Милоје Стевановић: Севап


Ономе ко донесе џак о себе, нисмо шћели д-узимамо ујам. Здоговорили се ја и Милинко кријући од укућана. А једноме сам стално дотуро. То нисам ни Милинку реко. Иако сам му мљео за-џабе, дотурим лопар два више но што е доњо. Па и три. Додам штети прида. Џабаишем. Од гроте. То ти је севап. Имањце му мало, нема овићка. Прљушица нека. Тако му припало у исе кад иг отац издјелијо. Ваљда ђе је најмлађи па добио лјечак. Колко да га не искоби. Кућица мала. Уџерица. Начоклешена горенак на ћави. Ал он то уђерезијо и препокријо. Шта ће. Мене се не познае, а њему зауварица. Да се поткрпи колко било. И он би вољо да може боље, ал му се не да. Није ладноклеп, ни ладолеж. Јок Бога ми. Нит лињак коно што има. Диринчи, веселник, поваздан кое ђе. Не мож нико казти да е завалит. Јок. Но дошо утржан и устаоц. И могу

ти рећи, уметан и басташан. Не либи се мај каког посла. Веле да е пљунути ђед, сунце га гријало. Не да се. Није поклеко. Мено, мено па е у-надници. Ђе гој ко има нешто да сради, ил жури да домири што е наумијо, зовне њега.

Он вришко отпарла. Никад не доцни на посо. Стигне, нако уздисан и раздрљен, сабајле, прије но што сунце баци прву ждраку по вотњацима. И запне љуцки. Неће дизврљези, да препелвери, да скемба каконо драго, да

смандрља нако преко воље ил д-измагањи. Јок. Мај шта да ради, ради апетитли. На њиви, ил ако помаже дунђеру, јал у шуми. Не мош да смотриш да е дрјемован. Нит да е љут ако ти је алатка тупа па само глаба и не мож

допепели ласно. Бож сачувај. Дошо нако меродаван и тијачак. На ране да га привијеш. И нема то да он нешто шаклами. И истрпи те ако си дрнован ил нешто накриво насађен тај дан. Није укољица. Пођекад узме посо ђутурице, па запне поваздан сам самцијат. Ал н-умије да погоди. Присто једном

дископа ендек човеку, између имања и пута, јевтино дибидуз. Само што није џабе. Виђо и он, ан је почо да копа, да е севио, да е тешкорадно, чипаво, чапорновито и прладљиво, ал није шћео да се попишмани. Тако ти се он бори дан ноћ, ал јопет некако тавори. Никако да закопишти. Није му дано друкчије.

Узимо е једне прилике земљу под кирију. Ал нема запрегу, нема алат. Оде му све на виру. И кад је узимо напола није боље прошо. Док плати орање влачење, вучу, оде кожа на батине. Знаш како ти дође: кола се на танком

ломе.Ђечица му оскудна и у поабаним и извешчалим аљинкама, само што нису дроњава. Има иг четворо. Све једно другом до увета. Треба им ђа ово, ђа оно. Сто јада. А треба му и брашна да жена зготови ђеци љебца, дукува

качамака, да развуче коре, да зготови уштипке. Није ни она веселница лоша. Немош да видиш да она неђе лура. И није нека инаџинка, нит аброноша. Није, казти, торокуша, да нешто клапиће и лампара ко што има коекакијег тука, џафтара и сокачара, што се спајташе и спанђају те чангрљају, торочу и чапљизгају поваздан да немош да им надаш џевапа. Јок. Ни с ким се она није покарабасила, нит је, далеко било, неки звијук. Ни, да рекнем, нека аљкавура, кошто има коекакијег ђубруша. Чисте ђеци оне прњице, ђеца измивена и гледна. Авлија никад забрложена ни закоровашена. Нема да видиш ништа растовржено ил заломатано. Све на своме месту. Кућевница нема шта. Што јес јес. Немош губаво да збориш. Оно јес дошла нако поверетизна. Сувињава и пожитка. Казти танковијаста. И жустра. Ал није зортуља, није плаовита, ил нека зликуша. Ни нека печа. Јок. Стално смерна и забрађена. Црнгарица. Није ти се она завитлавала ил завиривала у туђе ствари. Нит се појагмила на туђе. Јок, Бож-сачувај, не би то учињела ни за каке паре. Ал мешчини да е имала неку валинку. Мено, мено па е, кажу, нешто пробадало у стомаку. Ишла да се опасуе, чак у Радосавчевиће, код Олге Обрадове. Ал то јој се пробрцнуло. Није имало никаке вајде. Обадвое поштени ко Сунце јарко. И ђеца им сложна.

Нема то да се кошка ко што бива свуђе. Оно најмлађе нема шта да видиш. Макања. Јауд један. Ал музувирно. Не знаш из чег рјечи излазе. Чела му није равна. Да ти они нешто здипе ил затоме? Каки то. У дукате да иг пуштиш.

Они ти се помоле Богу кад гој сједну за астал. Читају сви зајно Оченаш.

И за све се здоговоре шта ће и како ће. Нако испотија, без деренџања. Нико од њиг није изразан, нит је ко икад чуо да они галате, ил да нешто шолапе. Даће њима Бог да се коварну кад ђеца ижџигљају и кад се здомчају снаге. Искобељаће се они, ја ти кам.

Горан Лазаревић Лаз: Срби – животворни небески народ


Помаже Бог,браћо и сестре!

У језику Срба двословна одредница ЈУ означава ватру.

Године 1899. пита један радознали амерички НОВИНАР: Ко су, заправо, Срби?

ТЕСЛА: Посредничко племе међу народима, трговци сунчаном енергијом на Земљи. Роба им данас слабо иде, па су се забринули. Лепота и мирис руже могу се узимати као лек, а сунчеви зраци као храна. Живот има бесконачан број видова, а дужност научника је да их проналази у сваком облику материје. Најпре је била енергија, потом материја.Материја је створена из првобитне и вечне енергије коју знамо као Светлост.

Велики Бранко Миљковић пева о ватри и ватри, похваљује је везујући се за Хераклита : „све је вечно жива ватра која се с мером пали и с мером гаси“.

У Ргведској србској епици древне Индије највише химни посвећено је богу ватре по имену Агни… Агни иште ватру и то је ОГЊИШТЕ, Огањ… на овим просторима познато је женско име АГНИЈА…

Свето тројство Триглав у србској Индији: Брама ( Б- рама = Бог Хроми ), Вишну ( Вишњи црвени,ватрени ) , Шива ( Живан ).

Свето тројство Триглав у србским Србијама: Триглав ( Тројан = три Сунца, три лица, три света- Јав, Нав, Прав ), Световид, Водан.

Свето тројство је:

а) Стваралац – Јарило (Јар). Дажбог, Велес, Лада, Весна;

б) Држалац света – Јар, Сварог, Сварожић, Радгост, Перун, Тројан, Жива;

ц) Рушитељ (смрт) – Јар, Црнбог, Моран, Марцан, Мрц, Баба Морана.

У језику Срба двословна одредница ЈУ означава ватру. Имамо је у најватренијим месецима јун и јул, имамо је у речима ЈУнак, јунац, јуноша, планина ЈУХОР – што би значило ватрена гора, ватрено сунце…

Срби су животворни, небески народ, поклоници култа космоса и космичког ритма (Аријевци), култа Сунца, из тога поклоници светлости и култа ватре.

У Срба је и данас жив култ добијања “живе ватре” трењем, из дрвета.У дрвету, посебно храсту, који је свето дрво код Срба, пребива ватра, дух предака, ”Бадњак”, живот, борави цар ватре Жив.

Трењем два штапа који се називају јарани ( јарам-и, спајањем два принципа (мушког и женског) рађа се ватра. Тај чин, тај процес назива се у старијој варијанти језика праманта, прамата (или преметање једног облика материје, енергије у други). Прамату, тог бога ватре и ватру саму Грци су касније преименовали у Прометеј.

Сунце и све у вези са њим у потпуности опредељује и детерминише србски језик. Језиком је задато оно што се њиме може мислити и како се њиме може мислити.

Из Сунца и језика Србин сазнаје да је човек део универзума и онолико близак истини колико је његов ум обасјан светлошћу и огреван ватром.

Вукица Морача: Мора да се врати


Од малих ногу

До зрелог доба,

Све док дишеш

До самог гроба,

.

Све што си примио

Мораш да вратиш,

Најбоље је

Да одмах схватиш.

.

Добри су људи

Љубав и време,

Трошили на тебе,

Да те спреме,

.

За проблеме и

Изазове разне,

Да не слушаш приче

На око  празне,

.

А онда једног дана

Рачуни сви ти,

Требају се

Наплатити.

.

Онда ти своје време

Дела и осећања,

Делиш и поклањаш

Радосно, Без кајања,

.

И сву бригу и пажњу

У младим данима,

Сада враћаш деци

И остарелим прецима.

.

То ти је живота круг,

Разни коловрати,

Памти добро све,

Па са љубављу врати.

Лабуд Н. Лончар: Зли анђели


Под стољетним звонима

Очи светитеља са икона

У прашини леже…

Колоне нејачи и стараца

Пред Злим анђелом

Бјеже.

.

Лелејском Гором

Лелека никад доста –

А лелеј пољем у цвијећу,

Ђеца мртва! Ђеца света!

Над покољем.

.

Мурина под Великом,

Велик јад.

Испод рањеног моста

Загрљена Лимом светим

Једна мала ђечја нога…

Докле друга –

Сестра нога

Пред челиком и цвијећем

Тражи Бога.

.

Над сновима радост снова

Звона грију!

Зли ђаволи над крвљу се

Светом смију.

Славе злочин!

Славе ђечју погибију

.

Зли анђели коло глуво

Изнад уског лимског моста

С паклом воде…

Разрушено и крваво

Мурино нам мало оста

Крај Лим воде.

.

Лелек гором,

Лелеј пољем

У цвијећу ђеца мртва,

Ђеца света – над покољем

Мира Ракановић: Бол душе


Знаш ли
Како боли душа
.
Пуна неба уздрхталог
.
Док само
Кап пољупца тражи
.
А латица свитања
Са мирисом дуње
Затвара капије ћутње
.
Сачекујем кише
И ноћи бесане
Са наслагом плача
.
Укочена ветром
Загрљена тишином
Док се молим над реком
.
Јер растанци откидају
Комадиће срца
Који само као целина
Имају свој смисао
.
А ти се измичеш
И плетеш нити око себе
.
Иако ће те да заболе тe ране
Док будеш падао
И крила своја губио.

 

Ненад Максимовић: Химна Љубави (IV/4)


 

 

 

Љубав немуште чини песницима,
кукавице храбрима,
споре, неспретне и лење
чини брзима, вештима и вреднима;
отвара машту, даје надахнуће,
чини свакога мудрим и креативним.
Уштогљене и круте
чини отвореним и спонтаним и довитљивим,
шкрте чини дарежљивим,
бахате и нескромне кротким и скромним,
депресивне и тужне чини ведрим и веселим.

.

Благородни Оживитељ и Обновитељ свега,
Љубав преображава
сваку грубост у племениту благост и префињеност,
простоту у отменост и љупкост,
сваку подлост и подмуклост у искреност и часност,
свако неразумевање и лудост у Знање и Мудрост,
сваку искривљеност и болест у сјајну Хармонију и Здравље.
Љубав је најбољи, универзални лек,
Исцелитељ, Еликсир младости,
јесте Радост и Надахнуће, Вечни Живот.

.

Њој никада није касно или рано,
све чини вечним, лепим, идеалним и божанским.
Да би је имали не треба нам ништа,
ни образовање, ни углед, ни положај,
ни заслуга, ни похвала, ни награда, ни казна.
Не треба нам ни новац, ни хлеб, ни вода,
ни ваздух да бисмо волели!
Ништа од овога света!
Ни светлост, ни срећа, ни познавање –
све има у Себи и све нам је већ Дала
Дајући без почетка и краја.

.

Безусловна Услишитељка, Дајућа Датост,
овде је и сада,
и не треба нам ни Нада ни Вера,
ни простор ни време.
Тражи од нас само да Будемо,
да Будемо оно што Јесмо – Она, Љубав,
да смо Једно – Бог;
Да свом Правом Ја, а не егу,
дамо сву Част и Славу,
сву Истину и Добро,
сав свој живот.
Тада, када смо Љубав,
Имамо Све,
Јесмо Вечни Живот Обиља и Радости.

Владан Пантелић: Раномартовска Тијанија


Када са Јелице планине угледам Тијање

У мени заиграју и заспалице и дрхталице

Одједном је у мом бићу све на свом месту

Око се отвори – и видим да је свет склад

.

Птице ронопролећнице распростиру гнезда

И непрекидно певају песме богоузносице

Стара лија се прикрада тетребу занесеном

Да га шћапи узбуђеног сред љубавне песме

.

Гавран – стражар будно на јастребе мотри

Да му не покраду гнездо на електро стубу

Гуштери се јурцају по осунчаним стенама

Чобан тера овце и козе –покретни акварел

.

У мом дому стали и заспали кућни сатови

Заспали у времену али су будни у вечности

Нећу да их из вечности дирам нити навијам

Заронићу утонућу с њима у тишину Тијаније

Драган Симовић: Верујем и знам


Верујем, и знам, да је моје видљиво
вештаствено тело, уистини, саобразно
са видљивим вештаственим телом
наше Велике Мајке Земље,
као што је и моја душа жива,
гле! васаображена са Великом
Живом Душом Пра Васељене.

Верица Стојиљковић: Нек


Нек ветар будем,

трепавице да ти понесем,

под облак  сакријем.

Нек месечева срма будем,

спавалицу од ње да сплетем

на њој да те успавам.

Нек треперава звезда будем,

од зрака и мекоте ноћи

сан да ти изаткам.

Нек роса Сунчева будем

капима радосним да те окитим

и јутром разбудим!

Драгош Павић: Сонети отпора (1)


Ако можеш да сачуваш своју главу

Када сви око тебе своју губе

И окривљују тебе за своје неуспехе,

И мора бити кроз све месечеве мене,

.

Ако можеш да сачуваш себе

И онда кад те неверни љубе

А ти им придодајеш својом вером,

Онда је плагијат живота ту уз тебе.

.

Треба да чекаш кад није време,

Да на себе свесно товариш бреме,

А знаш да си преварен и кажњен,

.

Да л’ можеш да будеш предобааар

А да те не мрзе јер си премудар

За обичне људске ниске пркосе,

.

Д.П: Збирка – “Суза старог кестена“