(Одломак из путописне књиге „Плаве даљине српске“, 4. март 1999. године)
Касни вечерњи сати, а сирена се није огласила. Сину ми мисао која би могла као велика жеља да се и оствари, да су монструми одустали од својих жеља, те да престадоше са уништавањем наших осветљених градова и села, наших болница у њима, школа, светилишта, мостова, које из дана у дан, из ноћи у ноћ чувају грађани својим телима, сакупљајући се , носећи транспаренте на којима исказују своје велике за очувањем ове сићушне, а бескрајно велике отаџбине и њених булки у житу. Ето, на ту велику, бескрајну жељу, оглушише се вампири у тами и она нестаде као трен што склизну попут сузе при парајућем звуку сирена који се са небом спаја.А мислила сам да ће сутра, 13. априла моја Милица у миру славити други рођендан.Падоше мисли к’о покошен различак када се у јуну пожању жита.Опет су мете Грачаница, Краљево, Жича, црква у Великом селу чије су зидине вековима старије од Америке и њене посрнуле и непостојеће нације.Нису одустали од Косова. Добити га неће, а Србима га не дају.. Не знају они, синови лопова, а чије су мајке жене посрнулог морала, колико Косово животу Србина значи, колико је свето и са колико се душе Срби боре за њега! Не знају ни то да је свети цар Лазар Хребељановић, на Видовдан 1389. године, положио свој , као и његови храбри витези животе, баш за та поља божура косовског, на којем, легенда каже, поникоше бокори цвета овог. И данас нам, ето, цветају божури. Цветаће увек, док год оно не буде српско онолико, колико им и припада. Зато је наш народ уз армију стао. Свако је од нас део ње. Армија је ова света и светла, неустрашива попут предака славних што на бранику стајаше гордо бранећи сваки, најсветлији грумен отаџбине им драге.Тако ће бити до краја, или рата, или нашег живота!
Сатима ишчекујемо извештаје о страдањима под налетом армаде уништитеља.Коме ће ноћас свирепо угасити светиљку живота наслађујући се патњама и болом нејаких? Њима то није важно.Важно је само да у њиховим мислима Срба више не буде међу живима.Зато се тако бесомучно и обрушавају ноћу, уништавајући поред свих цивилних циљева и гробља, доказујући тиме да се и мртвих Срба, што вековима бдију упртих погледа ка Истоку, док немо и без речи стражаре на крају села боје, заборављјући при том, да су на нишану живих.Поново кидишу на Шумарице. Циљ им је и Кадињача. Данас, ето и Газиместан. Поново желе убити Лазара, док његова душа, негде над Косовом лелуја.
Одагнаше нам сан са ока. Народ је овај после рушења мостова у Новом Саду, у бескрајну нит, што нечим невидљивим, а снажним нас спаја претворен.Та нит оде у бескрај блиставих жеља којих су пуне непрегледне зелене равни и питома брда плавих даљина Србије.Неће њено плаветнило потамнети, нити сагорети у огњу овом.Постаће оно још ведрије и плавље!
Ићи ћу опет да му се полоним и душу испуним изласком источног сунца, које само над Србијом, попут ужарене лопте и искрене сузе забклиста, једном, када све ово стане!
Овај 14. април показује ето, и то, да није погубан само уа Србе. Уништавају бомбардери и колоне избеглица. Албанске породице које се хтедоше вратити својим домовима, данас су жртве ових звери, које оставише на друму седамдесет и пет угљенисаних тела и двадесет и пет тешко рањених, да у својим најтежим моментима чекају последњи трен свога живота, јер су им часи самртни од сваке, и најмање помоћи.
Наћи ће, уништитељи, опет оправдање, као и сваки пут, када су им цивилни циљеви на нишану.Сигурна сам да ће се правдати тиме да су трактори , који су превозили ову, сада утихнулу колону, личили на тенкове наше армије, те да су морали уништити тако опасан војни циљ.Није њима више важно ни то, да ли су то колоне избеглице или конвој војних јединица., да ли је то нека билница, или војно утврђење, да ли је то нека школа, или касарна.Све су то циљеви који припадају Србима, те због тога и кидишу да их униште.
Још такву врсту звери човечанство видело није. Па зашто онда тежити њиховој неморалној цивилизацији, или некој од овако похлепних земаља којима ништа, што је у сваком погледу напредније и људскије од њихових зверстава, није свето, ни вредно поштовања!?Ко су онда ти људи што им братски руку стежу, при сусрету са њима? Значи ли то да припадају истом соју?
Доказују и ноћас, 15. априла своја опредељења која их сврсташе међу уништитеље. И ноћас опет стрељаше Шумарице и Краљево. Страда и Крушевац, Ужице, Куршумлија. Руши се мост од Ниша, ка Приштини, Раковица, Миљаковац, Ниш, Ваљево, Приштина… Страда Белаћевац, Косово поље, центар Ниша, Крагујевца, релеј на Крупњу крај Лознице, те још један од мостова, овога пута на реци Костајници.
Тону у мору дима и ватре, у страдању недужног становништва, које сада, ето, припада војним циљевима.
Данас смо иста партија, име јој је Слобода! Да ли су обриси њеног постојања на видику? Било како било, ми стремимо ка њој. Док се врше преговори о усвајању предлога о савезу Русије, Белорусије и наше земље, питам се да ли ће овај 16. април још који пут, до краја ових патњи ( ако га икада и буде), поновити у страдању градова који су жртве само због припадности овом великом , слободарском народу, који у себи носи сав огањ љубави што у њему пламти и изгара? Они сада тону у бол и исту судбину деле са својим народом и између себе!
Нови Сад, Смедерево, Ковин, Подгорица, Суботица, Даниловград, Краљево, Панчево и његова Азотара, деле судбину порушеног моста између Смедерева и Ковина. Сви су они, изгледа, војни циљеви, јер сви припадамо истој армији!
Када су прве бомбе пале на нашу земљу, Ремзи Кларк, бивши америчи тужилац, борац за људска права, посети њена рањена места како би се уверио у оно,што ни сам није мислио да ће се догодити.С тугом је посматрао ојађен и огорчен због свега што нам се догађа, знајући да је овде недужаан народ страдао.Прикупио је филмски материјал као доказ безумних зверстава, а ја сам знала да је он један од људи великог срца испуњеног жељама за остварење људских права.Човек, којем је правда на првом месту, знајући да тиме заузима свето место у борби за остварење наших правних циљева, те да ће, једног дана њему припасти место на страницама наше светле историје.
Овај 17. април је одабрао као дан када ће свом народу у Америци открити праву истину која ће, сигурна сам, бити дуго скривана од њихове јавности, како би сваку своју лаж зликовци демонстрирали као истину онима, који им верују.
Демонстрације су по многим градовима у Америци. Одазвао се велики број љубитеља истине и правде. Знао је Ремзи Кларк када је ово организовао и показао да не мисле сви грађани са запада онако, као уништитељи, те да има много његових и наших истомишљеника. Можда ће ове демонстрације једнога дана прерасти у реке људи који ће свој ток усмерити ка океанима мира и доброчинства. Можда ће се ове слике пакла, једнога дана, са својом снагом немани ишчезнути попут мехура сапунице на ветру.Надајмо се томе, јер је нада моћ, која ће морати да нас одржи ту, где и припадамо.
Само неколико дана после посете господина Кларка нашој земљи, данас, 23. априла, са лица земље , огњем избрисаше торањ Телевизије на Авали, као и зграду Телевизије, у којој 5. априла нађоше смрт њени радници, који обављаше своју грађанску и патриотску дужност и обавезу преносећи речју и сликом вести о зверствима која монструми починише, да би овим путем уништили сваку изговорену реч, свако сведочанство потврђено једним сведоком, оком камере.
Утихнуше сигнали, замире све у једном једином часу који њихове животе доведе до краја, те угаси седамнаест светиљки воштаница које требаше да горе.Ућуткаше оне који су истину морали изнети на видело.Њено убијање је још један од циљева у низу злочиначких корака на литици свог амбиса, којем полако, али сигурно иду.Памти то све овај народ. Неће предати забораву ни жртве, а ни оне који починише злочин. И није само Авала, ту је и Чот, чијим уништењем прекинуше емитовање програма за Војводину, па затим Телевизија Нови Сад, Србобран…
.-наставиће се-
.
Књига „Плаве даљине српске“, штампана је 2008. године, а издавач је било Друштво српско-француског пријатељства „Света Јелена Анжујска“, у Краљеву.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 