И подиже се тло изнад океана
дубине посташе висине,
неки нови век исписа судбину за нас,
носећи на крилима соколова спас.
Гледам у талог густиша твој лик,
тескоба нестаје као млевено зрно кафе,
све се претвара у прах,
ово сада време не постоји…
Постојимо само ми и висина,
да ли то видим бела крила анђела,
хватам те за руку да бих те изнова пустила…
Ти не припадаш мени нити облацима,
гурам те од себе!
Врати се… Врати се тамо!
Даље ћу сама, ово је моје ново време…
Твоје је оно које живиш,
смешиш ми се…
Последњи пут и изговараш оно дуго чекано: „Збогом!“.
Наше руке се држе дуже него што би требале,
топли су твоји дланови…
А ја, тако сам хладна,
види… Kап једна оде ка океану…
Иди за њом, врати се тамо где висина није смер…
Овде је мој циљ,
стигла сам до њега!
Одлазиш… Не видим те више крај себе,
али чувам те, бдим над твојом срећом.
Kажу: „Разби шољу да се не оствари!“
а ја… Љубим је!
Нека се згоди, тако желим!
Другачије, поднела не бих!

 

Игра
Почела је
Лавиринт
Треба да нађем излаз
Решење
Опет си ту
Као Шехерезада
1001 ноћ, 1001 бајка,1001 прича
Ал не желиш да ме пустиш
Хоћу да прођем
А и не знам куда идем
Бог зна…
Ах, још колико
Загонетки
Бог зна…
Колико злата мјесечина може да проспе
Вила зна….
А гдје вила живи
На крају дуге
Не вјерујеш…
Пођи…
Тражи…
Наћи ћеш…
Ко је иза завјесе
Прођи
Пусти си ме..
Пустио, нема више бајки
Значи
Нема више ни чаролије
Не…..
Чаролија тек почиње
Kako
Aлхемија
Отрове претварај у мелеме
Нестаћу
Нећеш
Питај
Кога
Тражи
Чаролија је ту.

-Извод из песме „ Куда идеш Црна Горо“, Славка Перошевића, чувеног поете и  гуслара –

Црна Горо ти си била

Од давнина земља света

Постојбина горских вила

Ђе се крвник, с пушком срета

.

Ти никада, ни пред киме

На кољена не хтје пасти

Држала си одувијек

.До образа и до части

.

На бранику твоме храбро

Јунаци су многи пали

Носила си име славно

СРПСКОМ СУ ТЕ СПАРТОМ ЗВАЛИ

.

И тада си бројем својим

Била мала и нејака

Ал’ на твоме пријестолу

СЈЕДИО ЈЕ ЦАР ЈУНАКА

.

На сабљу си и на пушку

Срела многе освајаче

Вазда била против оних

Што народе друге тлаче

.

Да ли су нас уздрмале

Ратне кризе или врења

Чини ми се нема више

Старе славе и поштења

.

Или нам је страх од нечег

У грудима понос смрска

Сад нас зову МОНТЕНЕГРО

А били смо СПАРТА СРПСКА

.

Постадосмо поданици

Америке и Запада

Злијем путем без повратка

Кренула је наша влада

.

Линк за цијелу пјесму: Славко Перошевић: Куда идеш Црна Горо Slavko Perošević …

 

https://www.in4s.net › Поглед

Ноћ се хвата, Србија се буди,
постаје она стара.
Шапат иде од јаруга до појата,
Од камена до пастирског пламена.
Даљине светле од звезда и ватара.

.

Људи у тами постају страшни и мрки,
Давнашња дела опет се збивају,
Намерници сву ноћ на прозор куцају,
Погледом само Бога називају.
Око при дрхтавој свећи сене.
Пушка плане, хитро. Скоро ће да сване.

.

Над Србијом ноћ се хвата, ноћ доброг заборава.
Прљава копрена се са Србије скида,
Сијају шуме од светлих успомена,
Нема више пораза ни стида
У сваком пазуху брда, у гнезду крстина и сена
по јунак спава.

.

Коњи сву ноћ касају, уши радосно чуље,
Чују се одасвуд јуначки крици. Одасвуд гласник хода.
Путеви су опет бели као да су њима јездили
Само устанички коњаници.

.

Србија се буди,
животом витешким опет живи од сутона до зоре.
Сви који су за смрт њену били криви,
Који нису пали на њеном прагу,
Постају опет људи, спирају са имена љагу.

.

Србија се опет буди,
Све што се зачиње у напаћеној утроби жена,
Све што ниче из мисли и семена,
Све што на тлу Србије живи и роди
Намењује се слободи.

Србија ће бити слободна онда када ти будеш био слободна личност.

Ако ти ниси слободан човек, за тебе ће тада цео свет бити само једна

велика тамница.Србију ћеш најлакше променити тада када себе промениш.

Онога тренутка када ти будеш одлучио да будеш свој на своме, да живиш

слободно на земљи својих предака, тада ће и Србија бити твоја родина,

твоја домаја, твоја држава.Све док ти ниси слободан, не може ни Србија

бити слободна, и никада Србија неће бити – твоја Србија! Залуд се ти

трудиш да мењаш и ослобађаш Србију, ако сам, у своме срцу, ниси

слободна личност. Колико слободе има у твоме срцу, толико

слободе има и у Србији.

.

Србија никада не би била поробљена, да пре тога ти сам ниси био поробљен.

Онај ко је Србију економски и војнички поробио, најпре је тебе културно и

 духовно поробио. Атлантисти су лукави, веома лукави. То је најлукавија

човеколика раса на Земљи. Они већ вековима живе од својега лукавства

и твоје неосвешћености. Ако ниси образован, освешћен, посвећен, самосвојан

и самобитан, они ће те за час поробити, а да ти и нећеш бити свестан тога,

да си и од кога си и када све поробљен!

.

Немој дозволити да будеш само једна од оваца у тору атлантиста. Одбаци

 све лажне атлантистичке вредности, па ћете и ти и Србија бити слободни.

Ако ти је све атлантистичко драже, милије и вредније од свега србског,

како ћеш онда да се бориш за своју слободу и слободу Србије?! Излечи

се од болести атлантизма и американизма, па ћеш и себе и Србију излечити,

 а потом и ослободити.

.

Почетак промена и ослобађања Србије, гле! у срцу твоме започиње.

Не оклевај, већ, храбро, крени у промене!

Немој дозволити да те се сутра и преци и потомци стиде!

 

 Сунце залази

А месец га мења

Довиђењааа …

*

Владан Пантелић: Нова деца…

Започнимо објаве у Новој години хаикићем наше најмлађе “сараднице“.

Ирине Вујовић, многодаровите ћеркице Данке и Давора Вујовић..

-Тога дана, каже Иринин отац Давор, после Дебелог брда,

у колима преко Таре, на путу за Мокру гору, у тишини сутона,

управо се пробудивши, Ирина је погледала у небо и исговорила

овај спонтани хаику. То је било 11. 09. 2018.-те године. Имала је

тада 3 године и 4 месеца.

 

 

Лагана духом летим.

Срела сам лептириће,

пчелице, бубамаре..

Оца, Сина, Светога Духа,

а светог Архангела нема.

Питам, кажу сишао је

да брани своје од својега.

– Од кога?

– Од атеиста.

Па добро, нека су.

А шта ће им црква?

Изаткаћу ти кошуљу од срме
рукама од Љубави,
очи ти умити росом
са Рајских извора Светлости,
путеве ти посути
звезданом прашином Храбрости,
а на дланове ћу ти спустити
малену птицу
са гласом од небеске Нежности…

Ако у њему осетиш чежњу,
хоћеш ли доћи?

Огласи звоно хришћанске цркве

Да из људског рода нестаде човека

Јер оде спреман у нигдину

Док остарели мачак још глади брке

Јер осећа у фуруни пољској

Мирис који је и њему био намењен

Па тражи да се ножем реже у тишини

Или на сунчанику свевидећем.

.

Само је стари кестен испустио сузу

Јер је и сам осетио суноврат живота

Сада нема ко да затре мразне сузе

А он ће у блату овога света

Да зажали за неиспричаном причом

Што човеку живот прерано узе.