Где је род наш…где је Сунце у грудима нашим које гори изнад ватри овог света?
Где су млади лавови што играше коло данима док су рујне зоре будиле небеска сећања?
Где је памтивек? Где је наук и наум прича о вечности утканој у крв живу расне жене Србске што живим грудима поји чедо своје.
Где је њена снага и живо сећање на знање без почетка и краја?
Где је блистави ум и свето појање бардова, тих народних приповедача и гуслара вилинским струнама? Где су зоре и ржући пастуви у дивљинама иза сеоских кућа у којима тихо вечерњи огањ певуши?
Где је снага младих јунака што балване носе голим рукама са веселим руменим лицима? Што певају тако да и горе са њима певају одзвоном духа и радости непатворене, чисте, сјајне.
Где су руке тих Богиња дјева вила Србских које плету приче животне и светошћу лепоте своје дах отимају сваком ко види и зна.
Које дух дају очима отвореним и срцима што капају љубављу место воде.
Где су ђедови рода мојега који све приче и знање знају те вазда их радосно дају деци која срцима слушају? Што брком левим намигну а обрвом левом знак тајни дају и одмах се све зна.
Где је Род мој?
Којим снима спава док беси се ваљају попут плиме која потапа све?
Где је Род наш?
Испод велова омаје и црне тајне спознаје.
Изнад врхова зелених јела, далеко горе на древном Северу, где Звезда једна вечно сја. Где пута до њ’ видно нема.
Јер пут је златоправа пут којим мора ићи сушт твоја ако се дух у теби ускомеша и ватре се живе зажели.
До Рода нашега правиш га сам
Али не бој се, долази дан.
Ниси сам и ниси сама.
Пролази ноћ и вечна тама а твоје срце се буди и зна, да јеси вечан и јеси вечна.
Бог и Богиња што сањају свој сан.
Род те гледа, смеши се док те тихо вавјеков благосиља…
Пре неколико дана Издавачка кућа „Пешић и синови“ из Београда објавила је књигу под овим насловом.Сам наслов књиге Српски трагови у Албанији привукао је нашу пажњу, а такође и име Словенке Марић, нашег сарадника, чије смо песме често објављивали у „Српском жирналу“. Весна Пешић, власник издавачке куће објавила је на својој ФБ страници и снимак интервјуа дат поводом књиге и свог путовања у Албанију. Уз снимак је написала:
„ИНТЕРВЈУ дат за Хелмкаст пре два дана, после мог путовања по Албанији, инспирисаног управо објављеном књигом СРПСКИ ТРАГОВИ У АЛБАНИЈИ,. књигом од капиталног значаја за културу сећања српског народа, која је требала да буде пројекат државе, САНУ-а или сличних институција, које се нажалост темама од националног значаја не баве, јер у њима већином седе јалови „ауторитети“ или изроди. Како то обично бива у земљи Србији, књига је резултат напора троје људи, а објавила ју је издавачка кућа ПЕШИЋ И СИНОВИ. Ко други?“
Из интервјуа смо сазнали, да књига садржи српске хидрониме и топониме на абанском простору, са етимологијом и историјским прегледом, али нас је изненадио велики обим књиге. Зато смо и Словенки поставили неколико питања на која нам је радо одговорила.
„Интересовање за српска географска имена у данашњој Албанији, показао је прво мој колега и пријатељ, професор историје Александар Сења Парпура. Приликом наших сусрета говорио ми је о томе, како тамо постоји мноштво српских топонима, које је пронашао на старим мапама, и који се могу видети на сателитским снимцима. Сматрао је да бих могла да пишем књигу о њима, пошто сам пензионер, и имам довољно времена да истражујем.
У почетку сам сумњала да има толико топонима за једну књигу. Осим тога, такав рад ми се чинио исувише тешким и одговорним, рад за који је нужно пронаћи одговарајуће изворе. Нисам имала представу где и како могу да пронађем савремена географска имена и шта се налази на тим његовим мапама. Тако сам Сењину замисао одбацила као неоствариву, мада ми је нудио помоћ. На томе је све и остало до сусрета са Весном Пешић, која је објавила неколико мојих књига у својој Издавачкој кући Пешић и Синови. Било је то, у децембру, 2019. године.
У разговору о разним темама, некако дођосмо и на ту о српским топонимима у Албанији. Без размишљања, Весна нам испоручи задатак:, да обавезно пишемо књигу и да будемо нас двоје коаутори; да ја пишем етимологију, пошто ми је струка српски језик; да Сења пише историјске податке, а све остало да буде заједничка обавеза.
Тако је, већ у јануару, почео наш рад. Све потребне изворе и литературу нашли смо на интернету. Главни извори су: савремена, албанска табела насеља, по областима и окрузима, аустријска мапа са самог почетка 20. века, из времена турске владавине, и рад канадског албанолога Роберта Елсија Хидронимија Албаније.
Књига је обимна јер садржи 1.700 што хидронима, што топонима. Када је после дужег времена коначно завршен рад на књизи, преостало је сабирање утисака и извођење закључака. Неспорно, најјачи утисак је оставила чињеница да смо се на данашњем албанском простору сусрели са најстаријим српским топонимима. На овом простору се налазе топоними, који не постоје на данашњем српском, а неки од њих ни на укупном словенском простору. Верујем, да ће српска географска имена у Албанији, бити додатни извор сазнања, за све оне којима историја није струка и позив, али настоје да што више сазнају о прошлости и судбини српског народа.
Имена река, насеља, планина, области, су веома битан историјски извор, можда више вредан него све што је у историји записано о владавини појединих српских великаша, краљева и самог цара Душана, на овом простору.
О народу, који је тамо живео, мало се зна. За владаре није било битно којим народом владају. А имена насељима, рекама и планинама нису давали владари, већ народ који је ту живео. Срби су у њима оставили своје трагове који су преживели до 20. и овог века.
Петовековна турска управа, на овом простору, мрачан је и непознат део судбине Срба, како на простору данашње Албаније, тако и на простору Грчке. Ово је само део географских имена који је опстао, а верујем да је већи број нестао у времену турске власти. То време је била златно доба за Арбанасе, који су масовно примали ислам, били одани поданици турског царства, били њихови војници и старешине, множили се и ширили у свим правцима, управо на рачун Срба. Један од важних циљева ове књиге је, да њоме пробудимо интересовање јавности за данашњу судбину Срба у Албанији. Како су преживели топоними, тако су преживели и Срби, који тамо живе под арбанашким именима, којима је забрањено национално изјашњавање, који се постепено силом прилика арбанаше.
Нека остану пописана ова геграфска имена, као доказ да је данашња Албанија била стара, можда и најстарија српска земља. Њу су, стицајем историјских околности, за време петовековне турске окупације, насиљем отела туђинска племена, племена која не знају ништа о свом пореклу, ни ко су, ни одакле су, те опет, уз подршку моћника, лажима доказују своје корене, на српској земљи.Но,на томе се није завршило одузимање српске земље. Наставак отимачне и прогона Срба данас, је свима познат, десио се и дешава се, на окупираном Косову и Метохији. И не мисле да се зауставе само ту.“
Информације у вези књиге на број телефона: 063 26 48 24
У време оно кад се у драгачевском селу Горачићи уводила лектрика, на службу лектричара бејаше постављен Надомир. Витко, црномањасто момче, зеленијег очију и лјепе памети. Родом је неђе отуд с Каблара. За сваког је имо лјепу рјеч и трудио се да изиђе у сусрет људма кад гођ је мого. И колко е мого. Свико с нама коно да е тујнак рођен. Сељани су му из милоште пређенули име у Наде. Стари су га завољели због његове доброте, девојчурци због љепоте, а момци су му се дивили због вештине пентарања по бандерама, а нарочито његовом моторциклу марке пук, кои је имо 250 кубика, и кои је био најбржи сотвор кои су икад виђели својим очима. Кад прозвижди путом, тица му равна није.
Е сад ћу да ти опричам коекаке згоде и незгоде кое е он проживљо вође међ-нама, или што нам је испричо коекад и коеђе, нако, у поверењу.
Кад пјевац рано закукуриче
Елем, једне зиме, док је Надомир још учио школу у Београду, допутуе он ћиром до Јелен Дола. То е била најближа станица његовом селу. Како е ћира од Београда до Јелен Дола клецо аман девет сати, бијаше глуво доба ноћи, кад Надомир изиђе из воза. Помрчина ко тјесто. Не види се прс пред оком. Подиђе га нека језа кад помисли да мора д-иде кроз шуму, па реши да уиђе у чекаоницу. Тујнак се он шћућури поред вруне која е тињала еда би сачеко разасвит. Кад би глуво доба ноћи, види он кроз шалтер да е отправник задрјемо. А што и не би кад тек ујутру има следећи воз. Отежаше и њему капци и он се згрчи и приспа, нође, на клупи. Трже се кад чу како неко трупћући отреса снјег с обуће. Уиђе крупан, бркат човек. Нешто се узловрједијо и узврпољијо. Љут ко рис. И он ти се узодо по чекаоници гунђајући:
Заклаћу га! Ћу да га закољем и то што прије. Часа нећу часити.
Правећи се да спава, Надомир га кришом, жмиркајући, скрозира. Види људескару ко див. На ногама му гумене чизме с дугачком саром. Нолике није виђо. Горе бунда од цираде с крагнглом ко да е турио јагње. Ма како јагње, ко двизан. Бунда раскопчана, па се види да е с унутарње стране овнујско руно, а доље пала преко чизама. Аман до чукљева. На глави шубара по којој се уватило иње. Очи ко да су мено закрвавиле. Ко да е мено, нако, шандрцно. Да л има испод оне бунде сабљу ил неку ножекању, није виђо. Ал да е нешт од то двое имо, или неки буздован, смео е да се закуне.
Надомир се упрпљо размишњајући о томе каки је ово зликовац и ког ли ће заклати. Свашта му е пролјетало кроз главу. Шацуе га нако кришом. Личио му на Марка Краљевића. Ал, јопет, не би Марко без везе неког закло, сем Турчина споради зулума. Није то ни човечански ни јуначки. Да л је Муса Кесаџија имо бркове? Он би мого бити така рђа од човека. Бијући се тако с памећу, Надомир је погледо, полагачкиц и непреметно, ђа лјево, ђа десно. И смишљо куд би мого да шмугне ако бидне стани пани. Ако загусти. Осмотрио је врата. Обадва прозора. Па врата од концела- рије… Престравијо се, што јес јес. Прецрко начисто. Згодно е осјећо како га вата драт и подилази нека језа од страсти. Никако ноћ да прође. Дужа но царева година. Кад би тек нако пред-зору уиђе у чекаоницу следећи путник. Он се, поименице, обрати бркајлији у чизмама:
– Помоз Бог, Вујадине!
– Бог ти помого, Богдане!
– Богме си ме јутрос предукитрио. Стиго си прије мене, што ти није бастало.
– Шта прије тебе? Дошо сам има више од три сата. Дрјим вође ко кљусе за празним јаслама. Заклаћу га, нема му спаса.
– Шта то причаш кумим те Богом? Немој, тујнак, да свираш уз батину.
– А, оћу да га закољем, нема му друге.
– Кога, бре, да закољеш црни Вујадине? Шта то булазниш тако ти љеба и соли?
– Шта кога? Пјевца. Цјелу ноћ вође проведок, не наспавак се ко човек, зато што он запјева прије времена. Сад Надомиру лакну. И тек је сад разумљо што е његов ђедо пођекад говорио:
Скидам твој бол, примам га на себе, Пијем горке лекове, које до тада нисам знала, И гледам, како спаваш: Коса на врелом челу, Отворена сновима, прима сигнале Света.
Чувам се, ходам од прозора до врата, По корацима бројим, колико сам миља по стану прешла… Ту, на кревету мом, нису се гостили кошмари раније, А сада их видим и ноћи се бојим, као пакла,
И не схватам никако, шта је лакше, прошаптати „Adios!“, Опростити се са тобом, или, спаливши снимљену траку, Из куће издимити немаштовитост…
Спавај, моја неостварена судбо! И нека нам са тобом Наше ноћи донесу олакшање…
Неки стари трговац је свако јутро одлазио на извор где би напунио своја два глинена врча и односио их на раменима купцима у град.
Један од тих врчева беше напукао и зато је губио прилично воде до одредишта, а други беше потпуно нов и доносио је више зараде.
Цели, новији врч је био поносан на свој рад јер је у њему носач доносио много више воде него у оштећеном, а оштећени врч се због тога стидео.
Осетивши се мање вредним, напукли врч једно јутро проговори власнику:
„Срамим се јер ти не могу служити онако како то желим. Свестан сам својих ограничења и да због мене не добијаш очекивану зараду, јер сам напола празан кад у град стигнемо. Молим те опрости ми моју слабост!“
Идућег јутра, на путу од извора према граду, власник упита напукнути врч:
„Погледај крај пута, шта видиш?“
„Предиван је, пун цвећа“, одговори врч.
Предиван је захваљујући теби. Јеси ли приметио да цвеће дуж пута којим идемо цвета само на твојој страни, али не и на страни целог врча? То је зато што сам знао за твој недостатак те сам купио семе и посејао га на твојој страни пута, а ти си га, и не знајући, сваки дан заливао. Већ две године берем то чудесно цвеће које мојој породици и мени доноси толико радости. Када ти не би био такав какав јеси, то нас цвеће не би радовало из дана у дан. Зато не заборави да смо сви помало сломљени, али Бог зна како начинити чудо из наше слабости“.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 