Динка се са тим момком упознала тринаестог дана у месецу. У пламеној љубави у стану број тринаест, време је стајало, стајало, а онда се почело развлачити, најпре лагано и лењо, а онда се трзало, грчило, бубрило, прекидало, пуцало. У прочишћавајућој агонији Динка је, најпре, наслућивала, па потпуно спознала, да је тешко и немогуће волети поробљеног човека. Човек који се дрогира, пуши жару, или пије – није свој, његово прељубничко распињање између слободног живота и немилосног господара је вечно.

У њеној глави то осећање је бубњало, бубњало и непрекидно се вртело. И раздирало, чупало, раздирало – стомак, грло, груди, срце, цепало лице. Син, плод љубави и дар светлих лега и богова, рођен је, такође, тринаестог дана. Донео јој је радост и дуготрајну једнострану бригу, донео радост. И тражио љубав, стално присуство и бескрајно стрпљење.

После исцрпљујуће борбе са неодлучношћу, са болешћу, и дуге, дуге агоније, Динкин момак је отишао на страну лица, дана тринаестог, са тринаестог спрата.

* * *

Већ дуго сам на овој планини – пирамиди која се надсијава. Тихујем и непрекидно тражим познате обрисе. Појављују се у паровима, појављују се у групи по три – четири, а јутрос их је било чак дванаест. И дуго су треперили на хоризонту, пркосили. Али тринаести се није појављивао. О, где си, где си, где си? Скриваш ли се иза језера, или иза високе планине која га надкриљује, или си потпуно распојасан у доњем свету духова и демона, или си се шћућурио у моме срцу?

Узео сам у руке тринаест ја-ја-стих и сјајних кремен каменова који су изникли испред мојих очију и почео их зналачки кресати један о други. Преплавио ме пријатни мирис раног детињства. Искре су полетале ка језеру и гасиле се… прва, друга, …, дванаеста…Тринаеста је застала тачно испред мог трећака, а онда се упутила преко језера. Није се угасила ни на другој обали, засијала је још јаче и попримила лик Динкиног момка, одстојала, одстојала, одстојала, а потом тренутачно нестала иза планине.

Расплео сам свест и расплео ноге, и кренуо низ литице на ново поприште. Рећи ћу већ сутра Динки, већ сутра ћу јој рећи, да ће нам успети сва пшеница коју смо посијали у свести и да нам амбари никада неће сатрулити. И превешћемо ум маловерни, ту пустињу непрегледну, путем поломљених магли, преко изгорелог времена, на другу обалу језера. Успут ћемо обележити све сокаке, поправити распрсле видике, исправити увијене кичме и настанити се у свету тринаесте искре. Једног дана засукаћемо рукаве и поплочати језеро са плавим плочама знања које мења судбу, из мајдана Тијаније, и разлике међу световима неће бити.

Руб од постојања, поруб од живота,

истинских врлина јунаци уморни.

Kуд год кренеш стрмо, трње и голгота,

безакоње и лаж не ходају боси.

.

Неправде и раскол, расцеп наше земље,

отимање Светог, укор за доброту.

У цветници бисер, понико из мемле,

из праха пепела подиће лепоту.

.

Јер крај није био, нити може бити,

свршетак етапе, почетак је стазе.

Поколења нова, старом славом кити,

унуци стопама Срб – предака газе.

.

Не поклекну момче, ни девојче мило.

Не покори неман белокрилу птицу!

Не може се царство зарадити силом…

Небеско је вазда било за добрицу!

Врати ми Драга

бар део оне јесени

и нашег октобра

када смо испраћали птице

на југ

на неке пролећне повратке

када се буду рађале

нове љубави

а наша умирала

јер си ми заувек

заробила снове

и поломила дане

осудила ме

да у парку сакупљам

опале плодове

дивљег кестена

и чекам оне наше

црвене јесење

октобарске кише

…и бол се може волети

вратиће се птице…

Уденут међу чокоте на стражи
У гроздовљу тамњанике месец зри
С јатом чворака магла јутро влажи
Детлићев кљун и црв – сусрет у кори
А у свему октобра пасажи

Плес сунца и кише у једном дану
Непребол у мору сусталих влати
Њиве у зрењу – звуци у бездану
Тузи јако слични пролазни сати
И свему октобар на длану

Звекетање ланца и лавеж псећи
У сутон рано пристигле даљине
Заложене ватре – из детињства пећи
У крошњи дуње све људске судбине
Октобар цео у једној врећи

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац – Гуча

Уденут међу чокоте на стражи
У гроздовљу тамњанике месец зри
С јатом чворака магла јутро влажи
Детлићев кљун и црв – сусрет у кори
А у свему октобра пасажи

Плес сунца и кише у једном дану
Непребол у мору сусталих влати
Њиве у зрењу – звуци у бездану
Тузи јако слични пролазни сати
И свему октобар на длану

Звекетање ланца и лавеж псећи
У сутон рано пристигле даљине
Заложене ватре – из детињства пећи
У крошњи дуње све људске судбине
Октобар цео у једној врећи

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац – Гуча

Када се осмехнеш, ти несвесно затрепериш у мени. Тада ми рука

задрхти и сама грчем мишића у стиховима испише божанске љубавне

речи. Допада ми се тај осећај тебе у мени, јер тада свесно живим,

стварам у слободи и душом волим. Потребан ми је твој осмех. Молим

те, насмеши се. Затрепери!

.

Никада се, друже мој, не ругај томе што се жена стиди, већ се клањај

њеној снази са којом ће свој стид у поглед и осмех уградити. Осмехом

ће ти о њему све рећи, а сјајним погледом твоју пожуду за њеним

телом поломити. Никада, друже мој, нећеш на прави начин жену заволети

све док ти због њеног стида суза у оку не заигра. Тада ћеш

схватити да те боли исто оно што и њу. Пожуда је поседовање, а страст

вера. Воли је погледом испуњеним светлошћу њеног стида. Само тако

никада је нећеш имати, а вечно ће бити твоја. Никада се, друже мој,

не ругај страсти јер она љубав из стида распламсава, а кад гори у вери,

никада не прегори. Сада иди и научи како да стид жене волиш и никада,

никада не заборављај да стид јако боли.

.

Да ли сам ја исти ја, ако ти сваког дана пролазиш кроз мене и остављаш

у мени свој траг?

Реци ми анђеле.

*

Када душа порасте, човек подетињи.

Љубав моја живи у дворцу,

чији зидови су платна

саткана од зрака сунчаних!

..

Подови од стена и облутака меких,

а таваница небу звезданом

широм је отворена!

..

Ту расте свакојако биље,

што увек је у цвету

и на име изговорено,

лекове за боли спрема!

..

И жамор се воде увек чује

јер овде, она стално живо пева!

..

Ту и гнезда су птица

што никуда не путују,

но цвркутом буде срца

по далеким световима!

..

Љубав моја

из земље израсла,

са небеса стигла,

ту речи чаробне уписује –

записе будућих времена!

..

И кад заспи,

моја љубав снује

мирисе испеваних и тек

наслућених душом песама!

 

Легенда каже да су змајеви летели над планинама, а одмарали се код Бање Ждрело. Старије генерације причају да су по шумама виђали светлеће кугле, наводно змајева јаја, које нико није хтео да дира нити да ломи. Жива је и прича о глувонемој девојци која  је змајеве појила и молила да што пре оду. Староседеоци који живе при брду Велики Вулкан, тврде да је баш ту  последњи пут виђен змај  и то 1970. године.

Само извориште Ждрело назива се лековитом бањом под отвореним небом. Према народним веровањима топла вода извире из лаве испод мистичног брда Вулкан, који је некада био активан, али се касније угасио. Ипак, на његовом дну и даље кључа вода.

Извор: Телеграф

Била је топла летња ноћ. Сребрни месец је предводио стада злаћаних звезда и клизио по небеском своду. Природа је утихнула после врелог дана, али спарина се још осећала. Млади ратник Правдољуб, је одложио штит и копље, али је двосекли мач и пар бодежа, злосмртника, оставио за појасом. Седео је на големој голој стени, још топлој и угодној. Извадио је из недара чудесну свиралу, фрулицу коју му је вила Милосјајна специјално направила и подарила. Почистио је грло, облизао уста и засвирао. Мили и треперави звуци су се разлегли, дуж падина, поља, планина, шума. Све је затреперело у том чудесном звуку и све је осећало прилив енергије и светлости. И тако, занет својом музиком, није ни приметио да се на небу појавила једна јако сјајна звезда и да се полако спуштала на пропланак.

Кад је отворио очи угледао је трепераво светлосно биће, невиђене лепоте и стаса. Горостас га је гледао право у очи и видело се да му се свирка допала. Онда је благим и милујућим гласом, да не кажем мислима, прозборио: „Драги мој ратниче, тебе слуша цела васиона. Сви се радују кад ти прсти полете по свирали и кад се распростру милозвуци на све стране. Али морам да те упозорим, да је и наша васиона створена звуком. Зато опрезно свирај и често се упитај да ли реметиш неки устаљени поредак у свемиру.“ Млади Правдољуб je занемео. А онда примети да је светлосно биће село на оближњи камен, наместило главу на руке и као да чека нову мелодију. Правдољуб, примаче свиралу устима и опет засвира. Шума је шумела у датом ритму, зверке су помаљале своје њушке из шипражја, птице су престале да певају, земља је исијавала чудесну светлост, а звезде су трепереле заједно са песмом. И тако, после пар сати, свирања, опет врати свиралу у недра и загледа се у придошлицу, па рече: „Поштовани светлосни свирачу, чему могу да захвалим на овој посети. Виле су ми направиле и даровале фрулицу и ја са задовољством свирам на њој. То ме окрепљује, исцељује, то ми даје снагу пред бој, то су предивни, вилински звуци.“ Светлосно биће прозбори: „Ја сам Васељенски свирач и имам задатак да одржавам овај свемир у миру и срећи. Чим се зло намножи ја засвирам и они се или промене или оду у најзабаченији део свемира, јер им ова свирка рањава злодушу. А добри и светли, почну да се уздижу духовно, да мислима стварају чаробне ствари и појаве. Моја свирала, знана као васељенска фрулица, има сличне звуке као твоја. Па се, ето, питам да случајно не погрешиш и пореметиш устаљени поредак.“

Правдољуб се брзо снађе па рече: „Жао ми је ако су неке песме сличне твојима. Молим те ми реци шта да не свирам. Не желим ништа да реметим у свемиру. Али мислим да ова музика прија не само мени, него и целој природи, па и мајци Земљи, јер је она жива. Чини ми се да и камен испод мене певуши док свирам.“ Васељенски свирач га погледа мило, па дода: „Ја ово радим миленијумима и могао бих мало да се одморим, а тебе да задужим да свемир држиш у миру. Повешћу те са собом у Васељенски храм да се боље упознаш са звуцима, па да ме одмениш.“ И тако и би.

Његови садрузи су се питали где је нестао Правдољуб. Те ноћи су слушали чудесну музику, а онда одједном мук. Већ су се помирили да је негде отишао.

Али, пре сваког боја, чула се нека далека небеска свирала, која их је соколила, страх убијала, давала невиђену снагу. И тек кад се бој оконча, тихи, прелепи звуци би утихнули. Онда су се увек сећали Правдољуба и помињали га. У дну душе и срца су осећали да је  и он са њима.