Драган Симовић: Певач лучезарни и орли праискони


И пошто згуснуше и утрнуше мале звездане луче у јатима и у ројевима, на небу праскозорном и небу праисконом,

и пошто изгреја Луча Лучезарна,изиђе Певач старији од светова и векова и млађи од росе јутарње, на брдо Орлова у земљи

тијањској, и пропева гласом васељенским, синовима и кћерима света у опсени:

.

Докле ћете у тами битисати? И докле ћете се тамом хранити? И докле ћете страховати и туговати, синови-несинови

и кћери-некћери Мајке наше Васељене? Зар сте заборавили да сте вечни, и да живот ваш нема ни почетка ни свршетка?

Ко вам је рекао да сте земља? И ко вас убеди да сте смртни? И гле! били сте и онда када нисте били,

и бивали сте свуда у свим световима, и творили сте многе Васељене, од праискони све до праискони.
.

Чујте Певача од Прапевача: само једна реч ваша у Љубави, изречена, у трен васпоставља звездана јата, и рађа

Ново Небо у вечности. Ако верујете и ако творите, ако сте од Истине и у Истини, можете све што може и Родитељ ваш

у Правасељени и Праискони.

.

Изрекавши ово Певач се тајсносани дохвати Пагаза лучезарног,

и узвину понад румених облака камо узлетоше и орли праискони.

*

Л е н а П р а М и

.

Прамолви безмолви слови

Жди нежди ужди

Лена Прами скон

У чуј и бруј и руј

Лена Ми и скон

У еро јез прау-пра

 

 

 

Владан Пантелић: Богохраст Тијаније светлосне


 

О предивни храсте даноноћно стојећи учитељу

Који својим стаблом сварожницом – усправницом

Живиш – казујеш Правду Божију – највећу истину

А са многим гранама лишћем цветовима и жиром

Зрачиш обзорницу – водоравницу – Љубав Божију

Сварожницом и обзорницом знаниш тајинство крста

.

У пресеку црвене сварожнице и плаве обзорнице

Видим љубовно свезнајно и свевидеће око Божије

Које даје вид Камену Биљци Зверци Човеку и иним

А мени продорни благослов у свих двадесетдва ока

Којима лако откривам и јасно видим живу мрежу

Нашу вечну Мајку – Васељене повезницу – грлилицу

.

О наш Једини Боже храстолико пројављени у Тијанији

Нека твоје снажно мирно стрпљиво и милосно биће

Научи свеколика бића и мене дивотним врлинама храста

Кореном – ослонцу снази чврстини поверењу сстрпљењу

Стаблом – раст ка Небу плодном и свактрено стремљење Теби

Крошњом – напуни наша срца Свељубављу делатном

.

И нека нас сок који гради и храни сваки део твог тела

Повеже најчвршће са свезнајним и најдубљим Суштом

Које је Неизрециво и Вечно Безкрај и Љубав Извор и Ток

Које ствара и даје Живот и покрет најмањем и највећем

И које је распрострто као истост у свему видном и невидном

И дај нам моћ стварања вечне складне и једнотне Лепоте

Момчило Игић: Они су прошли овуда


Ја само пролазим овуда.

Дошао сам из онога света,

Нашег унутрашњег Неба,

Препун апсолутног поверења.

.

Ја само пролазим овуда.

Дошао сам у овај свет.

Свако ко овде дође губи везу са својим небом,

И бива везан за све чега се дотакне.

.

Ја само пролазим овуда.

Ово није оно.

Овде се поверење претвара у сумњу.

Ово је пакао.

.

Ја само пролазим овуда.

Пакао је имао своју улогу и више је нема.

Ја сам веза између Неба и Земље.

Човек пакао претвара у Рај.

.

Постоје људи који су овде заробљени,

И постоје људи који су прошли овуда.

Бранислава Чоловић: Душа саткана од праха


Вечерас је душа саткана од праха
Звјезданог,  финог што свјетлост прелама
Тајну ћу једну открити сад вама
Док ватра свијести свемиром тумара
Чаробно вријеме ево га пред нама
Многи љубав траже, илузију праве
И у лажи живе
На трен срећу осјете, тренутку се диве
И опет у круг а душа је празна
Мало изнад срца три крстасте горе
Кад вријеме нас дијели Нојева је барка
Што трагаоце зове
Ал човјече пази може бити варка
Ако без душе ти спасење тражиш
Кроз капију свјетова пази како газиш
Кораком од свиле, додир од тишине
С пјесмом од постања превали све даљине
Тамо те чека саткана од кристала огледала дворана
ако ту се нађеш

И јасно свој лик видиш
И заволиш себе
А ти руке пружи
Близаначка душа,
Загрљај ти нуди.
Други дио тебе.

Мирослав Цера Михаиловић: Катрен


 

шта човек тражи од катрена

стиха са редом и са мером

у невесела зла времена

супротним опет креће смером

.

и шта ће катрен сад човеку

кад реда нема нема мере

у паклу тако лудом веку

где се и звери унезвере

.

нек забави се својим јадом

избрише појам хармоније

докле та вечна жеђ за складом

када све јесте и све није

.

старински је ли ишта песник

на крају овог јебивека

чему из пакла бити весник

док човек дрхти од човека

 

*

Владан Пантелић: Мирослав Цера Михаиловић   

.

опет не разумеш

 ти мудрице плаха

 то што не постоји

 то узима маха   

.

 Сасма особен песник Мирослав Цера Михаиловић.

Преображен на југу Србије

 Имаће, има и имао је немогуће – могућа надвиђења

Једном,

прилике су такве биле,

в и д е о  је како

трчи народ.

  Други пут снева: иде

Књига четворице,

и њему шапуће:

Паника је Проблем бр. 1!

 Сан му рече:

узми Метла за по кућу,

стави Копрене на утробата,

гледај како ђаво преже ата,

пробуши опсену и затвори јој врата.

Немој да те савест пече!

Требаће нам јака вера, поручује песник Цера,

јер због оних пола века, то говорим издалека,

дрхти човек од човека, томе песмом наћи лека

Радица Матушки: Од жила, корен смо


Ја нисам Кострома, ти ниси Јарило,

па да нас спаљују, да нас сахрањују,

да нас на ситне делове растављају,

да наричу за нама и оплакују,

па да из воде изнова се родимо,

да оживимо, да земљу оплодимо,

благодан нероткињама учинимо,

кроз лековитост бољке да целивамо,

да залечимо ране, наду створимо.

Ја нисам Кострома, ти ниси Јарило,

не носим беле хаље, нисам сламасто,

у мојим рукама није храст – гранчица,

ти ниси коњаник гвозденог оклопа,

ал истим стазама стопа ти корача.

Као и Јарило гонићеш аждаје,

твоја су недра понос Србије,

твој глас одјекује, са громом завија,

твој поглед лечи, али и убија.

Ми нисмо митови, а блиски јесмо им,

од њихових жила, корен смо постали,

нама су Свети борови и храстови,

ране лечимо на зеленој пољани,

путем густе шуме наши су трагови,

ја сам Горска вила, ти Тотем Србији.

Ја нисам Кострома, ти ниси Јарило,

али ми смо Срби, наше је кормило

и брод што плови ноћима кроз облаке…

Ти син си Месеца, пратим ти кораке

и под бистрим извором мијем образе,

док росна зора буди села, петлове

и светли жар ватра из србских огњишта,

ја талас воде сам, ти ватра – буктиња.

Милица Мирић: Двадесетчетврти март /3/


(Одломак из путописне књиге „Плаве даљине српске“, 4. март 1999. године)

Касни вечерњи сати, а сирена се није огласила. Сину ми мисао  која би могла као велика жеља да се и оствари, да су монструми одустали од својих жеља, те да престадоше са уништавањем наших осветљених градова и села, наших болница у њима, школа, светилишта, мостова, које из дана у дан, из ноћи у ноћ чувају грађани својим телима, сакупљајући се , носећи транспаренте на којима исказују своје велике за очувањем ове сићушне, а бескрајно велике отаџбине и њених булки у житу. Ето, на ту велику, бескрајну жељу, оглушише се вампири у тами и она нестаде као трен што склизну попут сузе при парајућем звуку сирена који се са небом спаја.А мислила сам да ће сутра, 13. априла  моја Милица у миру славити други рођендан.Падоше мисли  к’о покошен различак када се у јуну пожању жита.Опет су мете Грачаница, Краљево, Жича, црква у Великом селу чије су зидине вековима старије од Америке и њене посрнуле и непостојеће нације.Нису одустали од Косова. Добити га неће, а Србима га не дају.. Не знају они, синови лопова, а чије су мајке жене посрнулог морала, колико Косово животу Србина значи, колико је свето и са колико се душе Срби боре за њега! Не знају ни то да је свети цар Лазар Хребељановић, на Видовдан 1389. године, положио свој , као и његови  храбри витези животе, баш за та поља божура косовског, на којем, легенда каже, поникоше бокори цвета овог. И данас нам, ето, цветају божури. Цветаће увек, док год оно не буде српско онолико, колико им и припада. Зато је наш народ уз армију стао. Свако је од нас део ње. Армија је ова света и светла, неустрашива попут предака славних што на бранику стајаше гордо бранећи сваки, најсветлији грумен отаџбине им драге.Тако ће бити до краја, или рата, или нашег живота!

Сатима ишчекујемо извештаје о страдањима под налетом армаде уништитеља.Коме ће ноћас свирепо угасити светиљку живота наслађујући се патњама и болом нејаких? Њима то није важно.Важно је само да у њиховим мислима Срба више не буде међу живима.Зато се тако бесомучно и обрушавају ноћу, уништавајући поред свих цивилних циљева и гробља, доказујући тиме да се и мртвих Срба, што вековима бдију упртих погледа ка Истоку, док немо и без речи стражаре на крају села боје, заборављјући при том, да су на нишану живих.Поново кидишу на Шумарице. Циљ им је и Кадињача. Данас, ето и Газиместан. Поново желе убити Лазара, док његова душа, негде над Косовом лелуја.

Одагнаше нам сан са ока. Народ је овај после рушења мостова  у Новом Саду, у бескрајну нит, што нечим невидљивим, а снажним нас спаја претворен.Та нит оде у бескрај блиставих жеља којих су пуне непрегледне зелене равни и питома брда плавих даљина Србије.Неће њено плаветнило потамнети, нити сагорети у огњу овом.Постаће оно још ведрије и плавље!

Ићи ћу опет да му се полоним и душу испуним изласком источног сунца, које само над Србијом, попут ужарене лопте и искрене сузе забклиста, једном, када све ово стане!

Овај 14. април показује ето, и то, да није погубан само уа Србе. Уништавају бомбардери и колоне избеглица. Албанске породице које се хтедоше вратити својим домовима, данас су жртве ових звери, које оставише на друму седамдесет и пет угљенисаних тела и двадесет и пет тешко рањених, да у својим најтежим моментима чекају последњи трен свога живота, јер су им часи самртни од сваке, и најмање помоћи.

Наћи ће, уништитељи, опет оправдање, као и сваки пут, када су им цивилни циљеви на нишану.Сигурна сам да ће се правдати тиме да су трактори , који су превозили ову, сада утихнулу колону, личили на тенкове наше армије, те да су морали уништити тако опасан војни циљ.Није њима више важно ни то, да ли су то колоне избеглице или конвој војних јединица., да ли је то нека билница, или војно утврђење, да ли је то нека школа, или касарна.Све су то циљеви који припадају Србима, те због тога и кидишу да их униште.

Још такву врсту звери човечанство видело није. Па зашто онда тежити њиховој неморалној цивилизацији, или некој од овако похлепних земаља којима ништа, што је у сваком погледу напредније и људскије од њихових зверстава, није свето, ни вредно поштовања!?Ко су онда ти људи што им братски руку стежу, при сусрету са њима? Значи ли то да припадају истом соју?

Доказују и ноћас, 15. априла своја опредељења која их сврсташе међу уништитеље. И ноћас опет стрељаше Шумарице и Краљево. Страда и Крушевац, Ужице, Куршумлија. Руши се мост од Ниша, ка Приштини, Раковица, Миљаковац, Ниш, Ваљево, Приштина… Страда Белаћевац, Косово поље, центар Ниша, Крагујевца, релеј на Крупњу крај Лознице, те још један од мостова, овога пута на реци Костајници.

Тону у мору дима и ватре, у страдању недужног становништва, које сада, ето, припада војним циљевима.

Данас смо иста партија, име јој је Слобода! Да ли су обриси њеног постојања на видику? Било како било, ми стремимо ка њој. Док се врше преговори о  усвајању предлога о савезу Русије, Белорусије и наше земље, питам се да ли ће овај 16. април још који пут, до краја ових патњи ( ако га икада и буде),  поновити у страдању градова који су жртве само због припадности овом великом , слободарском народу, који у себи носи сав огањ љубави што у њему пламти и изгара? Они сада тону у бол и исту судбину деле са својим народом и између себе!

Нови Сад, Смедерево, Ковин, Подгорица, Суботица, Даниловград, Краљево, Панчево и његова Азотара, деле судбину порушеног моста између Смедерева и Ковина. Сви су они, изгледа, војни циљеви, јер сви припадамо истој армији!

Када су прве бомбе пале на нашу земљу, Ремзи Кларк, бивши америчи тужилац, борац за људска права, посети њена рањена места како би се уверио у оно,што ни сам није мислио да ће се догодити.С тугом је посматрао ојађен и огорчен због свега што нам се догађа, знајући да је овде недужаан народ страдао.Прикупио је филмски материјал као доказ безумних зверстава, а ја сам знала да је он један од људи великог срца испуњеног жељама за остварење људских права.Човек, којем је правда на првом месту, знајући да тиме заузима свето место  у борби за остварење наших правних циљева, те да ће, једног дана њему припасти место на страницама наше светле историје.

Овај 17. април је одабрао као дан када ће свом народу у Америци открити праву истину која ће, сигурна сам, бити дуго скривана од њихове јавности, како би сваку своју лаж зликовци демонстрирали као истину онима, који им верују.

Демонстрације су по многим градовима у Америци. Одазвао се велики број љубитеља истине и правде. Знао је Ремзи Кларк када је ово организовао и показао да не мисле сви грађани са запада онако, као уништитељи, те да има много његових и наших истомишљеника. Можда ће ове демонстрације једнога дана прерасти у реке људи који ће свој ток усмерити ка океанима мира и доброчинства. Можда ће се ове слике пакла, једнога дана, са својом снагом немани ишчезнути попут мехура сапунице на ветру.Надајмо се томе, јер је нада моћ, која ће морати да нас одржи ту, где и припадамо.

Само неколико дана после посете господина Кларка нашој земљи,  данас, 23. априла, са лица земље , огњем избрисаше торањ Телевизије на Авали, као и зграду Телевизије, у којој 5. априла нађоше смрт њени радници, који обављаше своју грађанску и патриотску дужност и обавезу преносећи речју и сликом вести о зверствима која монструми  починише, да би овим путем уништили сваку изговорену реч, свако сведочанство потврђено једним сведоком, оком камере.

Утихнуше сигнали, замире све у једном једином часу који њихове животе доведе до краја, те угаси седамнаест светиљки воштаница које требаше да горе.Ућуткаше оне који су истину морали изнети на видело.Њено убијање је још један од циљева у низу злочиначких корака на литици свог амбиса, којем полако, али сигурно иду.Памти то све овај народ. Неће предати забораву ни жртве, а ни оне који починише злочин. И није само Авала, ту је и Чот, чијим уништењем прекинуше емитовање програма за Војводину, па затим Телевизија Нови Сад, Србобран…

.-наставиће се-

.

Књига „Плаве даљине српске“, штампана је 2008. године, а издавач је било Друштво српско-француског пријатељства „Света Јелена Анжујска“, у Краљеву.

Михаил Љермонтов: Кад талас крене


Кад талас крене преко жуте њиве
И свежа шума звуком ветра пирне,
А у врту се тамно-плаве шљиве
У благој сени лишћа крију мирне;

.

Када, мирисном росом умивена,
У рујно вече ил’ у јутру плавом,
Испод грма ми ђурђица сребрена
Предусретљиво наклони се главом;

.

Кад хладан извор заплеше кроз драгу,
У мислима ми мутне снове ниже
И шумори ми тајанствену сагу
О мирну крају из којега стиже.

.

Тада се смири моја мука многа,
На челу боре постају све мање,
И обузме ме неко сретно стање,
А сред небеса ја угледам Бога.

.

-извор- Поезија суштине –

Исидора Секулић: Писма из Норвешке -2


 

Питаћеш ме: да ли ми је тешко

у земљи камења, леда и сиромашних људи?

Питаћеш ме: зашто сам опет на северу

кад има крајева где се гази цвеће,

где сунце и стену може да ужари,

и човеку право у срце сија!

 

Зашто!

Зато што волим муку и анатему.

Волим кад успропнице треба скакати за сваку мрвицу живота и успеха. Волим кад човека из дана у дан глође неки страх, а човек се уме исцелити; кад му авети сваки дан нешто узму, а он се уме одрећи.

Волим онога који камен оре а ипак има хлеба.

Онога који каже да је срамота увући једрило кад затрубе ветрови и буре,

и који отворених очију сме да гледа како у пени таласа котрља бродолом.