(Одломак из путописне књиге „Плаве даљине српске“, 4. март 1999. године )
Са Чегра се упутисмо у Горњи Матејевац, једно запуштено, чини ми се сиромашно, притиснуто тежином живљења последње деценије, село.Са кућама у уским улицама, као да није било довољно простора, те су морале бити овако сабијене једна уз другу. У селу се налази црква Спасовдан, али нисмо успели видети њену унутрашњост, иако Миливој заустави ауто испред улаза у њено двориште.
Село изгледа пусто.Види се ту и тамо по неки уморни, бременит од посла његов становник, који нас само са знатижељом и неверицом загледа и прође, као да стрепи од сусрета са неким ко је са стране залутао у његово село.
Крај оронуле жичане ограде, један, осредњих година човек, чува јариће док пасу. Рече нам да је црква Свете Тројице ту, те да је 1967. године почело њено обнављање и рестаурација.У то време када ми стигосмо, никога од тих људи није било, а она је опет препуштена зубу времена.Овде је само неко ко поставља замке са крлеткама за предивна мала, цвркутава створења, којих је овде на стотине поред ове мале цркве покрај шуме. Лепет њихових заробљених крилца ми скрену пажњу; на малим размацима толико замки? Пободене чешљуге крај малих стабала ограђених бодљикавом жицом, а у дворишту цркве маме чешљугаре и све друге распеване птице којима због тога замире песма.
Миливој и ја застадосмо привучени њиховим цвркутом, а у мени се јави жеља да отворим све крлетке и пустим та недужна бића која ме на моменте подсећају на живот мога народа српског, којег многи хтедоше поробити, не знајући његову природу, његову велику жељу за слободом. Видевши да смо ту, појави се сав у ритама, неугледног изгледа човек наших година, а који се бави овим, ни мало завидним послом.
Миливој га прекори због овог, а он, изговарајући се да и други раде оно што не би смели, погнуте главе и сам се постиде тога. Можда се у његовој души искра сажаљења пробудила, можда и покајање? Верујем да други извор живота за њега не постоји, те да је био принуђен бавити се тиме. Можда му заробљени лепет крила донесе коју, макар скорушену кору хлеба, када већ боље прилике нису?
Право име су дали пределу овом. Каменички вис не носи залуд своје име. Уздиже се ка небу са својом црквом Свете Тројице, одолевајући времену и силним ударима ветра. Одавде лепо, као на длану, види се Ниш са околином.
Види се и Чегар.
Ту, са западне стране Каменичког виса.
Опија свежина и чистота ваздуха. Чује се силно брујање. Прелећу беле падине Суве планине и зује вретенца плаветна. У ројевима некуд журе.Опет је Косово жива, непреболна рана. Опет туђини желе отети Косово!
Опет се крвљу заливају бокори божура.
Докле ће све то тако?
Докле ће звук оружја Србијом одјекивати?
Гледам те челичне вилинске коњице над Каменичким висом. Чини ми се да су на дохват руке.Пружим им руке и машем. Да ли ме виде? Па, ја сам им тако близу. Гледам их како се, попут правих вилинских коњица спуштају једни ка војном Аеродрому, други, са ознаком Црвеног крста, ка болници. Сигурно носе неког рањеног, кад са толико буке тако брзо прлетеше вис? Још никада се нисмо тако срели.А сада, ето, ишчезоше из мога ока. Нестаје и губи се звук све даље и даље, чује се све тише и тише, да би за тили час нестао.
Прилазим цркви Свете Тројице. Преко порушених камених зидова на њеним укопаним темељима, ја пружих корак, како бих дошла до старих, дрвених врата са металном алком на њима.Силазим за један степеник у унутрашњост тамне напуштене цркве, у којој се, Бог зна од када не чита света литургија. Овде су некад, у нека срећнија времена, пре само пола века, долазили верници, крштавала се тек рођена Српчад, овенчана венцима љубави, као нимбом, српска се младеж венчавала по старом, већ вековима познатом обичају, поневши круну будућег, заједничког живљења у срећи и обостраном задовољству, са буљуком деце уз скуте, крај огњишта.
А када прођу године и свеће живота догоре, ту су, у околини цркве и сахрањивани, о чему говоре остаци њихових моштију на које Миливој наиђе обилазивши ову горду старицу. Било је болно и тужно гледати те раскопане гробове и разбацане њихове мошти. Овде се потоцима, које је стварала киша, одронило брдо и сада су мошти остале са својом белином и бљеском на зрацима сунца, да ко зна колико још дуго пркосе времену које их гази!? Можда су људи којима припадају окончали природном смрћу, а можда и падоше за слободу и светле циљеве у неком од бројних окршаја у славним биткама против Турака и 1809. године?
Чегар је сасвим близу.
Или, можда, ко зна у којем од бројних досадашњих ратова који протутњаше овим висовима и долинама ове земље? Свештеници читаше опела тим српским горостасима, чије душе још лебде над овим Каменичким висом.И сад опет овде по неко дође, упали свећу, што говоре постављене у удубљењима на потамнелим каменим зидовима иконе светих: Ђорђа, Пантелејмона, Николе, свете Тројице… а неке, опет, наслоњене на камен који је истурен из зида и прекривен белим, везеним комадима платна, украшене китом босиока.Ту је и венац цветова св. Ивана. Мали, али сасвим довољан да би личио на светињу, у којој ја, опрости ми, Боже, уђох неприкладно и непристојно, за овај свет религије и веровања, обучена. Окренух се на моменат и помолих Богу за опроштај и прекрстих се са три ми прста десне руке за живот и здравље оних младих див- јунака што воде својим оком те челичне „вилинске птице“, из 63 – падобранске јединице као што пожелех својој деци.
Изађох тихо, као што сам и ушла. Поглед ми паде на место где су биле разапете мреже. Нема их више, а нема ни крлетки.Мреже су покупљене, а крлетке са птицама склоњене.Не знам да ли због Миливојевог прекора та мала распевана створења, која се сада, ето, чују?
Искрено жалим њихову слободу.
Са јужне стране цркве паљене су ватре крај малог обележја на које наслоних своје руке да бих написала читко исписану, остављену за путнике као што смо ми, поруку:
„Јануара, 1942. године у овој цркви је Конрад Жилник Слободан, секретар партијске организације одреда, формирао месну партизанску десетину Горњег Матејевца. Била је то прва војна партизанска јединица овог села.
- августа1974. године“- написа Удружење бораца НОР-а Горњи Матејевац.
Овде је и отац овог убогог и запуштеног човека стварао јединицу партизанског покрета, не мислећи да ће му син, због којег он и устаде храбро у борбу за слободу и постаде првоборац, ловити птице и немати начин за одржавање голог живота, а он, отац, можда и остаде негде да и његове мошти спитају ледене кише?
Да ли би, у опште, узео пушку, да је унапред ово знао? У дворишту су стара дебла крушкиних стабала и камени сто под једним од њих.
„’Ајд’, ко зна да л’ ћемо још икад доћи?“ –рече Миливој осврћући се ка цркви, што оста иза нас да опет тоне у векове који долазе.
Камени пут води између бодљикаве жице и ограде дивљих ружа и трњина. Кад смо већ ту, Миливој пожеле поновни сусрет са Гаџиним Ханом, у близини Ниша.Испуни себи жељу, а ја и не покушавам да га спречим, јер немам разлога да та жеља не угледа светлост срећног момента, јер моји путеви пре 22 године, водили су у истом смеру. Ненајављено се срећемо са Синишом Стаменковићем, али само на који тренутак, јер је заузет пословима решавања општинских проблема. Он је сада не само сликар, који то онда беше, него челник Социјалистичке партије нишког округа.
Имамо сви своје обавезе, планове и жеље.
Кренућемо према кући Љубише и Даре Младеновић, код којих проводисмо оне лепе младалачке дане у дружењу и радостима које сликарство доноси.
Ово је била само посета затвореним вратима куће, Љубише и Даре. Душник је пред нама.
Кутина успут ковитла у свом, од иловаче муљевитом кориту и ваља одроњен камен и гони га с једне, на другу страну реке. Целим путем Кутина нам иде у сусрет. Голој и сувој, покривеној снегом, Сувој планини идемо.
После 22 године, опет смо ту. А више никог нема. Миливој и ја смо сами.У мислима носимо све ове године које протекоше што у радостима, што у тежини обављеног посла који пред себе постависмо.
Кутина хучи!
Пролазимо кроз тежачка насеља трошних и на рубу живота кућа.Сусрећемо оронуле старце. Сви они беху тада, те 1977. године, наших година сада. А Кутина и даље једнако хучи, не стари никако, извирући испод Суве планине, не дајући ни часа мира сну ових врлети.
Или их успављује, можда?
Храшћа је овде много, а ми смо близу колевке Српства.Оно нас дотаћи жели којом сломљеном граном на излоканом путу који је на нашим обиласцима по отаџбини, најнеприступачнији до сада.
Кутину чујем како хучи.
Боже, како се блиставе капи распрскавају преко камених громада обраслих маховином. Некад смо Миливој, Зорица, Диме и ја се пели козјим стазама Сувом планином.У њеном подножју још има растиња, неког убогог шибља и слабашних стабљика, чини ми се багрема.
А она, сува и стара.
Помислих у моменту да је немоћна старица, у ствари, силна громада што представља својом силином овај народ, који жедни, а она га напаја.Из ње немилице куља и распрскава се та немирна и неукротива река. Чини ми се да ће све ово трајати све дотле, док буде било српског рода, јер ово све, само због њега и постоји.
Миливој обилази и сигурно снима она места, где некад, са својих само четврт века живљења газише ове студене воде, обилазећи 17 воденица, како се колонија сликарска у то време звала. Овде је Кутина тада била њихова вена живота, а сада се, ево, гаси.
На путу са десне нам стране видимо један срушени кров. Ето, умире једна од њих.Чудим се, а у исто време и дивим боји земље и камења. Камен је сив, а земља боје крви.Овде се и ова Кутинска река некад у крв претварала.Понећу грумен њоме натопљен и парче одломљене громаде.То смо сад ми, у ово сулудо време, у којем се, уместо воденичног, наш точак живота окреће.
Улазимо у једну у једну од седамнаест воденица. Хучи и шуми са свих страна. У кориту реке што неукротиво вијуга, дна прекривеног ситним и крупнијим камичцима, који на својој површини упијају зраке сунца и његов спектар дугиних боја, саструган са Миливојеве или моје палете, отпали делове ћерамиде којом беше покривена ова, најбоље очувана воденица, која, види се по расутом брашну око њеног камена, живи.
Недалеко од Кутине и њеног изворишта, написмо се хладне изворске воде са дрвене чесме уграђене у камен постављен још 1930.године.Маријан, дечачић од својих десетак година, рече, када га упитах за цркву поред ње, да је у тој светињи све опремљено, те да и звоно ради.
Пођох блатњавом низбрдицом до ње, да бих се и сама у то уверила.
Црква Светог Николе била је затворених врата. Са десне стране стоји мали осврт на њено постојање:
„Саграђена 1845. одине за време турске владавине добровољним прилозима Сопотнице, Доњег Душника, Калетинца, Гара и Осињица, а заузимањем Николе Срндака из Горњег Душника.Освећена је 1850. године Еп. Јоанићија. Иконостас је подигнут 1871. године.Овај натпис подиже се по наредби Г.Еп.Никанора 1909*. године, а за време свештеника Јевте Чадаревића и тутора Богдана Шарковића и Марка Јанковића.
И. Крстић- Ниш“
Ја завирујем у унутрашњост цркве кроз зазор у дрвеним даскама. Не видим никога, али овај сасушени босиљак на прагу и цветови неког букета говоре много.Звоно сада ћути, а Маријан ми рече: „Све ради, значи да живи!“
.-наставиће се-
.
Књига „Плаве даљине српске“, штампана је 2008. године, а издавач је било Друштво српско-француског пријатељства „Света Јелена Анжујска“, у Краљеву.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 