Волела бих да ти кажем све своје страхове.

Волела бих да имаш толико много времена.

Желим да знаш зашто сам понекад онаква

каква нисам и због чега се на тај начин браним.

Волела бих да ме саслушаш, разумеш и заштитиш.

.

Волела бих да плачем пред тобом онолико

колико ме боли све са чим се борим.

Да могу да могу да покажем колико сам слаба,

а да те то не уплаши и да ме због тога не одбациш.

.

Волела бих да знаш да знам да будем јака,

али не желим то сама, јер онда не могу бити дама.

.

Хтела бих да знаш да сам се родила насмејана.

И да знаш да сам дете и да одбијам да порастем

јер у свету одраслих ретко шта је лепо.

.

Волела бих да знаш да сам некад волела да трчим,

али сам се уморила јер сам истрошила срећу,

и онда сам стала и запалила цигарету,

почела да мислим, научила да пишем.

.

Понекад бих волела да никада нисам волела никог

више него он мене, а понекад сам захвална

што сам макар то умела.

.

Нестрпљива сам кад сам уплашена,

уплашена сам кад не умем да верујем.

Не умем да верујем јер сам веровала.

.

Где журим, не знам ни сама!

А касним само кад журим,

у међувремену сам сазнала…

.

Волела бих да могу слободно да волим,

без устручавања,

јер једино ми ТО даје крила.

.

Волела бих да добро у људима завлада,

али ми кажу да сам илузорна.

Волела бих да се врате храбри и поштени,

добронамерни, дружељубиви и весели људи.

Желела бих да знам на коју планету су се

одселили и како до тамо да дођем.

.

Волела бих да сви буду бољи од мене,

а ја да будем једина зла.

.

Волела бих да поново будем дете

и да никад не порастем,

а ако порастем да будем птица

или биљка која цвета.

.

Волела бих да сам песма.

Да ћутим док ме неко пева.

Да се смешим, да ме топлина обузме

док не постанем дуга.

Волела бих да радујем друге.

.

Волела бих да волим

свом снагом свога бића,

а да ми нико то не замера.

Јер једино то ми даје крила

и једино тад осећам се живом.

Тако сам дуго

лутао светом

тражећи те љубави моја

а ти си све време

о чуда

у срцу мојему обитавала

Слушамо ли срца свога глас,
живота нити наше, чврсто ће рукама
држати небеска богиња Среће
и златним путем судбине, водиће нас!
Не чујемо ли своје срце , тужна ће
бити нам душа, у рукама богиње Несреће!В.С.

Доља, богиња Среће

 

Судбина је када слушамо глас свога срца, јер, где говори срце, ту је душа.  Нема лоше судбине, јер Створитељ нам не пише лоше приче.

.
Богиња Доља је богиња Среће, која као небески паук плете нити живота. Она вешто својим смарагдним вретеном плете јасне нити судбине човека и чврсто их држи у рукама.

Сестра богиње Доље, Недоља или Несрећа, плете сиве нити живота и судбине човека, који учи божју лекцију. Када особа у потпуности научи лекцију, богиња Несрећа разбија сиву нит његовог живота и људи су ослобођени тешког живота.

Далеко, све док поглед сја,
на Гримизној Стени, цвета сам,
трачак наде,
за Свет и нас,
да видимо нови дан.
Далеко је он од Света сад,
само, љубав води њему, знај,
док људи сеју само зло, страх,
као да не желе
нови дан.
Подигни главу са мном сад,
на Гримизној Стени
Светлост сја,
и док мачеви грома севају,
тмина нестаје,
заувек.

 

Ведун град , око њега бела сфера сија
пламенови бели бестелесно се крећу
мисаоно зборе и облике мишљу стварају
радост свеприсутна шири простором срећу!
.
Шума је жива и земља под њом
прастари храст ми рашири кору, у себе ме прими
загрлих његово срце силимом свом
горостас стамен што бесмртно живи!
.
Бреза ми дуго косу у кике плела,
да брже порасте,
из птичијег кљуна траву сам јела
бесмртних сокова што тамо расте!
.
Бреза ми отвори своја недра и позва к себи
окупа белом блиставом росом
на свим телима знамен ми даде
док су се гранчице играле с косом!
.
Плам испред ногу постаде јачи
из земље се вину мрежа од сјаја
мислима коракнух кроз ту белину
и затворих портал белога змаја!

Земаљска се лако небесила
док витези по земљи ходили.
Од главе је реч вреднија била
док потомству наследство чували.

Навек скерлет олтаре бојио
за молитву и завете часне.
Скерлетни је барјак виорио
да поведе у јурише славне.

Скерлетно срце сред дубовог храма
Старом дамом радосно трептало.
Распрсло се поганим играма
којим прошлост славну успавало.

Из скерлета божур изникао.
Такав ниче на Косову само.
Ретки цвет је судбу оплакао
јер нас нема да га заливамо.

Како Трибалу погледати лице?
Коме царству ми ћемо притећи?
Туле се светла храмова Бистрице.
Копни престо пастирске столице.

Миленијум у трен се стопио.
Осуо се саркофаг мермерни.
Лазар причест узалуд је пио
не оплоде л’ снови му небесни.

Кликтајем твојим заливаш срце моје

Хује мисли душе љубављу осунчани

Распламсавају се на искрицу неба

Трепере плетива срчана као небодарни ветрови

.

Поглед разбукти а додир почне да гори

Кад се уснуло кроз снове провлачи

Тада се поглед у мисао завлачи

Све се отело да у занос претвори.

.

Плешу радошћу оба срчана прегратка

Пуне се врелином каскаде крвотока

Дрхте уздасима заталасаних плесних увала

.

У анархији откуцаја мога срца

Мисао за тобом по сунчанику лута

Покислог, мирисног земљиног кутка

Да се домогнем љубавног оснутка

.

А када додирнем дубоке шкољке

Или на крилима полетим у раја закутке

Данте ће ме спасти пакленог сумрачја

А моја љубав добити нова уздарја

.

На моме небу без тебе инокосан

Уздрхтало расту и цветају рузмарини

Да би мирисом омађијали и запленили

.

Роди се у мени песник комета

С тобом, несташе звуци небеских олуја

Јер рајске птице дарова Фортуна

.

ДП: Збирка – Суза старог кестена

Драга сеја Тархова

Род  драги загрлила,

Планине и реке, језера и поља!

Над свим бди њена душа мила! В.С.

Богиња Тара увек блиста добротом, љубављу,

наклоношћу, бригом и пажњом. Њена милост излива се

не само на природу већ и на људе. Вечно лепа Богиња

Тара је Небески Чувар светих шума, светих стабала Велике

Расе, храста, кедра, бреста, брезе и јасена.

С обзиром на чињеницу да је Богиња Тара, заједно

са својим старијим братом Тархом Даждбогом чувар

безкрајне Беловодске земље и Свете Расе, ово подручје

ћемо звати земља Таре и Тарха, тј Велика Тартарија.

Поларна Звезда у славјано-аријевском народу је названа,

у част ове прекрасне богиње, њеним именом – Тара.

Господар бивствовања кује звезде

кали сваку у вртлозима где душа увире,

док тишину пролећног свитања, сече мирисом

истрошеног записа и времена које умире.

.

И чујем сећања да сузом плету венац

умилне речи успаванке за несмирене душе,

крвави нож, испод оредења на грудима

узима данак ономе ко га из ране извуче.

.

Ужареним угљевљем пале се птичја гнезда

 на лицу невесте, опекотина, место венчаног дара,

утабати беспућа разумом, о бесмисла и немоћи

осуто раскршће времена покрива нас, по вољи Господара.

.

Не могу преспавати надолазећу тачку пурпура

на небу што кишом  руже поји отровом,

са украденим зрном дијаманта из васионе

будим дан пре свитања да брани живот животом.