Размишљање у ноћи
пред постељом јасна месечина
је ли то слана по земљи
дижем главу гледам јасни месец
спуштам главу мислим на завичај
*
Кривња степеница од жада
празник беле росе на стубишту степеница од жада
ноћ полако продире кроз свилу њених чарапа
иза ње завеса од најфинијег кристала
ноћ јесења а она – посматра месец

Не памтим. Изједначавам
суштину и месечину.
Заборављам. Дани гњили
попут трубадурове шапке.
Диктат времена. Речи
пачу као патке.
Модрина мудрости.
Задирем у суштину
малаксалости. Растем.
Растем у ггњило
плаветнило.
*
Сутон.
Небо пурпурних премаза.
Пожњевена поља.
Птице и попци.
Обала реке.
Звук таласа.
Мир.
*
Парализа Речи.
Агонија Лета.
Немоћ Лишћа.
Снегови Бескраја…
Рођен сам да бих Те срео.

П.Ш: “Пламен тишине“

Изнедрила ми те земља,

из утробе мајка,

од сунца светлија,

из пламеног огња

у сред бела дана!

.

Чувала те,  свето

у кораку сваком пламен огањ гори,

то дише испод тебе

кад отисак се створи,

ма где стопа да ти крене …

.

Радује се,  погледај

јер познаје ти вене

кроз које огањ гори,

благослови!

.

Само благослови

Човек стоји на литици, на ивици. Каже да зна али све што види и осећа, све што зна – само омаја. Невидљиви зид плача, оног правог. Ударац у ништавило и смех из бездана. Очај. Где је смирај? Где је Сунце сред вечите зиме? Где ми Љубав, где ми име? Коме све ово да садим, коме радост граје деце да кадим, коме, коме, коме…кад ме ни ти не чујеш. Глас твој сам заборавио. Нема ме, нема те…

Тишина а све бубњи. 

Душа и дух све крући и мањи, све се гаси и нестаје и последњи знамен. Мртво је. Неста пламен. Неста све… све што створено беше. 

Оста само искра. Кад све стаде она проговара па беседи гласом нечујниме:

Види…

Гласно риче а можда и пева Велико Море.

Сред тебе не осетих осећај…

но само бреме кривице и коров сржи.

.

Пут је изгубљен.

Сакри га трава песмом заборава.

Прекривен раним мразом, 

само гласине ходе слободне све.

.

Али ти…

.

Ниси ми сав свој јутрос.

Шапућеш о изгубљеном и нађеном,, 

о једноти са Свевишњим…

О – где ли то све сада води?

Може л’ бити, не – нека буде!

Да те се сети искра твоја.

Да ти срце никад изгубљено би,

да твој пој не беху мразо хлади сни.

.

Већ топли летњи дан,

сред хладних сенки непролазне зиме.

Почуј.

Страха немај. 

.

Лавина тутњи 

што једним гласом покренута би.

Ускликом моћи!

Искра што белим пламени.

.

Никада живи.

Никада мре.

Слободна увек.

Јер она јесте.

.

Мирна ко јутарње воде

на сребрним живота врелима,

Лоза је то исконске сорте

жив сећање о божјим делима.

.

Извор:Звезда Род-Zvezda Rod

Нека ти ветар развеже косе

Да постану антене – осетилице

Нека ти пут ка највишој коти

Рашири крила за високе летове

Нека ти камени шиљак на врху

Улије у теме благослове планине.

.

Нека ти гуштер покаже пећину

Где су скривени тајнописи предака

Нека ти бела хајдучица столисна

Открије мелеме и тајносану сурицу

И нека ти бели курјак самотњак

Подари моћи да моћима владаш

.

Нека ти поглед на модру реку

Открили заувек врата од срца

Нека ти видик поглед изоштри

Да лако видиш Вечност и Безкрај

Нека те стој на највишој стени

Постави у једнину са Васељеном.

Има једно слово непробојно

панцир слово, завој слово

грч слово, зуб слово,

прст слово.

Има једно слово скупо,

драгуљ слово, сеф слово,

трн слово, шум слово.

Има једно слово,

једро носи, шуму коси,

камен просијава

и у љубичастом

облаку свија гнијездо

опелом сна.

У мутном сну

однемоћах ти на уснама остављеним,

земљо-пелено,

што на те пожеле ме мајка.

Подерано време –

бледе крпе расутих дана.

По њима ноге босе и сан

са слутњом и жељом ко свитање.

Песма родна ко тајна далека

по мени надошла.

И брда – груди јесени зреле

у погледу дубоком ко жудња.

Небо светло на дану што мре,

сунце – успомена тугом зарадована

и река ведра са песмом протицања.

Повратак ми лепота у сну ускрсла,

причешће ми ово блажено ко отров.

Мајко деца застинула

Угреј им снове

Осмехом да се пробуде.

(Визија са духовне планете чије су реке
плави растопљени бисери и сафири,
а вечно променљиви пејзажи плешу.
Назвах је Созерцанија Светла)

Многооко гледам твоју слику
Сунце се лепо сместило у среди чела
Колико уздржаног и жестоког давања!

Колико богатства и лепоте!
Колико сласти у зрелим воћкама –
Две јабуке љуто загрижене
Послужене у сребрном пехару!

Пуштам да нам се душе прожимају
Милооко и неочекивано ми узвраћаш
И не скидаш поглед који ме убада

Ох понуда је изненађујуће богата!
Толико стихова неисписаних
Толико ноћних грчева и дрхтаја
Толико крикова чежње и среће!

Слика ми немушто пева и прича
О сновима силним који чекају свој ред
И о драгуљима из себе – рудника богатог

Колико путева и цветова ка врху планине!
Колико лета и котрљајуће морске пене
И суза-бисера војнички постројених!
И толико зракова топле љубави из срца!
Зурим у Јединога Бога: – Ти си ми Око напио!.. 

Молитва словенског песника

Светлани Стевић, хомољској вили гласа правилинскога,
која је и певање и живот Дивотама Словенства посветила.

Боже!
Ако си у Љубави
Својој неизмерној,
Створио сва бића
У свим световима,
Онда их у Љубави,
Свесилни и Свеблаги,
Избави из патње,
Како овога
Тако
И онога света!

Наспрам Црвене горе, у Банату,
кад багрем бео цвате, 2011.