одрастах у БГ нијесам сасвим дома
није ни СД мој град није ништа овде моје
не знам више како да се залауфам
да се осврнем да чујем
свој природни дијалект
побегох, постадох последњи
никшићанин то вече на улици
стадох се чудити…
нијесам дома
нема ме дома
није страшно упорно хоћу објаснити
не мари не брини
ја сам ти стара фукара
стари градски Миле
.
не знам како да ти кажем
да сам се спетљао око своје ноге и спотакао
на сред дивног пријатељског загрљаја…
наравно да је пријатељство део сваке везе
наравно да је веза прави доказ пријатељства
ти си чудо белосветско
а ја се играх као да сам проклет
као да ми ништа драго није
и као да сам докон…
докон и не треба ми више разлог
да обучем своје цокуле
и да се смотано котрљам преко тротоара…
да се осврнем када је увелико касно
и да речем нешто, сам за себе у браду…
.
да речем нешто, фукарски и ноншалантно
нијеси заслужила да ти поменем име
нијесам ни ја каменорезац
па да гравирам некакве
потезе по овом бијелом свету..
остаће нежнији, остаће умнији
и викаће лијепо једни на друге,
очистиће соц од кафе једни другима
тако да се никад не запуши судопера
немам ти кад што би рекли умнији
не знам ти како шапућем си замишљено
и некако гадно, умишљено…

Фото 1,2: Фототека Србског Журнала

Фото: Јерихонске зидине; Википедија

Зидови се руше
Оклопи око душе
Шта још има да смета
Срцу детета
Нема терета
Може да се дише
Све више
Сада је без прохтева
Светлост је обухвата
Она сме, ништа је не спречава
У њој свако обитава
Она воли, њој стално свитава
Пусти да ти се деси
Оно што мислиш да ниси
Одузеће ти нешто важно
Зато се опиреш снажно
Ниси се никад дао
Као да је однос зао
Нећеш да волиш још
А мислиш да је живот лош
Пусти да се себи десиш
И не престај да се смешиш
Зидови се тако руше
Окови око душе.

Срећна пролећна равнодневница, пријатељи!

Пролећни дан равнодневнице је астрономски и географски датум који се понавља годишње, повезан са низом занимљивих

Прелазак Сунца са јужне хемисфере на северну хемисферу обележава не само нову астрономску годину, већ и долазак пролећа.

Са астрономске тачке гледишта, пролеће стиже 20. марта и траје до 20. јуна, дана летњег солстиција.

Пролећна равнодневница – раскрсница екваторове равнине са Земљином ротацијом.

На данашњи дан, пут Земље и Сунца се „прекрштају“, стварајући својеврсно „степениште до раја“.

Људи су одавно обдарили овај дан посебним магичним својствима.

Трећег дана после астрономске равнодневнице Пролећно словенско, као и многи народи света, прослављају Тријумф сила светлости над силама таме.

Велике мистерије се дешавају на данашњи дан.

У божанској љубави према Сунцу и земљи на северној хемисфери, нови живот у природи почиње у пролеће.

И по словенској митологији, високо на небу, Врховни богови Сварог и Лада почињу ново сунце, Божићну перолију, која ће се родити 9 месеци касније на зимском радне

А ово ће већ бити Божићни Божићни Божић.

Ове велике и светлеће тајне дале су име празнику Васкрсу.

Васкрс, празник пролећног сунца Јарил Црвени и Лела богиња љубави и пролећа обележавају се у Русији 3. после астрономске равнодневнице у пролеће.

На Земљи (на северној хемисфери) после пролећне равнодневнице, дан постаје више ноћ. Дан побеђује ноћ, светлост обасјава таму.

Само у дане равнодневнице, зраци Сунца падају на Земљу под директним углом у односу на његову

У овим тренуцима, у односу на Земљу, људска енергија се мења као вода у посуду у који су постављене електричне жице и примењен

Људско тело је испуњено снагом и топлотом.

Важно је да вода и посуда буду чисти – па се препоручује очистити тело и ум говнима уочи празника.

Андрей Матяш Даромир

А како се среће равнодневница. Поделите

(Пренето са сајта – РОДНАЯ КУЛЬТУРА И МИФОЛОГИЯ; Гугл превод)

Фото 1, 2: Пролећна равнодневница; Википедија

Фото: Огледало; Википедија

Гледам себе у огледалу
а другога видим.
.
Зар сам то ја, тај што оком крвавим
кроз моје продире
и иза мене из заборава призива
мисао од које бежим
док ми је са чела чита?
.
Ја пред немуштим зрцалом,
ја који јесам и нисам ја!
. Ужаснут, очи у очи с њим
мени сличним, а непознатим,
чујем реч
од тишине тишу –
виси понад нас као Дамоклов мач,
од које обојица презамо.
.
Склањам се с ветрометине,
али ме онај из огледала
огледалу враћа.

Фото: Пишем писмо; Википедија

Драга мама, почесто те сањам,
кућу, Грмеч, над њим небо сјајно,
разбудим се, слушам Уну нујно
и у јастук отплачем потајно.
Од куће сам већ недјељу пету
у Бихаћу, у далеку свијету.

Да ли ме се сјећа добри Жућо,
је л’ Шаруља теленце добила,
шта ли раде јагањци и овце,
да л’ су здрави Дорат и кобила?
Је ли прошло михољданско славље?
А ти, мама, како си са здрављем?

Је л’ већ вријеме да орахе тресу?
Тога нема овамо у граду.
Остави ми бар двије прегршти,
добро сакриј, да ме не покраду.
Чак и овдје, усред интерната,
има браће од тога заната.

О Бихаћу да ти нешто причам?
Не видиш га од силних дућана.
Људи врве тамо и овамо,
смутила ме гужва непрестана.
Нико нема говеда ни овце,
нит шта раде, само броје новце.

Некидан је овдје био вашар,
то је била грдна смијурија,
дошла мечка и пеливан славни,
име му је Ариф Тамбурија.
Ту потроших, дајем ти на знање,
два динара, читаво имање.

Како ли сам пожелио, мајко,
да те видим бар мало, зеричак,
да завирим у шталу и башту
и да Жући бацим на реп чичак . . .
Од Бихаћа, из тавних даљина,
вози писмо гарава машина.

Фото: Фототека Србског Журнала

Моје лудило без тебе
није потпуно.
Фалиш …
Да завртиш чигре
у мојој глави.
Да поново пробудиш
уснуле наде
да је могло бити
најбоље.
Отиш’о си предалеко
у будућност.
Не видим те са овог
далеког места
из прошлости
где си ме оставио
да те заувек чекам.
Узалуд
лажем себе
да ћу неког другог
икад волети.
Боли ме свако
ко није ти.
Иако је свака моја
илузија
била феноменална
ти ћеш ми остати
омиљена.
И фалиш ми
да само још једном
заспим у твојим очима.
Да ме насмејеш
да не идем около
намрштена
Да само знаш
колико је њих стрсдало
само зато што нису
личили на тебе
нимало.
Проклето си јединствен.
Таквог сам те измаштала.
И никако да се сетим
ни дан данас
кад сам те оно
беше нацртала …

Фото: Јелена Николић – Плаве планине; Википедија

Јутрос смо осванули заједно
Тијанија унутарња и ја
Тијанија – земља моја најмилија!
Певају птице певалице
Оне увек певавају
Само ја одлазим и долазим
.
Јуче сам дошао после дугог лутања
Дошао сам са сврхом и суштом
Дошао сам да поново одем!
Опет певају птице певалице
Певајуће молитве узносице
Ја одлазим и долазим птице остају
.
А где је та раван којој одувек тежим?
И где се налазе сврх и сушт?
На Тибету – у Миларепа култу?
Можда у пећинама Хималаја?
У испосници Свете горе атонске?
Или у пустињи Антонија Великог?

* * *
Место Поглед изнад родног дома
Заплетене ноге у Лотосу радости
Испред – девет плавих ланаца планина
У души сва светилишта света
Ако хоћеш до циља да стигнеш
Не одлази нигде – нигде не одлази

Фото: Фототека Србског Журнала

Да ли се то судњи час
Огледа у данас?
Да ли свака добра душа
Вапи за спас?

Да ли се то Мрачни
У свом ропцу трза,
Да ли то трећи ат
Апокалипсе рза?

Да ли је у Србији
Затрпан ад,
Па мрачњаци лупају
Да изађу сад?

Какав то усуд
На нас је пао,
Кад нас је сав свет
Заједно напао?

У зори Сварога
Мило нас грли Сунце,
Чује се зов предака
Како испуњава срце.

Фото: Нова Србија; Википедија

Jа имам визиjу нoве Србиjе,
са oнoм славoм из стариjе’ дана,
гдjе ни jедан чoвjек забoрављен ниjе,
гдjе су дjеца безбрижна, срећна, насмиjана…

Jа већ jаснo видим, да се из сна буде
уснули: храбрoст, правда и пoштење.
Видим да старе и безвoљне људе
смjењуjе, свиjетлo, нoвo пoкoљење.

Видим какo стид се међу људе враћа,
дoнoсећи са сoбoм пoнoс, пoштoвање…,
какo сваки чoвjек усправнo кoрача,
какo jе преваре и биjеде све мање,

какo жена oбраз чува пoрoдици
и какo за дjецу, свojу, све жртвуjе,
какo се циjене: сељаци, радници…,
какo се земља вoли и пoштуjе.

Видим какo ничу нoви великани,
кoриjени jаки пуштаjу изданке,
видим какo нестаjу мoзгoви испрани,
туђинске: вjере, шкoле, књиге, банке…

Видим слoбoду,
нашу власт…,
а oни нека oду
бестрага, у прoпаст!

Акo, мoжда, некo, не вjеруjе мени,
нека сам пoгледа – сви су прoбуђени!

Фото: Лептири; Википедија

Осванули
Смо насмејани
Као зорење црвено

Уз ватру виолина
Пуних срца
Румених од сна

Са птицама
Што полећу рано
Ветар што нас милује

Облаке хватамо
Смејемо се лептиру
И збуњеној пчели
Са латице цвета
Росу беремо трчећи
Низ жубор потока

Сретни
Крадемо цвркуте
Низ поља која одлазе

Погледима
Се пијемо и тонемо
У чаробни сјај даљина

Док се меком
Тишином љубимо
Наши осмеси
Ће остати вечно
По сребрном грању
И облацима да се њишу
Где душа говори речи
Које нигде записане нису