КРВОПРОЛИЋЕ И ДИВЉАЊЕ КАО „ДЕМОКРАТСКА АЛТЕРНАТИВА“… (упозорење Српског Журнала, овај чланак садржи веома графички видео прилог убиства ненаоружаних „Гадафијевих присталица“)
| Горан ВУЈЕВИЋ | 28.08.2011 | 11:59 |
|
“Потрага за Гадафијем је улице либијске престонице натопила крвљу. Лешеви су на све стране – жртве дивљања побуњеника и злосрећници који су се нашли на линији ватре.” [1] Некада прекрасна и богата либијска престоница претворена је у рушевине које су заливене крвљу недужних и оних који су пали као жртве освете разуларених побуњеника који, чини се, никога нису штедели у свом “осветничком“ походу на Триполи. |
Као и у случају Ирака, дешава се оно што смо предвидели. Након пада “диктаторског” режима Моамера Гадафија побуњеници масакрирају, силују грађане који су подржавали Гадафија и бесомучно пљачкају Триполи.
Аутопсијски извештаји су главна и уједно најслабија карика у доказном материјалу у вези са догађајима у Сребреници у јулу 1995. године. Без адекватних форензичких доказа да је у Сребреници било стрељано 8,000 ратних заробљеника, званична прича лишена је своје главне материјалне потпоре.
Многи посматрачи сматрају да је немачка канцеларка Ангела Меркел приликом своје посете Београду од 22-23. августа била можда чак и брутално директна када је од својих оријентално понизних и услужних домаћина тражила да, осим настављања „дијалога Београда и Приштине“ дозволе да ЕУЛЕКС функционише на целој територији Косова и Метохије (тј. да допусте спровођење Ахтисаријевог плана) и, паралелно с тим, пораде на укидању „паралелних“ тј. српских институција на КиМ ако желе да добију чак и бедну кандидатуру за улазак у Европску унију. Међутим, паралелно с тим захтевом, канцеларка се ипак осетила обавезном да дода и већ увелико излизану куртоазну фразу, коју практично сви западни званичници већ годинама редовно користе као замену за тапкање по послушним главицама „српских“ званичника ради утехе што им не доносе ништа конкретније од нових захтева – а и ради одржавања „српског“ јавног мњења у етру полу-хипнотисаног, неороченог исчекивања – да она свакако, у некој лепој али недефинисаној будућности, „жели Србију у Европској унији“. 
Скадар је велика заборављена тајна српског рода. Дубок је корен нашег трајања уснулог у колевци заборава. На дубу светог Јована Владимира још је исукан мач краља Војислава, себи ће у браду, песник Будимир Дубак, аутор „Скадарске елегије”, док нас албански полицајац подозриво скенира на граничном прелазу Божај, тражећи овлашћења за управљање аутомобилом од директора РТВ Републике Српске Драгана Давидовића. Хладан однос албанских граничара према српским држављанима последњих година је отопио захваљујући новоевропским правилима, али ће неповерење из кога с времена на време, у заветрини неке веће олује, прокуљају старе емоције, остати као ментална граница и када међудржавне рампе буду уклоњене. 
Ми увек понављамо „Велика Победа“, „светско-историјски значај победе совјетског народа…“, „победа која је променила свет“, не удубљујући се у прави смисао тих речи, у величину подвига који је направио совјетски војник и руски народ… Када се објашњавају догађаји Другог светског рата и њени резултати углавном се говори о војним дејствима, о победама или поразима на фронту, а главни актери су оружане снаге, штабови, војни заповедници. Иако правилно, ипак – недовољно. А ствар је у томе да је рат сплела и битке водила Њено величанство Геополитика, која размишља у категоријама историјских епоха, планетарних простора, светских цивилизација.
