И хтела бих вечерас,
Боже мој мили,
написати Ти песму
што Љубављу зрачи,
Радошћу прича и Осмехом опија…

 .

Ал` туга ме ноћас,
Боже мој мили,
туга од света што пут свој не зна,
туга ме и суза ме боли
за људима блиским
што давно једном
заборавише волети…

Човек се некако
невешто смањио
и почео очаран
да злоупотребљава
лице и нежност

Првобитно лице
већ дочарано
у црној светлости –
у првобитну нежност
отету
из прегаженог
пакла живота

Било је лепо време
и требало је неколико пута
да се смркне
Да би се јасно назрело
срце старога света
ако се није смањило
у срце човека

шта је то са тобом мирославе

као да ниси онај исти

сам и са главом и без главе

висиш на истој црној листи

.

и опет луди страх те кида

и састављају седативи

увек на истом тик до зида

где су закони вокативи

.

душа је зна се периферна

ни со ни зачин језика тесту

све је то чиста постмодерна

и све је значи на свом месту

 

Увек умеш да изненадиш
Одмах си заронио!
И оставио ме да ловим
Месечев лик у мехурима…

Тако ми и треба
Када не разумеш моје шале…

Приредио си ми дивно топло вече
Послао си ми фотос милог дечака
Са посебном поруком
Ах да! И сањала сам те…

 

Кад човек зарони у своју душу,

У океан од светла,

И заплива кроз радост

Што није од овог света,

.

Кад човек утоне у своју душу

И осети без-крајну љубав

И без-крај дубину и без-крај-ширину

И у њему свемир сав,

Кад човек свесно загрли своју душу,

Светлу, плаву, златну,

Он сагледа своју судбину

И сврху му задату.

.

Кад човек уђе у своју душу

И схвати да је граница

Макро и микро света,

И једна обична светлица

.

Која плови кроз светлост,

Једна Божија искрица

Што сија у све-бојном свемиру,

У једноти, попут налјлепшег свица,

.

Онда се отворе чудесне двери

Свих тајни од постања

И запљусну нас одговори

Свих наших сумњи и питања.

 

Само на кратко желимо посетити манастир Раковицу, са надом и обећањем да ћемо доћи поново, посветити му много више пажње, јер нас данас време и недостатак његов спречавају да се дуже задржимо у разгледању његових историјских момената.

Рушевина касарне на Топчидеру као авет опомиње на злодела нове фашистичке армаде, што протутњи изнад нас својом хордом злочиначком.Осећање језе испреплетано гневом обузима ми срж у костима прожету жељом да се никад и ником не догоди неки сусрет са агресором, нити да најмању патњу пожелим ни самим злочинцима, због пролећа нашег у години прошлој, свирепој, што се попут ових бездушника окоми на нас свом силом и жестином, са гневом рушитеља.Трагови њихови, нашом отаџбином расути, стварају још већи пркос, још снажнији револт и снагу непокора, сродником душа наших.

При уласку у капију манастира, први сусрет са обележјем на плочи:

 „Васи Чарапићу, змају од Авале, војводи Вожда Карађорђа, јуначки палом при заузећу Београда од Турака пред зору, 30. новембра, 1806. године.

Ову плочу подиже Петар Први, краљ Србије, 15. августа 1910.године. Архитекта Коста Јов. Јовановић, Ђура Борошић и Стеван Баја- каменоресци.“

Црква је мала, посвећена  великом Атхангелу Михајлу. Иконостас јој је у дуборезу, као и у свим нашим светињама.Овде се, за разлику од свих наших манастира пуцкетањем варница из пећи шири топлина ионако умилних тонова звона вековних.Пламен букових цепаница још више обузима топлином место, на којем се Миливој и ја нађосмо. Ово је прво место на ком смо имали прилику да забележимо сусрет са пламеним језицима у окриљу једне од светиња.

На плочи зида на десној страни унутрашњости цркве, неко уклеса и ове стихове:

„Ја ли тужну да вам кућу зидам. 

О, остаци драги срцу мом’,  

да тим’ тешке своје ране видам,

дижућ’очи Оцу небеском!

ја, што наду сазревала,

да ћу славне оставити вас,

данас на ме тешка судба пала.“

            Нисам нашла податке о творцу ових потресних стихова. Можда једнога дана, када своје дато обећање испунимо, те дођемо на макар мало дуже времена и сваку забележену реч нађем и прочитам, те у редове своје уткам. Сигурно ће нам Јаблан, слуга Божји открити тада и друге тајне везане за манастир, као што нам откри своје туге часе, његове дане проткане њима, јер речи, које уклесане овде стоје, сигурна сам у многоме припадају и њему, јер сина једног, што на свет донесе, изгуби.

Зар веће туге, бола и јада има за човека, којег губитак сина сломи и доведе овде, под окриље зидова овако мале, топле светиње? Једино му овај пламен греје потамнеле са лица боре.

На изласку из престонице поглед ми паде на  на велике табле покрај пута, међу којима на једној остаде порука настала у данима пролећа, сигурно да би храбрила нејаке, соколила оне, који то нису, а пркосила онима, који звиждуцима граната желеше застрашити неустрашиве:

„Сасвим мирно, море, и поглед ка великом плавом небу!“

Измамише ове речи осмех пркоса на моме лицу и схватих да је и то вечности намењењно!

.

(Одломак из књиге „Плаве даљине српске“, Милице Мирић.)

18. фебруар 2000. године.

Ти увек о белим тополама сањаш 

о водо, а ја увек сањам твоју бистрину 

и твоје врбе, жута ресања. 

И твоју ноћ, твоје сенке и месечину.

 .

Утонуо између лелујавих топола у теби 

нисам нашао свој одјек о, водо тајно. 

Носиш ме, носиш распарчаног бескрајно.

 .

И ја сваку ноћ погинем од месечине 

што те сребри.

И одасвуд светлост се разлива,
И ти сијаш сва.
И твој живи дух у мени пребива,
А мртав сам већма ја.
.
А тамо, на небу горе,
Кад Бог одреди час,
Знајући који се воле,
Спојиће занавек нас.
.
За тај састанак живим.
Не хајем за даном белим,
С неба ћу да ти се дивим —
Смрти се веселим.
.
Тршава мала, и мртав — срећу ти желим!
.

(циклус песама „Тршава мала“ из књиге Анамнеза)

У шуми забелео  пут

предводници врапци стајаше успут.

Растиње затрепери

северац му снагу мери.

 .

Сјатише се са свих страна брати

суво грање сакупљати.

Да оживе ватру Живу,

борове, јеле и младицу иву.

 .

Виле коло разапеле.

у средини круга ватру разгореле.

Скачу момци топлота их опија

то се на пут спрема, богиња из Ирија.

 .

На пролеће због те части

доноси нам лепа  Весна, многе радости.