Под пазухом

Носиш мјесец,

У грудима

кријеш сунце,

у очима

носиш птице,

У срцу ти

Ћутња ћути –

Под ногама

Јутро спава.

 

 

црна сен се пружи дуж црна астала

црна мачка опет на црн пут ми стала

.

црна ноћ израња из црнога мора

црна звер завија црна јечи гора

.

црн страх се увлачи црне пуни душе

врна земља дрхти црне прсте суше

.

црно време бану црн се живот живи

црно око црн би пејзаж да посиви

.

црно слово прхну црним сном већ лети

у црно у ништа сви смо одапети

 

Киша сам

.

Путујемо

Облак и ја

.

За мирисом твојим

Скривеним

.

Код тебе су

Кључеви

Топлих руку

.

Расплетеница моје

Плетенице

.

И бајке за моје груди

Чежњиве

.

Наслони се на мој

Осмех

.

И открићеш тајну мојих

Трепавица

.

На којима ноће

Птице осакаћене

.

Које ће у невидику

Прхнути

Уђеш ли у мој дан

.

Киша сам

.

Покислим оком

Тражим те

*

Владан Пантелић: Мира Ракановић

.

Мира је родом из Маглаја. Сада живи у Павлишу код Вршца.

Ради као дипломирани правник у градској управи Вршца.

Поезију пише три године и објавила је две збирке песама –

Разоткривена неосећања, 2018. године, и Плес с ветровима,

2019. године.

.

Мирин живот није био лак, уосталом као и животи многих

великих песника. Бог, ради нашег највећег добра, понекада

нас ставља на велика искушења, да бисмо победили многе

илузије и фатаморгане које смо донели рођењем. То није

лако издржати, али то је – Пут, а он има успоне и низбрдице,

кривине, катакомбе, рупе, мостове, тунеле. Има и свратишта и

одморишта.

.

Мира је специјалиста за писање поезије самоће. Особа мора

бити снажна и храбра и присебна и пуна идеја, да би живела

самоћу. Стихови њене поезије поређани су са лакоћом и

нанизани су као ђердани, са задивљујуће лаким током потпуно

различитих израза.

.

У будућности, коју видим, Мира ће лако прећи и на поезију

још веће радости, оптимизма и среће…

Печалбарио

Табанио

Чергарио

Није

Свио
.

Кубурио

Гудурио

Чубурио

Нигде

Спио

.

Глуварио

Роварио

Таворио

Ништа

Снио

.

Рабаџио

Рабио

Чамио

Ништак

Био

.

Жарио

Палио

Славио

Нико

Био

.

Никад

Зар бол само

речи без дна

остависмо

у подножју наде –

смисао

испод небеског свода

.

Зар туга и јад само

да тишина пада на нас

као из облака тмурног кад лије

.

Зар бесмисао да нас гони

као звериње у мраку

Док смисао лежи

у дубокој јами неизреченог

.

Зар нам голотиње треба

Нама, људима без неба

И зар нисмо у праху

Кад живота дах се прекине

.

У сумраку земље

остаћемо

као смртници са сном

о животу нам надгробном.

Капела Кађеница

На обали Мораве бејаше пећина.

Та тавница је служила као скривалиште нашем

народу, јер је збег добро чуван и у њега Турци нису

успели да продру.

.
Ипак, пролазећи туда, а неки веле да је у питању

Издаја, Турци спазише девојку на самом улазу у пећину.

Седела је и везла, а и стражу чувала.

.

Полако, насилници су се шуњали према пећини.

Кад их је спазила, девојка је клиснула у влажне чељусти

стене, где је њен народ нашао уточиште.

.

Турцима је било јасно да девојка није сама. Пришли

су пећини и позвали народ да се преда.Заплашени,

шћућурени уз стене, људи су ћутали и немо очековали

да виде шта ће да се деси.

.

Пошто су неколико пута поновили позив за предају,

Турци су сакупили влажну јечмену сламу и запалили

је на улазу у пећину. Дим је надирао. Људи, жене и

деца су се гушили, али нико није имао храбрости

да изађе напоље. Знали су: свирепа смрт чека их на

оба краја пећине.

.

Сви су се угушили. У пећини се и данас налазе њихове

Одимљене, гараве кости.

.

Пећину сви зову Кађеница.

.

(Ј. М. М.: Јеличке легенде)

Око тебе срећа свуда,

Привикни се на чуда.,

Радост шири

А душу смири.

.

Љубав те прати

Кроз живот цео,

Храбро корачај,

Одважно, смело.

.

Осети етар,

Загрли ветар,

Зајаши облак,

Ко сунчев зрак.

.

Зато певај

Зато се весели

Васпостави

Цео свет бели.

Пробудиш се тако изненада, у кишовито и сетно јутро

јесење, и питаш се: Јесам ли жив?

И не знаш, уистини, да ли те има или нема; да ли си

већ био, или ћеш тек бити, ко зна где и када! Схватиш,

наједном, да биваш и обитаваш у свету у којему нема

ни смеха ни радости, ни топлине ни љубави од

праискони; да си се – не знаш како! – затекао у свету

који је, гле! мртав одавно. И, намах те опхрва

васељенска туга од века; и зажалиш што ниси птица,

облак или ветар, у свету опсене.

И упита ме један човек: Шта значи бити духован?

Одговорио сам: То значи бити у духу праискони.

Наравно, да тек након мога одговора ништа није

било јасно. А да ли је истина јасна? Да ли је Бог јасан?

И да ли смо ми сами себи јасни?

У ово кишовито, магловито, невесело и суморно јутро,

не само што не знам шта значи бити духован, већ не

знам, зацело, ни шта значи – бити! Као да ово није мој

свет, и као да ја овај одвећ нисам – ја! И то траје и траје,

чини ти се – вечност.

Из стене водом лековитом

Испира анафорник Богородица пресвета

Да из чистог Божијег путира

Духовност српска вековно пулсира

.

Ни сузном њеном оку

Извори нису испрали истоку

За палим сином Исусом Христом

Дарованом светлошћу као вишњу палету
.

Богородица ускликом Господа моли

Узнеси ме до сина јер мајку боли

Васкрсни њега као тријумф неба

Док нафора пустош протера охоли

.

Витовница расплете њене витице

Које су ореол око главе свете

До сина на небу махом полете

И срцем загрли небеске искрице

.

Векови огласише ломност трајања

Манастира духовног здања

А Богородица овенча вечност захвална

Српству за трајна очувања

 

Зашто си тужна Изолда?
Твоје су сузе одлетеле птице.
Твоје су речи мудра трагања
а уздаси свих лудих снова летилице.

Зашто си тужна Изолда?
Не теци реком протеклих дана.
Не дај ветру да носи руке за тобом.
Осмех нацртај кредом пркоса
и плови, плови сред сунца својим бродом.

Изолда, душо, не плачи више.
Камен се кваси ал’ клизи кап.
Слуша те море, у њему кише.
У твом су оку сунце и слап.

Зашто си тужна Изолда?
Душо мила, тежак је пут
ал’ срце бије и звоне била,
Изолда не плачи, срећа је ту.

Не плачи Изолда, рашири једра
Пловићеш и ти спокојно једном.
Имаћеш нечије руке и недра,
склупчаћеш мисли у пољу чедном.

Не плачи Изолда, заробљена вило,
узбуркај вале свог моћног чара.
Заплови осмехом, срећно ти било.
Туга је кап у мору љубави, свемоћног дара.