Зора не доноси буђење,

само Светлост.

Пробудимо се!

.

Једна је Земља

један је свет,

исти је дах, иста крв.

.

Птице и облаци

сунчеви зраци и капи кише

не познају међе.

.

Нижу се дани,

талас за таласом

океан времена.

.

Стопала путују кроз простор

ум кроз време

ко ће даље стићи?

К.П: Књига – “Љубав у кодовима“

Обрадио сам сва поља

Уредио баште и вртове

Покупио сву летину

Орезао воћњаке

Побрао све плодове

Покосио ливаде

Нахранио стоку

Исходао све путеве

Изградио села и градове

Изгубио и добио све битке

Извојевао толике ратове

Искусио победе и поразе

Обљубио све жене

Био грљен и напуштан

Испевао све песме

Створио и уништио цивилизације

Обишао све светове

Породио безбројне галаксије

Утрнуо немерљиве универзуме

Рођен и оплакан небројено пута

Искусио све радости,

све лепоте и страхове

Стигао до Краја и Почетка

иако се померио нисам

од заласка до изласка сунца

испод бањан дрвета.

.

П.Ш: “Пламен тишине – песме путника“

Фото: медитација; Википедија

Песак

Прегршт песка

Довољна да се сачини

Безброј свемира

.

Подневно сунце

Дина на хоризонту

На длану песак

.

Лепеза

Замах лепезом

Исписује нову причу

На облацима

.

Пиринчани папир

Отворих лепезу

-Туш

.

Нар

На нару лептир

Таласи неба

До Андромеде

.

Црвено небо

Крв на длану

Нар исцуре

Сва моја љубав испуњена је с тобом,

Ка тамна гора студеном тишином;

Као морско бездно непровидном тмином;

Као вечни покрет невидљивим добом.

.

И тако бескрајна, и силна, и кобна,

Течеш мојом крвљу. Жена или машта?

Али твога даха препуна је свашта,

Свугде си присутна, свему истодобна.

.

Кад побеле звезде, у сутон, над лугом,

Рађаш се у мени као сунце ноћи,

И у мом телу дрхтиш у самоћи ,

Распаљеним огњем или смрзла тугом.

.

На твом тамном мору лепоте и коби,

Цело моје биће то је трепет сене;

О љубљена жено силнија од мене –

Ти струјиш кроз моје вене у све доби.

.

Као мрачна тајна лежиш у дну мене,

И мој глас је ехо твог ћутања. Ја те

Не не видим где си, а све друге сате

Од тебе су моје очи засењене.

У освит јутра пре раноранилка Сунца

Окупан росом са здравилица-трава Тијаније

Облачим лагано дугу памук хаљину белу

Са посвећеним аријским шар-везом на прсима

На главу постављам тринаестцветни плет –

Мирисни венац са многобојним бисерима

.

Учвршћен у седу тросветог расветалог лотоса

Трооку жеравицу са два кремен камена палим

Дишем зору јутрење и тих овог по-себног дана

Низ спуст Елементе јездим ка жив-језгру Гаје

Уз свест-осет коже носа оба ока оба уха и језика

Стижем и пуним се снагом и битом Једног

.

Удесетостручен ходам путем заветних бодисатви

Грлим снажно Минерал Биљку Зверку и Људа

Четири разбрзно окрећуће елисе хладе мој дух

Док се пењем уз мердевине узлазног пута

Ка свету иза седам планина и три широка поља

Свету прародног и неизрецивог и неописивог

.

Пролазим чудесне планине ведрих боја небеских

Са врха трећег поља кроз ућут улазим у Тијанију

Душа плови по великим небеским таласима

Ка извору живе воде где царује Ти-шина

Спајам дух са Првотном искром која је истинско ја

И која је истинско ти он она ми ви они оне – свеједно

Знаш да Брада вековима страда
и да зна Пастира стада
Брада добро зна ко влада а ко поткрада

.
Брада зна да твоје срце спава у долини хлада
и већ постаје зима Брада неће да те цима
нити главом да клима Брада неће службу с њима
иако зна да много више их има
Брада носи и поштује Крст
Брада је молитвеник чврст
и никада не пружа прст
нити само руку Брада зна овоземаљску муку

.
Брада ти пружа себе свога у борби против злога
Брада зна да на земљи је распеће
зато се Брада Небеским путем креће
све остало за њега је смеће
Брада се иза себе не окреће
јер и он је радник и прави грешке
и колко год да су тешке

.
Брада иде пешке кроз живот полако
Бради све изгледа лако а често је плако
јер види да мучиш се јако
схвати Брада се моли за тебе
и одриче се самог себе
и ако кажеш ма ко га ј..е

.
Брада се брине због тебе
јер уз помоћ тебе Брада спасава и самог себе

Како би добро било

да се онако изненада распукне

једно блиставо дивље јутро,

и да се догоди нешто лудо смешно,

а ми случајно да се сретнемо,

па да се одметнемо

на неко зарадовано брдо.

И да се смејемо.

Ни речи паметне да се не сетимо,

да ништа не ћутиш,

горко да не певам.

Да говоримо старе бајалице,

трава да расте од очију,

да нас спопадну речи смејалице.

.

А после,

нек све буде како је свикло,

како нас стигло.

После нек расте у крви

оно светло-црно отровно биље

Не мари, прораста нас самоникло

и у главној ћелији боли исто.

.

Како би добро било

да ти радост у рукама

кад се сретнемо,

па међу птице да се одметнемо.

Да један дан будемо

онако чисти, светли и блиски,

бар један божји дан да се смејемо.

.

С.М: Збирка – “Пејзажи у огледалима“

Агонија Љубавника

пламти ватром страсти.

Љубавници остављају трагове места

на којима су били.

Јадиковка сломљених срца

Пут је ка Богу.

ЛуЧа сопства!

Небески гласници!

Космички плес!

.

СвИјетло у тами

Исијава

Дух саздан од искушења

.

Патња обликује мој пут

Крила моја, немојте клонути

.

Најљепшу пјесму сирена

Ноте од анђела благословене

Заводи тама

Заводи и свјетлост

.

Милост и немилост

Свијећа и грјешник

.

Овђе нема ходочасника

Нема ходочашћа

Путања душе

Ноге босе и уста жедна

.

Далек је извор воде

А, тако близу

.

Дан и ноћ постају једно.

Дозивам те

Створитељко

Удахни у мене живот

.

Дозивам те

Створитељу

Нек сјећања прије утробе

Оживе у мени

.

Измијењено стање свијести

Упадам и пропадам

У други свијет

Грчих руке ја под тамним велом…

“Од чега си бледа данас, од чега?“

-Зато што сам тугом невеселом

До пијанства напојила њега.

.

Памтим. Он је изашао тада

Искрививши уста најболније.

Не такнувши дрво с балустрада

Трчала сам за њим до капије.

.

Задихана викнух: “Шала све је.

Ако одеш – оде живот мој.“

Језиво, и као да се смеје,

Рече ми: “На промаји не стој.“