Не дозволи да ме испрате ружни ветрови
Не дозволи да ме мрак
Одведе ка погрешном смеру
Да ме уплаше и однесу
Испод оног дуда
На обећану земљу
.
Не дај да ми поглед буде у плаветнилу
Већ ме пробуди,
Да видим те очи
Руке
Све оно што би моје
.
Не
Не додируј ме, биће ти хладно
Нек не падају кише из твог ока
Студен је

Кажи коју реч, чујем те
Иако знам , да ћеш тиши бити
Шапући

Фото: Дрво дуд; Википедија

Корачам стазама између песама.
Милујем цветове љубовне,
сваку лат је родила, радост заноса.
Свака боја осећај упила
на цвету се Оoo сликала.
.
И камење врело жудњама мирише.
Сваки је рука додирнула садашњег,
будућих и прошлих живота.
.
И све се потоцима и језерима
рекама и морима слива –истина
и пролази поред стена, фонтана кристала,
белутака и кремења.
.
Сјаји звезда плаво зелена
светли небо,
трепће свим својим срцима.
Жмурим, видим је.
очи отворим, нема је – и опет.
корачам стазама поред дрвећа,
слушам шапат птица,
гнезда злато живо им покрива.

Фото: Небо пуно звезда; Википедија

И хтела бих вечерас,
Боже мој мили,
написати Ти песму
што Љубављу зрачи,
Радошћу прича
и Осмехом опија…
.
Ал` туга ме ноћас,
Боже мој мили,
туга од света
што пут свој не зна,
туга ме и суза ме боли
за људима блиским
што давно једном
заборавише волети…

Фото: Пут кроз шуму; Википедија

Ако имаш своје снове које и будан сневаш, и ако верујеш у своје снове које будан сневаш, знај да ћеш вазда и увек у свету бити усамљен!
.
Ако имаш своје узвишене, одуховљене и обожене мисли, и ако верујеш у своје узвишене, одуховљене и обожене мисли, знај да ћеш вазда и увек у свету бити усамљен!
.
Ако имаш свој језик, који посвећенички негујеш и чуваш, и ако верујеш у свој језик који посвећенички негујеш и чуваш, знај да ћеш вазда и увек у свету бити усамљен!
.
Ако имаш своје Велике Претке, који су сишли Одозго у Праскозорје Стриборије, и ако верујеш у своје Велике Претке који су сишли Одозго у Праскозорје Стриборије, знај да ћеш вазда и увек у свету бити усамљен!
.
Ако из трена у трен ослушкујеш Своје Срце, и усправно корачаш Путем Својега Срца ка Пра Светлости Живота, и ако верујеш Својему Срцу и Путу Својега Срца ка Пра Светлости Живота, знај да ћеш вазда и увек у свету бити усамљен!
.
Ако си Пробуђени и Освешћени Србин, који зна да је Србство Божје Посланство, и ако верујеш у себе и у Божје Посланство Срба, знај да ћеш вазда и увек у свету бити усамљен!
.
Бити усамљен у свету, значи бити слободан, самосвојан, непоновљив и самобитан Човек!
.
Бити усамљен у свету, значи бити у заједници са вишим духовним бићима из свих иних светова!
.
Бити усамљен у свету, значи бити усаображен са Великим Духом Стварања и са Великом Душом Мајке Васељене!

Фото: Усамљено дрво; Википедија

Динка се са тим момком упознала тринаестог дана у месецу. У пламеној љубави у стану број тринаест, време је стајало, стајало, а онда се почело развлачити, најпре лагано и лењо, а онда се трзало, грчило, бубрило, прекидало, пуцало. У прочишћавајућој агонији Динка је, најпре, наслућивала, па потпуно спознала, да је тешко и немогуће волети поробљеног човека. Човек који се дрогира, пуши жару, или пије – није свој, његово прељубничко распињање између слободног живота и немилосног господара је вечно.
.
У њеној глави то осећање је бубњало, бубњало и непрекидно се вртело. И раздирало, чупало, раздирало – стомак, грло, груди, срце, цепало лице. Син, плод љубави и дар светлих лега и богова, рођен је, такође, тринаестог дана. Донео јој је радост и дуготрајну једнострану бригу, донео радост. И тражио љубав, стално присуство и бескрајно стрпљење.
После исцрпљујуће борбе са неодлучношћу, са болешћу, и дуге, дуге агоније, Динкин момак је отишао на страну лица, дана тринаестог, са тринаестог спрата.

* * *
Већ дуго сам на овој планини – пирамиди која се надсијава. Тихујем и непрекидно тражим познате обрисе. Појављују се у паровима, појављују се у групи по три – четири, а јутрос их је било чак дванаест. И дуго су треперили на хоризонту, пркосили. Али тринаести се није појављивао. О, где си, где си, где си? Скриваш ли се иза језера, или иза високе планине која га надкриљује, или си потпуно распојасан у доњем свету духова и демона, или си се шћућурио у моме срцу?
.
Узео сам у руке тринаест ја-ја-стих и сјајних кремен каменова који су изникли испред мојих очију и почео их зналачки кресати један о други. Преплавио ме пријатни мирис раног детињства. Искре су полетале ка језеру и гасиле се… прва, друга, …, дванаеста…Тринаеста је застала тачно испред мог трећака, а онда се упутила преко језера. Није се угасила ни на другој обали, засијала је још јаче и попримила лик Динкиног момка, одстојала, одстојала, одстојала, а потом тренутачно нестала иза планине.
.
Расплео сам свест и расплео ноге, и кренуо низ литице на ново поприште. Рећи ћу већ сутра Динки, већ сутра ћу јој рећи, да ће нам успети сва пшеница коју смо посијали у свести и да нам амбари никада неће сатрулити. И превешћемо ум маловерни, ту пустињу непрегледну, путем поломљених магли, преко изгорелог времена, на другу обалу језера. Успут ћемо обележити све сокаке, поправити распрсле видике, исправити увијене кичме и настанити се у свету тринаесте искре. Једног дана засукаћемо рукаве и поплочати језеро са плавим плочама знања које мења судбу, из мајдана Тијаније, и разлике међу световима неће бити.

Фото: Тринаестица; Википедија

О д з в а њ а м…
То је једини осјећај који познајем сад
Он брише све друге осјете
разграђује способност за покрет
и оставља утисак мира
Тај мир, то је само за око посматрача
Све што остаје иза тог површног утиска
То је моје…

Одзвањање није безнађе…
Заправо тек га откривам
Можда је карта за други
Неки други свијет
Отварач један једини на свијету
За давно забрављену кутију

Прво се пробудим и чујем га, осјетим
Неописив је осјећај одзвањања
Није бол али боли

Тежак је као гвожђе
Само покрет га поништава
Ако га надвлада

Примењујем разне психолошке технике
Прихватам га, волим
Пишем му писмо као да је биће
И не знам како деси се покрет
Разбије га и почиње дан
После тог све је историја

Фото: Црквено звоно; Википедија

Живот Витеза праисконог кружи јер познаје Ветар
И познаје Земљу – брда стамена од неба одваљена
Познаје Воду од Творца по сварожници спуштену
Он зна да много захвата из мозга када ради рукама
И не жели да угледава себе на високом таласу зла

Талас зла ако га има спаја са таласом плана живота
Ради умом усмерен на склад левог и десног мозга
Строго и будно пази да не буде навучен на сенке
Тежи да пренесе свима дубок увид-мир унутарњи
Његов Звук када је у дејству пробада век и одбрану

Витез праискони познаје Ватру – у катани је носи
Познаје и носи Етар и Потку у кораку и плетеници
Не носи и нема у себи паука од жудње распојасаног
Његови дани и ноћи нису бледи танки и шкргутави
Устаје у рану зору и жури да стигне дугу једнојку.

Живот Витеза праисконог кружи јер познаје Ветар
И познаје Земљу – брда стамена од неба одваљена
Познаје Воду од Творца по сварожници спуштену
Он зна да много захвата из мозга када ради рукама
И не жели да угледава себе на високом таласу зла

Талас зла ако га има спаја са таласом плана живота
Ради умом усмерен на склад левог и десног мозга
Строго и будно пази да не буде навучен на сенке
Тежи да пренесе свима дубок увид-мир унутарњи
Његов Звук када је у дејству пробада век и одбрану

Витез праискони познаје Ватру – у катани је носи
Познаје и носи Етар и Потку у кораку и плетеници
Не носи и нема у себи паука од жудње распојасаног
Његови дани и ноћи нису бледи танки и шкргутави
Устаје у рану зору и жури да стигне дугу једнојку.

Када се лаконого врати у свету Тијанију унутарњу
Поздрави се са Људом Каменом Биљком и Зверком
Овај простор чисти екран његове унутарње визије
Неизгужване ноћи пуне га певом птица и зрикаваца
Опуштен и испуњен лакашно сушт из нектара вади

Фото: Фототека Србског Журнала

Ако не дођеш опет, ко онда,
У смирај сунчанога зрака,
Знај, да одлетеће искрица ова
У дубине мора незнанога
Одакле се нико не враћа.

Ако не дођеш опет, као онда,
Да пољубом осветлиш ми небо,
Знај да престаће песма из
зрна овога маленога.

Ако не дођеш опет, ко онда,
Нестаће роса, што Будимка
Је родила, из семења свога;
Будимка, она, што ју теби
На дар душа моја поклонила.

.
Не знам да л Ева Адаму
Баш Будимку јабуку је дала
Ал знам, за Будимку што
Из душе моје је расла.

Ој Будимка, буди мога драгога!
Поздрав му задњи понеси!
Реци, да вене загрижена јабука
И једна и друга.

Реци му, Будимка, да време
Залуд круг прави ако нема
Драгога милине загрљаја.

Буди Будимка, она руменка,
Она, што љубави семенку
У срцу његовоме је засадила

Буди га, јер ако се и сети,
И мој драги једном и врати,
Слад можда постојати неће
Обе јабуке са семеном Љубави
До тада, можда – иструлеће.

О Ево, да л истим си путевима
И ти шетала, кад Јабуку си нашла?!

Да л питала си дрво родно,
Шта десити се може са
Срцем, кад у њему нарасте
Јабуке семе плодно?!

И ја ко чини се и ти, не питах ништа,
Но разбудих Будимку снену
И дадох је драгоме
У пехару од сребра, озлаћену.

И сребро чува, тихо,
Гласове моје душе тужне.
Чува, ал скоро ми рече,
Да овоме семењу време отиче.

Зато, ако не дођеш брзо, ко онда
у смирај сунчанога зрака
знај да искрица ова усахнуће
и пасти у светове мрака.

Ој Будимка, буди Светлица
И разбуди ми драгога.
И буди тиха, кад покуцаш и
Тражиш кључеве капија
Његовога утврђеног дворца

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Благодарим Ти Боже
Што си ме створио
Благодарим Ти што си ми
Капије Љубави отворио
Благодарим на сваком искушењу
Кроз које си ме провео
Благодарим што никад од мене
Ниси одустао
Благодарим на свему
Што си ми дао
Благодарим на сваком отрову
Који ми је срце погодио
Благодарим на снази
Коју си у мени клесао
Благодарим што си у моје очи
Љепоту уткао
Благодарим на Вјечности
Коју си ми даривао

Фото: Благодарим Господе; Википедија

Љубав је често класификује у тобожње под‌јеле, међу којима највиши облик те класификације заузима Безусловна Љубав. Таква класификација произилази из недовољне освијешћености појма Љубав.

Наиме, Љубав постоји само и искључиво када се безусловно дајемо. Безусловно се давати значи склонити све услове па и своју вољу. Индивидуална воља се при том предаје Вољи Једноте илити Богу.

Дакле, само и искључиво тако Љубав се и може уздићи у нама.

Добро, али… рећи ћете, а зар мајка није у безусловној Љубави с д‌јететом?

Ех, па разочарат’ ћете се; НИЈЕ.

Када тврдите да је мајка у безусловној Љубави с д‌јететом често као аргумент којим то потхрањујете узимате примјер како би мајка дала свој живот за живот свог д‌јетета и то сматрате необоривим доказом „безусловне Љубави“. Оно што превиђате јесу пар чињеница које слијепи заобилазите:

1. Живот д‌јетета није власништво мајке, већ „власништво“ Бога. Љубав је у Богу, у његовој Једноти (све се даје свему безусловно) и једино када се вратимо Једноти Бога и ми у себи уздижемо Љубав.

2. Бог не тргује Љубављу … то значи да мајка не може заложити свој живот (јер и није њен већ Божији) у замјену за „добро“ свог д‌јетета. Не може се заложити нешто што није твоје.

Бог не тргује, то чини Ђаво у вама. Ђаво вам обећава да ће у замјену за вашу душу спасити ваше дијете, а тај ваш улог вам представља као акт ваше „безусловне Љубави“.

А ваше дијете, то није само она мала беба, ваше дијете је и онај окорели криминалац и зликовац који пљачка друге и убија… али ваш је, и мајка ће за њега дати све од себе, положит’ ће и свој живот.

Али то НИЈЕ ЉУБАВ.

То је трговина с Ђаволом.

Љубав је када се одрекнете потребе да по сваку цијену штитите СВОЈИНУ (па и дијете) и када своју вољу, којом би да тргујете, предате Богу… који је ИСТИ у свима и свему. Тада једино можете рећи да СЕБЕ ДАЈЕТЕ БЕЗУСЛОВНО, Богу, имајући потпуно повјерење у Бога који вам је и подарио то дијете. Живот вашег д‌јетета је у Божијим рукама. Када то схватите и када изградите потпуно повјерење у Бога (прихватајући да Бог ЗНА боље од вас шта ће са животом… па и вашег д‌јетета) Ех тад ћете му предати своју вољу, тад ћете му се дати без услова. Ваше безусловно давање је ЉУБАВ.

Не постоји стога БЕЗУСЛОВНА ЉУБАВ, постоји само ЉУБАВ. Све друго је трговина, размјена под одређеним условима.

Љубав је Предаја индивидуалне воље Једноти а Трговина је размјена=транге-франге… ја теби-ти мени.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature