И зенице моје стапају се

са зеницама драгим…

и очи ми те личе

на изворе непресушне, планинске

што теку кроз овај свет

радосно и искрено

хрлећи у сусрет своме Ушћу.

И искра Љубави гори у мени

а душа моја Живота жељна

тражи и Светлост препознаје

у Чистоти очију дечјих

Играмо Јована.

Многи који су некако стигли довде тешко да ће одавде ићи даље.

Дошли смо до тачке од које почиње тешка беседа, мада и ово до сада ако није било то онда не знам шта је било.

„Тешка беседа, ко ће ово још слушати.“

Разлика између светова врло је једноставна, заснива се на разлици малих и великих бројева, на прелазу квантитета у квалитет.

У свету ствари у доњем дому све је материја и енергија при чему доминира блокирана материја која овде има и дубину.

У горњем дому доминира енергија која захваљујући „палом небу“ овде добија дубину.

Горњи дом је незамисливо велики број у односу на доњи дом али није довољно велики да би довео до крајњег квалитета са којим Биће добија дубину.

У природи материје је да се скупља све до тачке када је присутна али не даје никакве знаке реалности, када губи дубину, када за нас постаје скуп тачака или слика.

Када је материја у тачци Биће се шири до невероватно великог броја и тада оно добија дубину а за нас реалност.

У свету ствари и таласа доминирају материја и енергија док у

50

свету Бића доминира Знање где знање добија дубину и постаје реалност, где Ништа постаје реално Ништа.

Свет у коме је реалност Ништа је унутрашњи свет, Суштина.

Ништа има све што има и овај, спољашњи свет, само што је све сачињено од реалног Знања док је у овом свету све сачињено од реалне блокиране материје и енергије.

Овај свет је настао утискивањем Знања које има дубину у материју и енергију.

Сва знања спољашњег света су само слике и сва су парцијална и релативна, док Свезнање, знање Суштине које има дубину, је целовито и апсолутно.

Свезнање ослобађа Веру од кукоља а са Вером се овим Знањем може материјализовати и дематеријализовати.

У Свезнању је унутрашње Сунце, унутрашња светлост, унутрашња топлота, унутрашња храна, унутрашњи ваздух и све остало.

Ништа је толико велики број да прелази у крајњи квалитет у неограниченост.

Ништа нас може хранити у неограниченим количинама.

Слике ствари су ствари без тежине, оне су игра ствари и са њима се може све и што је могуће и што је немогуће са стварима. Деца се играју сликама а и оне саме су игра.

51

Играмо Јована.

Нешто што је ново за мене али није ново за људе, постоји у колективној свести, није ми тврдо и није ми тешко слушати.

Довољно је да се направи само један корак у непознато и постаје тврдо да се не може слушати.

Наши праоци су звездани, ватрени људи и нису могли у светлости и топлоти звезда да падну превише да се превише удаље од Раја. Међутим, они су засејали живот и по планетама где су људи могли пасти још много дубље, али су тако могли сакупљати врло груба негативна искуства без којих сакупљање негативног није целовито.

Због тога а и зато што је на планетама велики и скоро неиздрживи притисак, уска врата кроз која пролазимо и кроз која се враћамо у Рај управо су овде и то на планети која је на дну.

Унутрашњост планета је врела колико и површина звезда и ту се планета преклапа са звездом.

Наши праоци, звездани ватрени људи, живе у унутрашњости Земље а на површини користе планине које имају урана стварајући нуклеарне ватре тј.звездане ватре.

Играмо Јована.

Предстоји нам буђење иако би многи рекли да су се већ

52

пробудили чим су устали из кревета али притом они губе из вида димензије наше будности. Ако кренемо по ширини ми се будимо ујутру у својој соби, у своме стану, у својој улици, много мање смо будни у своме граду а посредством разних доступних апарата по мало смо будни и на својој планети.

Делимично смо овога свесни гледајући кроз своју памет а гледајући кроз Свезнање свесни смо чињенице да смо присутни у целокупном постојању. Присутни смо свуда али у тоталном мраку. Светло је упаљено у занемарљиво малом делу нашег постојања. Колике су размере мрака у коме живимо показују димензије космоса који не можемо ни замислити.

Од Сунца смо удаљени 150 милиона километара. Ми немамо капацитет да искусимо овакву раздаљину, а светлост је пређе за највише 8 минута и већ је то за нас незамисливо. До најближе звезде светлости не требају сати нити дани, чак нису довољни ни месеци већ четири, пет година а колике су тек димензије наше галаксије. Галаксије су, међутим, занемарљиво мале у односу на међугалактички простор.

Гледајући кроз Свезнање знамо, кобајаги, да је целокупни свемир само једна ћелија у организму космичког Адама а свака наша ћелија садржи све што има и космичка ћелија при

53

чему су и наше ћелије за нас у мраку.

Свака наша ћелија има ћелијску опну па тако и наш свемир има опну, има границе које се непрестано шире.

Свака целина „у праху“ има границе, представља ограничен систем.

Ово се може закључити само на основу сагледавања величине простора а размере нашег мрака су још незамисливо веће када узмемо у обзир и време. Прошлост незаустављиво тоне у мрак а о будућности да и не говоримо.

Гледајући по ширини, живимо у незамисливо великом мраку, а будући да смо по дубини неограничени, живимо у незамисливо великом неограниченом мраку.

Наше ограничене функције служе за сналажење у мраку.

Само Суштина може упалити светло у целокупном незамисливо великом неограниченом мраку, може нас обасјати знањем и можеш мислити какво нас буђење очекује сада када не постоје разлози да се Суштина у нама не активира.

Са Суштином у себи постајемо Свеприсутни а самим тим и Свемогући.

Када се упали светло Суштине све ће се дешавати на его нивоу, док се за сада скоро све дешава на ћелијском нивоу.

54

Каже се да тело зна а да ми не знамо, да наше ћелије знају, да наши органи знају а да ми тога нисмо свесни.

На атомском нивоу је могуће стварање у материји само уз помоћ мисли.

Квантни физичари се осећају као Богови када усредсреде своју пажњу на кванте, јер се на овом нивоу преклапају свет честица и свет таласа, материје и енергије.

Библијски гледано и материја и енергија представљају „прах“.

Замислимо сада место где се преклапају прах и дах, место које је у Библији названо „Нојева барка“.

Не можемо ни замислити како се тек осећа онај који се нађе на овом месту.

Играмо Јована.

Ако за љубитеље тврде беседе ово до сада није било довољно тврдо нема сумње да ће оно што следи то свакако бити.

Мудри избегавају кад год је то могуће да користе реч „ја“ јер знају за склоност и способност ега да све што сматра вредним преузме и претвори у егоизам и тако себе упропасти.

Ја знам да конце овог процеса не држи его и не плашим се да кажем „ја“ јер мене чува друго „ја“, „ја“ Суштине.

У време када су животиње умеле да говоре а камење да хода, живела је нека вила, лепа као уписана, добродушна, сажаљива према невољнима, али моћна чаробница, кадра да све живо зачара.

Али ни она није била сасвим слободна. Пећину у којој је становала смела је да напусти само на три дана. Ако би се напољу задржала малчице дуже, њена чаробна моћ се гасила.

Тога дана, чим освану, лепојка изиде из свога склоништа и прошета околином. И тако се намери на неког пастира који је недалеко напасао стадо оваца.

Младић беше леп и дивно свираше у фрулу, па се вила на први поглед у њега заљуби.

– Лепи пастиру, јеси ли срећан? – упита га.

– Срећан сам, чаробна жено, како да нисам срећан.

– Сневаш ли каткад снове недосниване, имаш ли жеља што жеље остају? Шта желиш да ти учиним?

– Све имам што ми срце зажеле.

– Милолики овчару, кажи – не лажи, јесам ли лепа?

– У животу своме још нисам видео женско чељаде што би могло да се мери с тобом по лепоти и милини.

– Ако је тако, а ти се ожени мноме, јер, знај, моје се срце привило твоме срцу.

– Нека буде како велиш.

– Ево ти бурма позлаћена, носи је као знамен здружења наших живота, јер век ћемо заједно вековати.

Чобанин послуша чаробну незнанку, и гле, у трен ока са њега спадоше убошке хаљине а заогрнуше га свила и кадифа.

– Чуј ме и почуј – рече вила – моје пребивалиште је далеко одавде, преко брда и дола. Ево двопрега с крилатим коњима, попни се, па кренимо у сретање својој судби.

– Подари ми неколико од низа наших будућих дана – одговори овчар – да своју мајку походим и од ње благослов добијем, јер је стара и временита, и више је нећу видети кад кренем нашим путем.

Кад то чу, волшебница загрли свога суденика, подиже се и оде.

И тако вилински женик оде у походе родитељки. Пут га наведе у сусрет владарки његове земље, па га ова, пошто јој се учини наочит, ослови и рече:

– Младићу лепи, обудовех изненада, јер ми краљевског супруга задеси прека смрт. У најбољи сам га гроб сахранила, али није у мојој природи да дуго будем у жалости. Јеси ли вољан да ми сада ти постанеш муж?

Пастир се дубоко замисли.

Краљица се лепотом није могла ни принети његовој дивној изабраници којој се на верност обавезао, али ако се приволи овој – постаће краљ, што значи, у целој земљи први господством и снагом. То га заведе да од вере постане невера, и он се сагласи са браколомницом.

– Пристајем. Сматрај ме својим мужем.

Кад то рече, кола и белци дугогриви и крилати – ишчезоше. Кривоклетник, који се беше погордио и узохолио, виде се у невољи, и од силног велможе претвори се у последњег бедника. Са лика му лепота окопне, сав потавне и изобличи се.

– Откуд овде ова наказа? – завапи краљица ка дворанима. – Склоните ми ту грдобу испред очију, да ми се у сну не појави.

– То је ваш краљ, госпо, сапутник живота вашег.

– Одведите га и искамџијајте. Нека се наједе батина, и није за друго, јер, овако одвратан, не може бити мој муж.

Чим то изусти, земља им се отвори под ногама, светлице запараше мрачни облак, вероломни заручници беху притешњени, те падоше у дубину и бездан их прогута.

И тако је изневерена вереница, обећана оном што обећање не одржа, била освећена.

Извор- нет страница „Керефеке“ –

О, Боже драги,

Нека сви љубавници буду срећни

Додели им срећан крај

Нек њихови животи буду славља

Нека њихова срца плешу у ватри твоје љубави.

.

Душо моја

Пробудила си моју страст

Тво додир ме жељом исспуни

У себи налазим само тебе.

.

Ово су драгоцени тренуци

Преклињем те

Не дозволи да чекам

Допусти да се спојим са тобом.

Ти си моја прва драга

одати чежњу желим теби

да љубио сам дерана

зашто заврага милог

и хаљину скин’о не бих.

.

Пуну врећу гороцвета сам ти набр’о

служила си снагом за длакава бедра

твој пут ишибан од молитве и вере.

.

Сад имаш кости омражене

гамад целиваш уз вино

лажима си учена почасти да дајеш

твоје мртво тело да такво буде

од власти је заповеђено.

.

На травњаку уз хумку споменику се подају

ту сам те сусрео и жилу сам напео

да бих гласа из тебе пустио

ти си са каменом до крви

љубав водила јечећи.

.

И нисам успео да сватим после

Да сам видео тај заљубљени пар

И час камен час жена си била

А, да сам смео да ти приам бар.

.

Х.Ш.И: “Ритуал детета“

Замисли, Владимире, он и она започеће у љубави остваривати пројекат који

ми описујемо. Расађивати дрвеће породично, траве, врт. Радоваће се, како се

у  пролеће  њихова  дела  расцветавају.  Љубав  ће  вечно  живети  међу  њима,  у 

њиховим срцима, уоколо. Свако ће замислити оног другог у цветку пролетњем,

присећајући  се,  како  су  заједно  дрво  које  је  процветало,  садили.  И  укус  малине 

ће  на  укус  љубави  собом  подсећати.  Он  и  она,  у  љубави  узајамној  гранчице

малине ујесен дотицаће.

У  башти  сеновитој  зру  предивни  плодови.  А  башту  су  садили  заједно, 

он  и  она.

Садили башту у љубави.

-цитат из прве Анастасијине књиге;Постојим за оне за које постојим-

Надомак зиме

једне ноћи чудновате,

страшне ме море спопадоше,

Дајбог ме походише,

Радгост наших племена,

 у једној руци држи Ватру у другој Сунце.

Јасновидо ми рече да су

плодови моје утробе слабачки.

Ватри сам се великој молила!

Расковник под главу ставила!

Неначетом водом се умила!

Одлуком неба Дано и Дана одоше

белога дана не угледаше.

Чувам овце ливадица мала,

све бих радо некоме продала.

Док то мислим, појави се момче:

“Пошто, мала, ливада и овце?“

“Овце дајем на везане цене,

А ливаду који узме мене.“

.

Ника – Никола Стојић: “Драгачевске приче и предања“

Ноћас сам био весело дете у Индији

Качио се за Месец са другом децом

Бројао и гуркао мале беле кумулусе

Који лакашно мирно пловљаху небом

.

И јуркао лептире велике као папагаји

Посматрах садуе у белим хаљинама

Што се лако у лепе птице претварају

Јогин у пећини косе сплетене у пунђу

.

Тамнопут жилав врло снажних мишића

Гледао ме дуго продорно мојим очима

Друга пећина – дугачка стара кундалини

Упиљи ме и палацну двокраким језиком

.

У трену ми избуди свих девет жив-вира

Хладном водом са извора угасих ватру

Из уста љутог ричућег локалног змаја

Од воде се пробудих потпуно мокар

.

Мокри су били и кревет и постељина

И сви бочни зидови и под и таваница

Пробудих се натопљен Водом Живота

Што животворно тече и јавом и сном

Римују се

Римују се

мјесечина и свитање.

.

Римују се

доласци и одласци.

.

Римују се

успони и падови.

.

Све се римује,

само се не римују

вјерни и невјерни!