године опалила је прва устаничка Равногорска пушка из руку потпуковника Веселина Мисите.

потпуковник Веселин Мисита, најмлађи мајор Југословенске краљевске војске, класни друг маршала Де Гола.

Операција је почела договором о почетку борбе против Немачкох окупатора у манастиру Троноша, одакле се кренуло у опсаду Лознице. Опкољавање, које почелу током ноћи резулторало је позивом на предају Немачком гарнизону у 8.30, после немачког одбијања предаје у 9 сати потпуковник Мисита испаљује 7 хитаца ка Немцима, као знак за свеопшти јуриш.

Прво је заузето Немачко упориште у дому културе, затим гарнизон смештен у гимназији, док је најдуже одолевала Немачка јединица смештена у  кафани Лазе Хајдуковића. Јуриш на тај немачки положај лично је предводио потпуковник Мисита, бацајући бомбе ка непријатељу и у том јуришу пада, пресечен Немачким митраљезом. Команду преузимају игуман манастира Троноша решервни поручник Георгије Бојић Џиџа и капетан Богдан Дрљача, док одступницу држи капетан Драгослав Рачић. 

 Вече 31. августа Лозничани проводе у првом слободном граду у окупираној Европи. Сутрадан, 1. септембра је на Лозничком гробљу сахрањен потпуковник Веселин Мисита, где му је и данас гроб и споменик. Наредног дана је од заробљена 93 Немачка војника формиран 1. логор са Немцима као заробљеницима у Европи. Он се налазио у манастиру Троноша, а први командант логора је био носилац Карађорђеве звезде, резервни мајор Миша Ђукановић.

Број заробљених Немаца је премашио бројку 500 после битке на Завлаци и ослобађања Бање Бовиљаче, када су сви заробљеници премештени у војни магацин на Косовцу испод Цера. Тај логор је био пријављен Међународном Црвеном крсту и имао статус логора ратних заробљеника. Немци, међутим по лажном обавештењу, мислећи да је ту Рачићева команда, бобмардују логор где гине већина заробљеника, а и сам командант логора мајор Ђукановић. Наставите читање →

Горке су наше лекције из прошлости. Силом су нам наметане туђинске вере, мењане државне границе, култура, писмо, па чак и језик. За ово горње је увек постојао добар разлог- наши историјски непријатељи су одувек знали- да све док смо уједињени у нашој светосавској вери и памтимо своју српску традицију и корене- никада неће моћи да нас покоре.

Није зато џаба она изрека, „да народ који се одриче своје прошлости, одриче се и своје будућности!“ Та изрека нам у овим безбожничким временима виси над нашим погнутим главама као „дамаклов мач“ и прети да нам се обистини у својој најтрагичнијој варијанти.

У наставку је текст који је настао као резултат ауторове преписке са члановима једног интернет форума. Током дискусије на том форуму, аутору су постављена следећа питања: Да ли треба трговати са територијом Космета? Како променити атроцијску и издајничку власт у Србији? Које су алтернативне политичке опције? И још нека друга… У тексту сам покушао да прикажем властито виђење актуелне политичке ситуације у земљи, и укажем на неке могуће сценарије. Наравно, све то базирано на властитом искуству и ауторовом субјективном мишљењу. Коначан суд, као и много пута до сада, препуштам својим читаоцима… Наставите читање →

1 септембар 2011,  пише: Милан Грујић

Ко није спреман да се бори за Србију, нека се повуче. Ко нема снаге, нека поднесе оставку. Коме је свега доста, пецање може да буде добра алтернатива. Нема предаје.

Сад, кад је најтеже, кад је јасно да у Европи једино ми немамо право на државу, да једино ми немамо право на интеграције, да једино нама не дају да размишљамо о нормалном животу – већ смо уценама и притисцима Запада принуђени да размишљамо о голом опстанку – баш сада, када би многи одустали, ми морамо да се боримо.
А тешко је. Србија данас има свега два, три искрена пријатеља у Европи. Сви наши суседи, осим Румуније, признали су део територије Србије за независну државу. Све државе бивше Југославије признале су насилно цепање Србије с осмехом на лицу. Осмех им је био заједнички именитељ. Од ува до ува. Срби у Хрватској, у БиХ… немају право на посебну државу, Албанци на Косову имају?! Никоме нормалном у свету није јасно зашто, али тако је. Сетите се како је настала Панама! Или прочитајте ако не знате. Наставите читање →

август 29, 2011 ат 23:31
——————————————————————————–

Пише Ратко Дмитровић
 

После боравка Ангеле Меркел у Загребу и Београду ваљда је и последњем Србину јасно да за положај малих народа у међународном поретку уопште није важна историја, фашизам и антифашизам, улога злочинца или жртве злочина тих народа у прошлости… важно је нешто друго
 

Лепо је то што су Срби као народ у последњих, узмимо, 200 година константно били на страни слободе, правде, антифашизма, хуманизма…што су се зарад вечних вредности тукли против неупоредиво јачих непријатеља, жртвовали, приносили милионе жртава на те „свете олтаре“ међународних односа и поретка. Заиста, то јесте лепо. А да ли је све то Србима било на корист. Нимало. Напротив. Наставите читање →