Дружи се са онима који су ти блиски по енергији!
Са осталима се не мешај ако не мораш
јер немају сви свеобухватан ум
и поглед на све четири стране света,
а због те ускости склони су издаји, превари, омаји…
.
Није свако ратник као што се представља .
Онај ко у Истини обитава не користи лаж,
већ муње из срца беле оваплоћене
у речима стреле да клеветања и неправду сатре!
Он не штеди, гађа јер део је ватре
из срца што се рађа!
Брдо на крају Прокупља, Хисар, праћено је легендама. Једна од њих је и да у подножју брда, постоје бројни тунели. Прва особа која је успела да дође до срца Хисара, био је професор историје, коме је тајну открио – непознати калуђер,
У дубини тунела налази се проширење, на чијој средини се налази полулоптасти камен, који се жари у мраку, камено корито које виси у ваздуху, ни за шта окачено, и у које се са једне стране улива вода.ниодкуда а са друге излива –
Оно што је професор открио и доживео, учинило га је душевно оболелим.
-Скраћена верзија приче – извор: Misterija Hisara – Topličke Vesti
Бела сам шаманка!
Душа ми је свеколика.
Позната см однекуд
свим женама.
Прамајка којом се пресликавају
њихове идиле.
Ведрина ми беше сестра
све док нехотице
не поклоних СРЦЕ!
Затворих очи ДУШЕ!
Спаваћу хиљадама година
да бих дамаре примирила
да се залуду не гласе!
.
С. Ђинђић: Збирка – Бела шаманка
Путујући из Чачка за Ивањицу, неки турски бег
ухвати у Горачићима младу девојку, која је, поред
пута, чувала овце. У Ивањици је силом натера да се
потурчи и да му постане жена.
.
Млада була никад није заборављала своје у
Горачићима, па је тражила прилику да побегне.
.
То је једног дана и учинила.
.
Бег опази да је Драгачевка побегла и даде се с
Турцима у потеру. Сустигоше је на Моравичкој градини,
али она крену гребеном у намери да се некако скријећ
Турци одјашу коње и пешице наставе гоњење.
.
Драгачевка се попе на једну високу стену изнад
Моравице, па кад се Турци приближише, скочи у реку
и утопи се.
.
Место са кога је скочила у воду од тада се прозва
Булина стјена.
Р.М. Маринковић: Збирка – Јеличке легенде
Дух је наша права природа
Када искусимо живот у телу, ко је онај ко то искуси?
Ко је онај унутра који осећа све шта тело ради, који осећа изван тела и који се сећа одакле је?
Дух.
Део смо извора живота. Бог као Творац свега је наша једина права природа. У свом дечијем схватању живота смо му наденули имена, религије, приказе и обличја…али…дух нема обличја. Дух је изнад свега и дух твори све. Сви облици су његови по потреби.
Када ти тужном док седиш у башти долети лептир и улепша трен, када ти хладни поветарац расхлади лице и груди сред врућине летње, када ти мирис природе освежи све, када те позове драго биће и улепша дан, када те ратник спаси пред крвником, када те дете загрли чисто, када те отац прекори и спаси и кад мајка разуме и воли, када ти друг донесе радосну вест, када море таласима пева ти, када Сунце јутро донесе смело, када мед ти капа са усана на усне вољене душе, када мачка ти преде на крилу, кад пас радосно лаје кад те види, кад јашеш Ата и осетиш радост постојања, кад крушке медене једеш сласно, кад љубиш усне вреле јасно, кад летиш другим световима и кад песме ствараш надахнуто боговима…
е тада си дух. Тада схваташ шта је Бог. Све у свја.
А опет онај који хоће у Љубави.
Љубав није онаква каква јесте и јесте онаква каква хоће. Некад ће ти ударити шамар да бриди сатима али то обично бива када ти живот спашава.
А и тада те не боли…како би и болело кад Љубав воли.
Дух је наша природа. Када волимо истином, ми бивамо Богом.
Нека ти сви људи, које сретнеш,
буду живе слике онога добра и
зла, које је у теби.
Задржавај се мислима и љубављу
стално на добрим сликама, да би
и ти постао сликом добра за браћу своју.
кажеш да си човек да си ватра жива
заклет да си коцкар адуте што скрива
.
а где ти је срце не видим ти лице
около у јату круже злослутнице
.
то што се покреће није твоје тело
то је само привид немогуће дело
.
бежиш осећа се ето из ваздуха
од Оца од Сина од Светога Духа
.
М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“
Уткала у језеро зраке рујна зора.
Кроз звоњаву тетреби јецају са бора.
Плаче негде жуња, у дупљи се крије.
Само ја сам весео – до плача ми није.
.
Знам, у сутон ћеш доћи далеко од пута,
сешћемо уз навиљак поред стога жута.
Ко цвет ћу те сколити пољупцима лудим,
безумном од радости никад се не суди
. .
Ти ћеш сама бацити блузу раздрагана,
однећу те опијену у жбуње до дана.
Нека плачу тетреби и нека роморе,
грца чежња весела у румени зоре
ти си сада нај ја и болно смо слични
планина си горда а ја медбрежуљак
ти небо у води, вртлог непомични
огледан у мени гладни најнежуљак
.
и бол нам је нова, тако слатко иста
слепа раздаљина два стопљена длана
мој велики невид у оку ти блиста
сузу док ми враћас вечно насмејана
.
у мојим тег ногама ходови ти леже
пут у облаке пред тобом се рађа
стопогледна трептиш док пред нама беже
крманоши најљубавних потонулих лађа
–
са рамена бацамо огртач од рана
да ходамо путем ојачаног сунца
твоја је светлија,моја тамна страна
јер сада од себе два смо ми бегунца
Небо се сјури ка земном путу,
трагове живота утаба.
И сунце одапе стрелу љуту,
преко старог плота, прохуја дуж поља житна.
.
Сећања саткана, поглед ми сетан,
дах ветра нежну свилу мота.
Љубих земљу, праг, не прогањах змију кућарку,
топле ми руке од дединог огњила.
.
Детињства трен у мени заста,
а као да се издах спрема.
Kрилну к’ Југу весело ласта…
Птић се излегну, старина дрема!
.
Узех д’ уплетем кошир од прућа,
можда у њему класjе сачувам.
У часном чину тог надахнућа,
срце од среће, удара – туче.
.
Руке грле снажна рамена,
очи милуjу – лучу топлине.
Мелем чезнућа извида ране,
прохуја живот – не штедећ’ године…
.
Тргох се из сна, постеља ми мокра.
Сневање ил’ предсказање за будуће дане.
Песник се враћа где шкрипу колевке мајка још увек чује,
кад време дође и светлост покриjе таму.
