ноћи у мени слуђене тобом

дамарно срце нада се срећи

последње звезде лутају собом

прозори чекања све су ми већи

.

долазиш сенком у несан свега

давно се ово десило мила

враћаш се журно из новог бега

у лежај ватре коју си снила

.

руке се дуго траже у тами

били смо овде чак и пре света

шест дугих дана стварали сами

.

воду и земљу да све процвета

сном змију звали да склони муку

пре но понуди грехотну јабуку

 

Идем кроз живот

Лаким ходом,

Размишљам –шта још треба

Да видим под небеским сводом?

.

Путовао сам дуго,

Летео много,

Видео свашта

Газио ногом,

.

Свуда су исти

Музеји бројни,

Куће и зграде,

Логори војни,

.

Торњеви древни,

Сојенице многе,

Улице од калдрме,

Храмове строге,

.

Све то је ништа,

Све то је мало

Колико је у моју душу

Сећања стало.

.

Сви светови ини,

Сва могућа решења,

Све је у мени

И ништа се не мења,

.

Да л путујем светом,

Морима бродим,

Ил седим на планини

И стазом уском ходим,

Ил се у тишини

Само са Богом сродим.

Са рушевине мога стиха

Која се слути из свог праха

Зачу се реч тек једна тиха

Испрекидана ко од страха.

.
Насмешен (ал и препун страве)

Окрећем слух и бечим зене:

Да ли то беше звук сред јаве

Или је био јек из мене?

.

И сад, док стојим на по друма,

Гонетам ту реч што је била

И прошла мимо мога ума.

.

Можда нисам моро стати:

Јер зраком то тек пуче свила

Да ме у касно лето врати?

 

Звезда се једна у земљу загледа

Гледа воде океана дубоке

Мора, реке, језера, потоке

Планине снегом покривене

Шуме, ливаде, поља житна

Гледа градове ко кошница пуне

Сеоске куће беле

И одлучи, пут земље да крене!

.

Сваки је кутак погледала

Свако дрво помиловала

Са мравима се поздравила

Сваку влат траве пољубила

А срце звездано у грудима јој тукло

Некуда је водило, нешто говорило

.

И гле, пропланак заблиста

Под јутарњом маглом поче

Предивни Виле Цвет да цвета

Звезда застаде, поклони се свету

Водама, планинама,

Свим бићима нашег света

И крену пут неба да прича

Причу о нашем Вилин Цвету!

Подвирујем иза огледала

Умиваш лице кроз мене погледа

скривени пољуб сам ти послала

од неке си заборавке изгледа

.

Враћаш се на место заборава

јер није прамичак косе седе

на месту где се јаз оцртава

ту је заборав среће и веде

.

Играмо се сад светлости и таме

Одраз враћа се теби мени чист

Одљуб душе лази окреће лист

.

Став и смишљај подруку не иду

Дволик у огледалу само је

Ту иза крије се лик хладно је

.

.-прво објављивање песме-

.

-ликовни рад- Јелена Томић-

То снег ми на прозоре пао

Расутих измаглица

И недоглед равнице тишину јутра слуша

Белином узораних њива

А моје детињство разигра се

Снегом у коси и браздом на челу

.

Загризе мраз усне да збуни сузу

Која кану на сенке сна

Док их дечија промрзла рука

Снегом што шкрипи кроз време вуче

Румених образа топлих

И браздом изнад горње усне

 

Године давне, педесет шесте,

у првим данима фебруара,

кроз смет носише сићушно дете

мој отац Јово и мајка Мара.

.

Колевку носе између себе,

а у њој, заспалу, малу кћер

покровцем увили, да не озебе.

Северац завија, као звер.

.

Колевком белом наносе грћу,

пртину праве и газе боси.

Боре се за живот са белом смрћу.

Мећава им се сплела у коси.

.

Над њима небо снежно и сиво.

Ковитла ветар наносе снега.

Често је отац застајкив’о,

и син му корач’о поред њега.

.

Мајци се дечак држи за скуте,

посрће и пада у дубок смет.

Прате га очи забринуте,

посрће за њим и цео свет.

.

Застаје мати, узима сина.

Брише му лице и љуби очи.

За све је крива снежна пртина,

-хајде ми, господе, посведочи!

.

… И сада, када северац луди

поново засипа снегом стазе,

у мени иста сећања буди,

на оне старе путоказе.

.

ММ: Путописне књига – „ПЛАВЕ ДАЉИНЕ СРПСКЕ“

Не умем да умрем

Јер душа моја облацима ходи,

И сваког јутра

Са сунчевим зрацима

Изнова се роди

Лута по небу, са звездама

и Месецом разговоре води…

.

Не умем да умрем,

јер и када сам смрти на домак био,

Од ње се нисам плашио и крио,

Већ јој се у лице осмехнуо,

Без имало сете, као наивно дете

.

Палили и прогањали су РОД мој,

Попут вукова хајке на нас правили,

Али никад нас нису истребили,

Нити престравили.

.

Душа ова ратника из тела у тело иде

У светове које смртни људи,

Не могу да осете, нити виде.

Док ПриРОДом ходим,

Са птицама мислима певам,

А са биљем цветам,

И мирисе њихове сневам.

Са животињама причам,

Јер њима сам више,

Него људима сличан.

.

И зато не умем да умрем,

Већ се сваког јутра изнова

Само за тај дан РОДим,

Жељан да само око себе

Радост живљења и срећу ширим,

И тако, као морнар по мору,

Овом Плавом Планетом,

Гуран ветровима маште, лутам и бродим.