Изађи из света опсене

И видећеш у трену

И појмити гле

Да су сви ближњи

Твоји и ини

Ти сам у себи

Једност и Усебност

 

-цитат-

„Оно што је најљепше на дубокој и искреној љубави на

којој је све лијепо, то је да у односу према ономе кога

волимо, ниједна наша мана не долази до израза. Много

шта што је зло у нама ишчезава, а оно што је добро

устостручује се.“

.

 

 

-слика- Радѡгощ Максим Ковган Харитончук-Моісеєв -Радгост-

Једна од најнеобичнијих подземних здања које Калемегдан Београд чува јесте велики барутни магацин  – позната Барутана. Саграђена је у време аустроуграске владавине у првој половини 18.века. Служила је као магацин оружја.

Састоји се од две дворане ослоњене на по 9 стубова, ходника и зида који крије улаз у магацин.

Важи легенда да су унутар зидова барутане Турци узидали злато, што такође никада није доказано, али није ни спречило многе бескућнике да ове зидове гребу не би ли успели да дођу до злата

Историчари тврде да је укопани део на простору данашње пећине пре два миленијума, у античко доба, био у ствари светилиште посвећено богу Митри.(предхришћански период)

-слободна интерпретација текста- извори: Тајне и легенде Калемегдана- Википедија-

Од сна ми дивну крлетку саздаше

птичицу трептаве душе да чува.

Када и резе закатанчише

схватих да кавез њих од мене чува.

.

Златне су жице посебног соја.

Робовски јаук у милозвук топе.

У обиљу је јадна судба моја

док слобода туђој милости доспе.

.

Од Бога сам биће самосвојно

створено да собом узноси свет.

Мисао своју да вртложи спирално

певајући свој творитељни сонет.

.

Хранбена ме навика спутала

па и не тежим размахнути крила.

Иако ми је душа прогледала

сигурност ту ме собом оробила.

.

Сунце златно за мрву одмених.

Храну душе стомачна ми вара.

За сит стомак лудо завилених.

Омамом ме занела превара.

Да препознаш и освестиш

Зло у себи

И да зло у себи

Преиначиш

У добро у себи

И да се добром

Узвинеш у небо

И да у небу

Препознаш и познаш

Онога по којему

Бива све у свему

Из века у век

У свим световима

Слушам у мирној љубичастој ноћи

где шуште звезде; И мени се чини

да често чујем у немој самоћи

певање сфера на топлој ведрини.

.

И чујем тихо у осами тако

вечити шумор из земље и свода;

И слушам дуго, немо и полако,

те речи лишћа и тај говор вода.

.

И ја разумем те гласе што хује,

тај језик Бића и тај шапат ствари…

Често све стане, још се само чује

куцање мог срца. Но исти удари

.

Чуше се шумом, мирно закуцаше

удар за ударом, из стабла; И јасно

куцну из црне рогози и шаше –

дуж целог поља… Најзад, многогласно,

.

доле, под земљом! Негде у дубини

једнаким ритмом, као мукло звоно,

огромно срце зачу се у тмини:

Удари мирно, тихо, монотоно.

Збирка: Песме сунца, циклус: Сенке по води

Плетем ти Сунце од поља житних
Од цветова макова пчела пуних,
Од трава и лептира заспалих,
Од сребрних нити месеца,
Одсјаја мора и језера,
И кристала из средишта Свемира!
..
Љубави моја!
Плетем ти Месец од песме птица,
Од шапата храстових листова,
Плеса брезиних гранчица,
И зова наших вукова!
..
Љубави моја!
Плетем ти облаке невидних крајева
Отворених прозора
За светло небеских река
За глас твој громни,
И тишину звезданих разговора!

Црн зифтосан

Изнутра

Кроз опну магличасту

Израња
.

Па ко угарак

У мене црног

.

У сржи ми

Дубоко

Широко

Високо

Одзвања

.

Душом и

Телом му се

Покорно

Клањам

.

И ваљам се

Ваљам.

Ловци саплетених и погурених корака

Са чудним предумљем умљем и заумљем

Време им је закривљено а видици крвави

На небу многобројство прелепих шар птица

Уранила и урокљива комшинка превидиша
.

А ја из невидиша крећем сам на видиш

Опет и опет пењем се на заравњену стену

Мрак је мркли али ми је у души меко и бело

Ту ћу остати дуго да предвиђам и стварам

И циљно кривим нишане птичјих крвника

.

Дослух са облачјем – проричем да киша сипи

Беж’те вране свраке чавке и соколи брзани!

Беж’те ласте гаврани креје и дугорепи фазани!

Беж’те црвенперке косовке врапци и пупавци!

Бежи кувикушо и бежи бели онострани орле!

.

Мудрост не лежи у алавој и дугопрстој руци

Учи дању – ноћу по дијагонали и вертикали

Читај природу одједном и у густом сажетку

Мудрост је само оно што свестиском деснице

Исцедиш из седам кила грана суве дреновине

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац – Гуча 

 

Ја волим прастаре речи

са центром у Богу

а не у грлу…

Ја сам пророк без портфеља

истина без узрока.

Ја сам урок пустиње:

из срца свога цедим кишу

и слатким соком љубави

натапам плодове урме…

.

И пустиња процветава

чудним цветовима…

И ја процветавам

чудним цветовима…
.

П.Ш: “Антикварница срца“