Хтео бих

Да заспим сном дужим него еон цео

Да заспим у крилу једне жене

Коју дуго тражим и која мене чека негде

.

И не питај

Да ли има име или се крије иза надимака

Да ли говори лепе или ружне речи

Ни да ли јој је осмех звонак као хладно јутро

.

Не питај

Има ли младеж изнад горње усне

Да ли је млада или само витка

Ни да ли су јој дуге ноге а косе бујне

.

Не питај

Да ли сам волео баш такве жене

Да ли сам их грлио пијан или трезан

Ни да ли само љубих похоту у њима

.

Не питај

Да ли сам им дао икад ишта

Ни да ли су оне пружиле мени нешто

Не питај – не знам

.

Јер слутим

Само једну жену – жену без имена

Са очима што имају боју моје туге

И погледом заденутим

Једино у лутању мојих зеница

.

Слутим жену

Чије усне имају укус пољубаца

А које никад љубиле нису

Јер она не љуби уснама него душом

.

Слутим жену

Која никад није рекла реч Љубав

А о њој ћутањем наглас зборила

.

Слутим жену

Чије груди не миришу пожудом

Већ страшћу и чежњом чистом

.

Слутим само

Жену којој дрхтим утробом

А она у мојој оданости надмоћна и тиха

Као да на престолу седи

.

И хтео бих

Али још увек стојим сам

Заробљен раскршћима љубави и несанице

Континент бола – казамат света

у ком су кримоси робили људе

правду црпи из моралних адета

и генетске матрице чукундеде.

.

Народ што верује у Бога правде

на оптуженичкој клупи је Злога.

Чојни витез мучен не продаде

веру у свог Бога јединога.

.

Црнило своје белилом перу.

Машили се и белога спорта.

Антихристу продала своју веру

обездушена нељудска сорта.

.

Синоним имена министра првог

којим се ружно у Срба општи

донео нам је много тужног

делима сопствене пролазности.

.

Витеза нашег мага белог спорта

за пример моћи своје узели.

Безумна им је ова работа

јер себе суду света изложили.

.

Што више стежу у сноп нас вежу

који ће нечисту зубе сломити.

Пецају се у сопствену мрежу.

Правда божија ће их победити.

Крећем у духу у дивотну Тијанију

Унутарњу земљу мојих прапредака

Ратника харамбаша врача песника

Цветиша ткаља планинки бабица

Чобана плетиља играча каменбацача

.

У Тијанији сазваћу претке и потомке

Претке рођењем потомке васкрсењем

Сазваћу обасмерно по девет колена

Претке које сам ја прадавно родио

И потомке који мене родише вечног

* * *

Склопљен у лотосу држим садану

У шумарку гаја где ноћ ноћују срне

У полукругу седе – тик испред мене

Преци увуклих очију потомци ведри

Ветар Тијанадо фијуче гај прескаче

.

Задатак је – успокојење наших умова

Задатак је – исправљање наших путева

Задатак је – дубоко прочишћење визија

Да бисмо јасно учили све наше саборце

И дали себе Златном добу пристиглом

Усред ноћи језди ривом

морски коњиц с модром гривом

.

На њем седи, ко сан тиха,

девојчица из мог стиха.

.

Морске звезде и планктони

сијају ко лампиони.

.

Светиљки се пчеле роје,

ко украси с јелке твоје.

.

Сањај само, у сну пливај,

причај с морем, мирно снивај.

.

Нико у сан ући не сме,

Док не пита писца песме.

.

П.З: Збирка – “Да не чује неко“

Гнездо

.

Угнездили се

На старичинижом крилу

Псић и маченце

.

Корњача стаде

Испод гнезда славуја

-сан

.

Откуцај

.

Откуцаји

На сахат кули

Гнезди се рода

.

Живот у трену

Некад у времену

-откуцаји

.

Маг

.

Био је маг

А сви га сматраше

Безазленом лудом

.

У колиби жар тиња

Маг утихну

-месечина

Фото: Википедија – Гнездо орла

Чудесан бива овај дан, а поче

Тако обично каои остали:

Од ниског неба готово смо пали

Као под сиве отежале плоче.

.

Откуд у своду сад толико боја:

За потиљком се ено чак зелени

Небеска раванса које ка мени

Силазе бели друмови без броја?

.

О, да је ноћи бар једним, па макар

Лебдели изнад земље тек трен који:

Дотаћи овај облак љубичасти

.

Са танким рубом што ко нови бакар

Ил старо злато усред неба стоји…

Па онда: опет ил заувек – пасти.

Заривена у игличасте стене

планина је као крстача дубоко

загазила у паклену реку Стикс

понављала својим хуком опорим

да су паклене двери затворене

и да се уз њих нико

не пење у рајске висине.

.

Ни свеће нису хтеле…

.

Из дубине амбиса дах

Ледени бије јер душе

Мртвих одоздо дишу.

.

Месец је громозорно

из детињства подсетио пориве изазвао

И страшна туга је букнула.

.

Игличасти глог се разбокорио

а тамо је из спаваће собе

израстао.

Тропрст јавор горостасно

.адвисио згариште

А дивљака јабука

Насред гостинске собе родила.

Једино она жели

да образ оплемени

да госту послужи слатко

и српско пиће жежено.

.

Струјање уплашеног планинског

вихора подсећа на уклетост,

на залуђеност, на зачуђеност,

на мржњу, а стална

асонанца “У“ на вууук,

јер је човек човеку…

Јато врана злослутно

Подиже хук

а њему сада, као дечаку некада,

пламени језици запуцкеташе

пред очима,

црева закрчаше

док је јужни ветар дунуо,

привиђења, игра вампира, кошмар

још се није смирио.

Шта је преостало од тебе и мене

кад нас гурнуше у апокалипсу јуче?

Као и ми сваки мртвац

има покров као заштиту

увек кад ближњи умире

прво себе сахраним,

то моји пратиоци траже од мене –

док ходам неко ме следи

не разуме то нико,

не идем, не присуствујем,

не чиним ништа а све се догоди.

Сузе ми нису ни на памети,

ти не можеш да ме пратиш

увек се придружиш осталима,

а после дођеш и ја те примим

јер смрт је посвуда…

…И сви траже кривца

за мраморну ладну плоу

или је судбина да дете пада

са неба на земљу

а у ствраи кроз ваздух

око земље кружи

не би ли заплакало.

.

Х.Ш.Исаков: “Потрес мозга у Африци“

Подигни главу!

У звезде погледај

!Колико су сањиве, видиш ли!?

Време је, успаванку да им отпевамо!

Време је, на пут да кренемо, јер

сваку треба обићи,

свакој треба бајку испричати,

сваку треба плаштом огрнути!

Подигни главу!

У звезде погледај!

Видиш ли, нас чекају!

Узми руку моју, и хај,

треба сваку помиловати,

и, свакој, зраке треба очешљати!

Окрени се! Гле!

Осмехом нас неко прати!

Изаткаћу ти кошуљу од срме

рукама од Љубави,

очи ти умити росом

са Рајских извора Светлости,

путеве ти посути

звезданом прашином Храбрости,

а на дланове ћу ти спустити

малену птицу

са гласом од небеске Нежности…

Ако у њему осетиш чежњу,

хоћеш ли доћи?