Анастасија- Звонећи кедри Русије

Цео свет васељенски је спознао:
Нема ни у једној галактици струне,
Кадре да лепши тон испусти,
Него што је звук песме људске душе!


Цео свет васељенски је спознао:
Нема ни у једној галактици струне,
Кадре да лепши тон испусти,
Него што је звук песме људске душе!

Тишина.
Звук ветра најављује промену.
Благословен је.
Време је, кажу, подложно промени…
„Нека буде радост! „, она рече ,
а он је погледа са смешком на уснама , ухвати је за руку и нежно пољуби у врат!
Гледали су се, а радост је текла на простор и ширила се на сав живот у постојању!
„Нека буде љубав“! , рече он и ухвати је око струка и погледа је са сунцем у очима !
Њене очи су још више сјале , а из усана је громом изустила „Нека буде! „
И сваки пут када се љубе , њихови пољупци падају на земљу , које људи називају кишом!

Да ли знаш, о да ли осећаш како је у
простору мањем од свега а већем од
свемира?
Као кад Сунце распрши искре све,
душа ми се раздваја на ситно комађе.
.
Одлазимо заувек да би се вратили теби –
извору свег живота, Оче на небесима
безсмртним.
.
Сва се осећања помешаше,
бол космички и радост Творца.
Одлазак и долазак.
Последњи и први пут ти видим плаветнило,
непрегледна мора, зелене горе под
снеговима древнине.
.
Док нестајеш предамном и ја нестајем.
Вечно умирем.
Срце се кида и саставља у води живота.
Теши ме дух свети јер све је лепота – авај!
.
Никад више видети те неће очи сафир боје
сјаја живог сребра.
Никада ми више крочит’ стопе неће
на света тла шума од искона,
додирнути нежне листове сребрних звезда
на брезама у поноћним вртовима.
.
Ах како су сјактале звезде у очима девојака
младих што песмом су тебе славиле!
.
Ах како су деца осмехом пратила све твоје
путеве кроз космичке пољане, та
игралишта светих што су у нама и око нас.
.
Младићи бацаху шуму копаља од белих
кристала и она попут трагача верно нађоше
циљ и обрисе крста северњаче створише,
осветлише.
.
Ах…ах…ах…
.
Плачем и јецам тихо, тихо. Да не чује нико нико…
И суза нема не…већ гле!
.
Искре сребрног светла лете око наших
мисли и глава, као свици светог
незаборава.
.
Волим те…волим те…волим те…
Одзвањају свете речи те негде у ехостиху
око мене.
.
Једна се дјева опростила са човеком
својим…без тебе ја не постојим – њене су
последње речи биле.
.
А он се помери као ватром опијен, не реци
збогом већ светло нека лије!
.
Ти си у мени где год био и стопом крочио.
Свевишњи те у моје биће засадио, да
вечни доносиш плод.
.
А она је…само је…усне благо отворила без
речи разборила…слава Творцу на
висинама.
Док јој руке држале плод љубави сред
њене материце.
.
Поглед оде са њих двоје а туга и бол и
радост без мере у мени сад.
.
Где нас то шаље, камо?
Где ли нас то свети дух твој води, о Оче!
.
„Тамо где ваша је судба, да градите сред
олуја и бура, да седите сред пустиња и
мора, да певате на врховима неизмерних
гора…Ви живот стварате. Ви сте живи
благослов. Јер ви сте Ја. И ја сам Ви.
Ми смо живота стих“.
.
Ништа није остављено и изгубљено, већ
ћете неизмерно велики благослов бити, јер
ван времена сијају свете ваше нити – кад
нико није – Ви јесте. Јер неко треба бити.“
.
А Све је Мир…
Док си ме
Својим кајањем грлио
Непрестаним погледом
На дну ока мога
Семе опроста тражио
Ја сам иза
Напрслог огледала
Пуна наталожене тишине
И празнине у души
Наше године гледала
У којима сам превише
Мрака попила
И осећала како се
Заувек одричем
Твојих додира
Престала да
Дозивам сећање
Нашег почетка
Када смо са
Рашћупаним
Осмехом
Срећни живели
Па стиснула срце
И нежним миром
Окренула се
И са ветром нестала …

То заносом паљена жеђ што се још планином дими
И прска твојом крви да ти жари вид,
Свет је који назреш као воду у столетној тмини
Што се лупањем разбије о зид.
.
И камење расуто пределом у својој глувоћи
Део су пута на који мислиш док идеш и певаш кост –
Издужене месечине у блиставој самоћи
Из којих се рађа глас, тај између два руба мост!
.
Корење даљина у теби бескраје гричари
И сваку ствар даљом оставља за милиметар љубави
По којој луташ и која је твој врх и твој пад.
.
Јер свет је као птица што ти се из вида губи
За чијим трагом слепећи је трагаш док те не изгуби
Нека светлост израсла у високи град.
.
Д.Н: Збирка – “Изабране песме“

Возић одвози бакар
у земљи остаје рупа,
хук беле реке Рио Бланка.
.
Лаванде и пркоси, смокве и ораси,
дуње и еукалиптуси, кактуси и борови
у Николином врту слога.
.
Усред природе врт,
у врту жена, у жени снови
-универзум у универзуму.
.
Застао облак
на врху планине
-к’о накренут качкет.
.
Плаветнило свода
усхићује ми душу,
-водени млаз и смех дечака.
.
Кличу срца бака и деке,
унука и родитеља
стопили се светови.
.
К.П: Књига – Љубав у кодовима

Мома је у грудима срце имала,
Умилно, пуно љубави, здраво,
Које ју је стазама живота
Водило ка истини и доброти право.
.
Ветрови чудни, јаки и грдни,
Тутњају опако одасвуд,
А она стоји стамено
И чека Божији спруд.
.
Кад искрице сребрне падну са неба
На свако живо биће,
То Норма Бога се спрема,
То Светло доба свиће.

Овде све умире полако
једино изречене увреде
настављају да живе заувек.
Путеви се у даљини
сужавају и проређују
моћи своде на усахле заметке
мало шта започиње
и ништа не завршава
руке остају празне
и престоли упражњени
-за кога краља,
за коју краљицу?
из кошница је нектар источен
наде усађене у родно тло
вену не дочекавши кишу.
…
Најзад све изгуби
првобитни облик:
ноћ нађе потомке у води
светлост истисну модрину.
Заронивши у пећину
од хиљаду гласова
проналазиш само тишину:
коначну
и тако је изговараш…
.
П.Ш: “Пламен тишине – песме путника“

Ти си биће Светлости,
Духа Светог Истине,
која јесте Љубав,
наше Вечно Постојање.
Из Светлости си дошла,
у Светлости јеси
и у Светлост ћеш се вратити.
Нема кретања, постоји само буђење.
Љубав јесте стање будности
у којем тек уистину знаш да јеси.
У сваком тренутку те окружује
извесност твог бескрајног бића.
Једно си са свиме што је икада било,
јесте или ће икада бити,
и све је то у теби.
Није било време када ниси била
нити ће бити када нећеш постојати.
По својој вољи живиш сада у свету
који си сама створила,
обасјаваш га својом Љубављу,
разгонећи сваку таму,
недоумицу и заблуду.
Оно што носиш у своме срцу
ослобађа те и постаје истинито.
Постаћеш оно чему се највише дивиш
јер ти јеси то, одувек и заувек.
Ти си много више него што икада могу
замислити или изговорити.
Знај Ти си Вечитост
коју заувек прожима и окружује
стварност твоје Љубави,
Бога који те увек у Себи штити и води.

Кад ми, као однекуд случајно, дођу драга лица
И цео дан ми осмесима душу голицају,
Тад умор, боли и године попуштам с узица:
Што ми о врату висе и у мени дуго, дуго трају.
.
Покидам струне јецавице и збришем боре с чела,
У дечији смех и вриску ушуњам се без штапа,
Свака реч младости кућом је радост исплела
У један поглед нежности што цигле живота склапа.
.
Разаспем се у комаде да сваком део себе дам
И кад свако од њих задене ме у косе ил’ ревере,
Да сам цео, пун свемира, тек тад сасвим знам,
Јер без њих сам стабло шљиве ког нико не бере.
