Верица Стојиљковић: Душа твоја плови


Куда душа твоја плови

Ком видику стреми

Која лука те је сачекала

Благо мени, благо мени!

Плови својим миром Васељени

Такни звезде на том путу све

Срцем лиру да засвира дирни

Лепота на твом путу нек трепери

Љубав моја прати, магле светли

Жаром греју свети пламенови

Анђелко Заблаћански: Нисам стена


Ђури Јакшићу

.

Био бих стена ал’ тужно слаб,

Ни гранични кам не знам где стоји;

Пред својима горд ја туђински раб

Не знам рећи ко су преци моји.

.

Неко се дрзне, черечи ми мајку,

Топови ћуте кo ноћ иза кише,

Свирам бенџо, не нашу свирајку,

И по кући боњ ми чељад удише.

.

Чим намигну клекнем пред Европом,

Молим ту маћеху ко свако пасторче,

Душу узму својим пуним џепом

Да на дедовину чизмом ми кроче.

.

Фото: Споменик Ђури Јакшићу у Скадарлији

Аутор: Јован Солдатовић

 

 

Мирослав Цера Михаиловић: Вражји камен


је ли то исти вражји камен

на који ко зна зашто седам

или одозго онај знамен

који ме мами да се предам

.

је ли то она љута гуја

клупко што жива једе недра

или под косом бршљан буја

лудила слатког пуни ведра

.

ако се нешто и дешава

то ова глава не разбира

пуцањ у чело прскање шава

као да може да се бира

Драган Симовић: Није ми тежак крст који носим


-Да ли ти је тежак крст који низ векове и светове носиш,

песниче, певачу од праискони? Да ли се жалиш, пред

ближњима и пред светом, на судбину која ти је дана, и

коју си сам стварао, ко зна где, и када, и како?
.

-О, сестро! Како си ти милостива и блага! И како је

дивотно лице твоје! И како су слатке и утешне речи

твоје души мојој!
.

-Није ми тежак крст који низ векове и светове носим;

није ми тежак, већ лаган; као горски лахор у врело

летње подне; као мирис пољског биља на дашку

вечерњем; као лепрш крила птице у праскозорје; као

сетна свирка фруле на пропланку; као сан детињи на

грудима мајчиним; као прва ноћ двоје чежњивих

љубавника; као звездана јата горскоме језеру; и као

милина твоја срцу мојему, лепојко, сестро моја од

праискони!
.

-И не жалим се на судбу своју, ни пред ближњима нити

пред светом, не жалим се, сестро мила, већ је славим и

величам и уздижем, све до неба. Јер, гле! судба је моја

радост моја, и милост Оца мојега, и нежност Мајке

моје, и песма од праискони на уснама мојим, дивото

моја, сестрице моја, љубави моја вечна у вечности!

 

Милина Дорић: Не брини


– Др Јовани Стојковић

Ако понекад осетиш да све претешко је,
без смисла за даље…
Ако те уморе кораци, на путевима,
посутим трњем и увредама.

Сети се, колико си деце спасила,
од нежељених дејства и реакција…
немерљив је број,
за то је вредан сваки твој бој!

Ако на тренутак помислиш да узалуд је све,
и да за Тебе крхку, претешко је,
не заборави да си голорука више борби добила,
од свих оних са моћним муницијама…
Па сад, биолошким или сличним, више није важно,
када се разоткрије истина о томе шта је лажно.
Тад је неважно све,
битно је само ко на којој страни био је!
А ТИ СИ НА ПРАВОЈ СТРАНИ ОДУВЕК БИЛА.

Понекад ако запиташ се, чему све ове муке,
борбе против лажне струке,
плаћеника што пласирају лажне стручњаке,
без трунке морала и етике…
Сети се колико си деце спасила,
болести и невоље их поштедела,
и породице сачувала
од раздора и болова.
Сети се да борба твоја има заслуга,
има успеха,
и не заборави шта си Ти постигла,
и да је свака твоја информација прескупа,
доказом поткрепљена,
у научном раду писана,
званично објављена истина
а дуго скривана.
И била би и даље заташкавана,
да се Ти ниси појавила,
и истину обелоданила.

Ако икада уморна доведеш све у питање,
ту бригу и неспокоје,
ако икада застанеш на путу том,
окрени се видећеш немерљив број.
Деце и родитеља,
захвалних лица,
што си им се за уставно право изборила,
и да их повреде, ниси дозволила!!

Тек да знаш, на сваку помоћ,
и подршку рачунај,
А сваки успех биће САМО ТВОЈ,
то место ти нико неће узети,
док је мене, јасно ћу сведочити,
да си прва и једина ишла,
целим бићем и телом,
тамо где нико није смео!!!
Није смео!
Ни да каже,
ни да за своје бори се,
само да нада се…
Да ћеш ти борбу водити за све,
чак и онда када управо ти, почну да газе те.
Газе, то им је “хвала”
валда не умеју боље,
па би да поврх свега и својатају заслуге твоје,
и сада без стида и срама,
присвајали би успехе твоје,
носећи их као ордење,
А Ти као их носиш као камење,
тешко,… претешко.

Не брини, има нас који смо све видели,
има нас који ћемо увек тврдити,
и истину говорити,
и лажи разоткрити,
тада ће исти ти, занемети!

Ако икада осетиш да мучно је све,
да време узалудно баца се,
на објашњавања и правдања,
онима без добрих намера.

Никада не заборави шта си ти све овој намученој земљи дала,
и да нам без здравља деце и породице нема спаса.
Никада не заборави да стојиш усправно,
ако те икад ишта буде колебало!
МА НИСИ ТИ БИЛО КО!!!
И када запиташ се чему ово води,
Ти као и до сада храбра буди!
И не брини,
Има нас,
који ћемо дићи глас,
али и дати га за Тебе.
И потпис тај, што је за Тебе,
а заправо за све нас.
Јер не знам колика будала мораш бити,
таквој подршку не дати!

И зато НЕ БРИНИ

Све пролази,
али наше време тек долази.

Правди и истини смо увек служили,
јер сви ми спавамо и будимо се онако како смо заслужили.

(Фото: Сарасвати – богиња мудрости, знања и учености)

Горан Г. Лазаревић – Лаз: Опет је под срцем хиљаде лептира


опет је под срцем хиљаде лептира

окрилило светлом девет неба среће

срицале су руке тајну сведодира

обалом жартела где свиће пролеће
.

сневали смо водом и ватром од миља

у свиленој ноћи од таљеног сребра

на постељи слаткој од расковног биља

рађала си мене од твог првог ребра
.

свлак се нови крије испод глатке коже

змија урекнута лептировим зрењем

дрхтаји се дивље у стомаку множе

.

уз себе се тобом распамећен пењем

док пространством јечи од сто жица лира

Орфеј нераздвоја без престанка свира

 

Новица Стокић: Епитаф


Из потиљка извире му

Прах сив

Змијски љигаво

Навире му

Грдно

.

У очима тиња му

Плам бледуњави

Од жутице жући

Зури тек

.

У рукама му

Од црнице земљанијим

Кукавица сиња

На линији живота

Искиданој
.

Хтеде сунце да упали

Земљу да огреје

Ноћ да угаси

.

Семе да посеје

Хтеде

.

Не даде му се

Прослава Материца .


 

Као што све Србе на свету одликује Крсна Слава, тако их одликују и три лепа празника: Детињци, Материце и Очеви (или Оци)

Деца на дан Материца везују мајке а оне се праве невеште, као не знају шта деца, то, раде, па се „чуде“, што децу, посебно, весели. И, наравно, да би се мајке „одрешиле“, треба да се „откупе“ дајући поклоне унапред припремљене:: колаче, бомбоне, чарапе, кошуљице, књиге, играчке, понешто од оног што дете највише воли и сл.
Ово обичајно везивање деце, мајки и очева, у Срба, има широко значење. Означује присну везу у породици, међу рођацима и суседима јер, везују се и деца, мајке и очеви и у непосредном окружењу, „комшилуку“, што је посебно необично.
На овај, тако оригиналан начин, потврђују се љубав, мир, пријатељство, слога и вера, дужно поштовање између деце и родитеља, самих супружника, мајке и оца, то јест мужа и жене.
„Ево, ми се волимо и треба да се волимо!“ као да „говори“ овај леп српски обичај који треба неговати а који тако једноставно и искрено упућује људе једне на друге: заједно смо и у добру и у злу!
А сам смисао везивања деце, мајки и очева – што мало ко зна јер се, много штошта лепог, доброг и корисног губи пред којекаквим новотаријама- треба потражити у одавно изгубљеној речи “ВРВ”, од које потиче реч ВРВЦА односно ВРПЦА – сетмо се ПУПЧАНЕ ВРПЦЕ па ће вам смисао одмах синути, и биће вам јасно.

Раније је био обичај и да мајка удатој кћери на дан Материца односи торту и купљени поклон (кћери материјал за хаљину ,а зету за кошуљу),или је кћер са мужем долазила код родитеља на вечеру за Материце и добијала дар.(Драгомир Антонић-етнолог)

Ови празници су постојали  и у нашој старој вери (предхришћанској) само се њихова прослава датумски померила колико и прослава Божића.

слободна интерпретација текста Бобе Михића-
Извор- интернет страница Сокобања-

-форографија преузета са интернет странице Стил –

Добрица Ерић: Пркосна песма


Ја
раб Божји
Србин
са проседом брадом
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да сам крив и да признајем кривицу!

.

Крив сам што сам неко
а не нико и нетко
Крив сам што у доба општег србобрста
идем у православну цркву
додуше поретко
и што се крстим овако
с три прста!

.

Крив сам што јесам
а треба да нисам
Крив сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо, уместо у траву
Крив сам што се дрзнух против кривде
крив сам
што опет славим своју крсну славу!

.

Крив сам што пишем и читам ћирилицом
Крив сам што певам, смејем се и псујем
а понекад и лајем
Крив сам и признајем
да не знам што знам и да знам што не знам

.

Крив сам, и да завршим
с највећом кривицом
(пре него што се заценем од смеха),
крив сам тврдоглавац
што сам Православац
и Светосавац и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!

.

Крив сам и грешан
дакле
што постојим
и кад већ постојим и још дрско стојим
што бар не признам да не постојим!

.

Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју Земљу да кидише

.

Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисаће на моје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве.

.

Па ево
признајем и то
за спас рода
Ја више не постојим
скините ме с листе
Ја сам од сад само
ваздух, светлост и вода
три елемента која вам користе
А ово што пред вама говори и хода
то је оно што ви од мене створисте!

.

Моја ружна слика
озверена лика
коју умножавате у вечери и јутра
то је слика ваше свести и подсвести
то нисам ја, споља
то сте ви – изнутра!

.

Мој душманине са хиљаду руку
с хиљаду слугу и слушкиња лажи
убрао си ми сунце ко јабуку
и радост чисту ко булка у ражи
Моји ће потомци пити јед и чемер
а твоји већ пију горку медовину
за крвав новац којим пуниш ћемер
распродајући моју ђедовину
Усуд ће ти лудачку кошуљу обући
и тада ће се мало разданити
или ће планета од срамоте пући
и све нас у исти амбис сахранити!

.

Много сте важне
Земљо моја мила
Ти и Твоје сестре
Истина и Правда
чим се на вас дигла оволика сила
чим су на вас зинуле
кривда и неправда.

.

Руље бивших људи
убица и гоља
чопори робота и других монструма
палацају на твоје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају липе, јабуке и шљиве.

.

Шта ће овде џихадлије
крсташи, фармери
који Ти черече синове и кћери
Мора да су чуле белосветске банде
да имају златна срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они тако били људи.

.

Господо тужиоци
суци и џелати
исписали сте ми своје заповести
по зеницама
најфинијем стаклу
што теже живим, лакше ћу умрети
Зашли сте много у ноћ поодмаклу
али узалуд ћете линчовати
најгостољубивији народ на планети
(због чега ћете горети у паклу)
јер Људско Срце
чудо над чудима
неће да се прими у вашим грудима!

.

Ми се не плашимо смрти
црне вуге
већ ропског живота и болести дуге
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће, лето, јесен, зима
И није страшнија
поготову дању
од суше, поплаве, земљотреса, мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа.

.

Злонамерници
сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
ал не може ми нико забранити
да певам и да се смејем умирући
а то се вама више не догађа
ни кад свадбујете
ни кад вам се рађа!

.

Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина
ко ваши праоци што су мог Праоца
Исуса Христа Назарећанина.

.

Ја ћу да гледам
а ви зажмурите
иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица
Само, пожурите
што пре ме разапнете
пре ћу васкрснути!

.

.

Реч уредништва Србског Журнала

Кад стигну тешка времена, а онда тежа, а онда и од њих тежа,

и кад се и на слободу срца крене,  тад  у нама, заискре душе  

предачког плама!  Тако је дечак Милош Богдановић,  говорио

песму Пркосну, Добрице Ерића, будећи срца  слободарска  

Срба и других окованих неслободом народа,

 

Место: Подгорица  – протести против усвајања Закона о слободи вероисповести којим су угрожене светиње Срба – 2019.година-

 

Владан Пантелић: Богодар


Опсена има огромну главурду
И зубало са шестошездесетшест зуба
Који застрашеном окраћују памћење
И леде Судбину у крви записану

Опсена има разјапљену чељуст
И језик палацав ужарен и многокрак
Који застрашеном врти мозгало
И душу у круголет по световима баца

Опсена има узано грло и џак стомак
И црвен дрхтави јед-њак чеж-њак
Који застрашеном сисају страхе
И красницу живота у заборав крију

Опсена сени са гомилом лажа паралажа
Ал је нејака за Истину Љуб и Правду
И распада је силница Песма-лечилица –
О Богодаре Милодаре Љубавдаре!