Истина није мисао, није реч, није однос предмета,

није закон. Истина је Биће.

Истина је сила животодавна, што живот даје свему,

истина је биће, које прожима сва бића.

Истина је као ваздух – но није ваздух – у коме пливају

сва бића, као светлост – но није светлост – у којом сијају

сва бића на небу и на земљи.

Истина је Биће. Мало који језик на свету има тако добру

и изразиту реч за о н о ш т о ј е с т е као српски језик.

Истина је оно што је увек и с т о. Ништа није увек исто,

и непроменљиво, и равно самом себи осим истине.

Надала сам се,
не могу то скрити.
Да си ту и да ћеш ту бити.
И лако је било на Те навикнути,
ал вражје је тешко од Те одвикнути!

Зависник сам постала,
није да нисам.
Пишем ти песме, речи и писма.
Адресу знам… Ал не шаљем ти ништа,
јер Твоје су речи: „Hasta la vista!“.

Веровала сам,
зашто да кријем…
Да ћу из Твојих руку да пијем
и отров љути зарад осмеха,
па макар ми никад не нашли лека.

Ал серум беше ко отрежњење,
игра живота, плач од сирене
и мокри хриди сузом утопљени…
Ја Теби пролазница, а све Ти мени!
У трену једном, све се заврти…

И тада схватих и нада је смртник!

Фалио се жути лимун крај мора,

жути лимун крај мора,

да је цвијет на сав свијет најлепши,

на сав свијет најљепши.

То зачула Драгачевка јабука,

Драгачевка јабука:

“Што се фалиш, жут лимуне, крај мора,

жут лимуне крај мора,

ја сам цвијет на сав свијет најлепши,

на сав свијет најлепши.“

Казивач: Миодраг Радоичић, Каона

Ника – Никола Стојић: “Драгачевке, изворне народне песме“

 

Мач

.

Замахом мача

Мачевалац дели

Лице равнице

.

Живот у скоку

Мачем обасјан

-Небо

.

К о с а

 .

   Замахнух косом

– свет ливаде

Изненада тих

.

Коса расплетена

Кос на обронку

Коса полегла

 

Реч посече и оно мало горобоља,
руку која се придржала.
Бридом, богме, посред јада који пева.
А и чиме би другим по пасјем немању,
по ономе што је саздано од ничег,
од тишине и гласа и лепог лудила.

Опосли реч са ума, са друма,
са анђеоских уста.
И јест право, брате.
Није свакој рани да се обожи,
убожју да се осили,
па чара са рајским птицама.
Има време за мук и непрословље,
време кад се и звер у нечуј склони.

И иза овог време има, досећам се,
иза списа и последњег словца.
Има кад се ни гори ни води не казује
и кад се све стекне ко на дан Божјег суда,
и што је пропевало и што зуцнуло није.
Па гледај одакле ће она што чека,
с којих ли ће благих уста.
А чека, чека, мора бити реч потоња,
да свој узме своје и да се сврши милост.

Благо теби, ако на свијету
Нађеш срце, у ком вјера сјаји,
У коме се чиста љубав таји
Као мирис у росном цвијету.

Љепшег дара од тог дара нема –
У тој срећи тек би срећа била;
Чисто срце небеска су крила,
Што их Господ с благословом спрема.

Благо теби, ако вјерно бије
На твом срцу једно срце друго:
Скрсти руке и моли се дуго
Оној Мисли, што над тобом бдије!

Умотана сам у мекана,

Мирисна нежна фина

Бела платна свог

Или нечијег великог сна

.

Треба ми оштрица ветра

Да оптрчим ивицу

И нагнем се ка слободи

.
И треба ми трн

Планинске воде

Да истину прозборим

Крезави сељак
задовољно тапше
дебелу свињу.

Мува у мојој
чаши – штета и за њу
и за мене.

Моторна тестера
зареза старо дрво
и шумску тишину.

Гледам другара
на самрти – умире
пријатељство.

Између људских
стопала мрави извлаче
рањеног друга.

Богојављење, 19. јануар! Отварање небеса!  Много лепих, јако старих  обичаја, везано је за овај празник. По крштењу Исуса, које је обављено троструким урањањем у воду, отворило се небо, зачуо се глас Бога Оца и на Исуса слетео је Свети Дух у виду голуба.  Одатле поздрав „Бог се јави“

У нашем народу овај Празник има и име Водокрес или Водице и у вези тога и читав низ обреда са водом, посебно везаних за њену чудотворност, лековитост пре свега. Окреће се истоку, прескаче секира, џара по жару, отпија по гутљај „неначете воде“, прска се кућа, а све у циљу одржања здравља, излечења, сваке добробити и берићета породице. Познато је ритуално купање у реци, касније у хришћанству пливање за „Часни крст“ и још много сличних обичаја, различитих од краја до краја.

У нашој вери пре хришћанства, на овај дан, искра огња из Сварогове ковачнице  небеске, пада у воде на земљи. Бог Велес  воде благосиља и тиме оне постају чудотворне. Обичаји са „неначетом водом“, секиром, преслицама, жаром, купањем у рекама и језерима, потичу из предхришћанског доба. (обичаје записао Саватије М.Грбић – Српски народни обичаји из среза бољевачког)

Слободна интерпретација различитих извора: Старославци,  Обичаки на Богојављење и …

Приредила Верица Стојиљковић