удвојен собом

између обала

дрхтајем усана

.

делим се тобом

ниси ни знала

небом си дозвана

.

падам у вирно

водено ткање

од слатке свиле

.

обзорје немирно

одасвуд лудовање

неразумвиле

.

успон без даха

хималај врели

подамном пламти

.

прах смо од праха

то смо и хтели

занавек да се памти

Чекам поноћ у звезде да погледам,
на тебе потрошим последње жеље,
поново ћу себе за срце да уједам,
свака луда има само своје весеље.

Моја је радост да себи пркосим,
што не иде да хоћу да остварим,
љубав кроз дане као штит носим,
после да не могу да заборавим.

Грешим одмах и јасно то видим,
не крећеш голорука на тешке боли,
моја је слобода да се ни не стидим,
сви се рађамо плачући и голи.

Сварожића пуна кућа
где је душа та што сјакти!
.
Не небу се заратило
гром до грома духове пресеца.
.
Подно јужне косе стар планине
пробуди се извор воде свете.
.
Игром мисли песме вечне
печат стави једно дете.
.
Судбина је престала да дише
све је тихо и мисли све тише.
.
Рана зора свиће рујна
и буди се вечна младост.
.
Разазна се истина и јара
сред човека искра Божјег дара.

.

 Време је!

.

.

Рана зора свиће рујна
и буди се вечна младост.

.

Разазна се истина и јара
Сред човека искра Божјег дара.

.

Време је!

Како да отрујем сва сјећања

Кроз пукотине

Тјела,душе,срца

Провукло се Сунце

И тјера на свијетлост

Првостворени сан

Кад јахасмо на змајевима

Од једне сварге до новог свитања

А онда би се скрили у јазбини змајева

Што бијеше у дворцу на Орловој планини

Од тада ја зауздах ватре, а ти проли вино

Па сад теку воде да сперу сву моћ

Да се у њој посвећују

Витезови зорни

Безсмртни и одабрани

Обгрнути у свој непробојни плашт

Непробојан за мач, стријелу или отров

На Љубав слаб

Ти не смијеш да изгориш

У ватри свог сопственог сјаја

Ти треба да ВОЛИШ

 

Дајем ти мисао чисту и светлу
узвраћаш ми уздарјем светоправа,
отворише се дванаест небеских двери
а тринаеста врата узлетеше у етру
стаза сећања по којој ти мисао се шета
отвара срце и спознаје душе
и мисију твоју што од прастарина твоја душа дозна
сад је оваплоти!
Нека свет је спозна!

Миришу неке чежње на паучини окачене.
На сваки плет по кап сећања кануле.
Какву дивну мрежу
паук исплете.

Шта је то, туга, Боже?

Је ли то укус горчине на уснама,
је ли то тупост у очима,
је ли то самоћа у мислима?

Или је то само обична варка
овог света који није наш?

Чекање је само непролазна нада
Вера да јуче је још непрошло сутра
Чекање је само дизање пре пада
И тражење дана у изгревку јутра

Чекање је пораз јаве или снова
Победа изгнанства из сећања неког
Тиховање душе пред циком ветрова
Бежање од свега у сопствени брлог

Чекање је стрепња с ликом ил безлична
Поглед који лута разним световима
Чекање је стид поноса ил сујета дична
Чекање је смртник међу боговима

И ти теци својим коритом
Широким плавим
Дубоким…
Нећу ти притока бити
Не желим да се сливам у тебе
Свако своју слободу има

Исто смо – вода…
Са истог извора потекли…
Тако се познајемо
И чекај ме на обали
Великог мора…
Чекај ме…
Упорно ме чекај…