(Одломак из путописне књиге „Плаве даљине српске“ –4. новембар 2019. г. Бечеј. )
Својим сивилом чедним прими нас успавани Ниш.
Циљ нам је овога пута Нишка Бања, којој у аманет, али не за дуго, за само неколико дана остављамо нашег пријатеља, сликара Нађ Тибора и његову нову животну сапутницу Љиљану Стојановић, а ми ћемо, после обављеног посла, обићи још по који драгуљ из баштине наше богате историје који нам често заблиста покрај пута , тек толико да нас подсети на још једну страницу своју; да отмемо од заборава и пренесемо поколењима, да тако даље и све даље, утабаним стазама историје у векове иду и не заборављју.
Није на одмет записати, забележити на овај, или онај начин по нешто. Можда и није свака искра овог огромног, превеликог сјаја забележена и чека вековима на моје по које слово!?
Снег је прекрио околину Ниша.
Светлуцају наносима снега прекривена брда. Груди нам раздире радон у нишкој котлини. Опија и заноси ношен оштрином ветра у фебруару , помешан откинутим комадићима снега са високих борова што под теретом стењу.Удишемо пуним плућима тај оштри снежни талас што се над Нишавом ковитла.
Овај бљесак снежног белила ме подстиче на куповину малог, од племенитог метала, прстенка у сувенирници са именом славног Бранка Миљковића, како бих забележила макар неком искром радости, сусрет са царством радона над Нишавом.
Пред нама је сада дрвени мост, што показује обе обале мале Габровачке реке, која својим немирним, а слабашним током уместо камена и шљунка, носи нежељени терет, убачен руком несвесних пролазника.
Прелазимо мост, а стаза нас води ка Ћеле-кули, споменику из 1809. године, када војвода Стеван Синђелић са својих три стотине Ресаваца стаде на браник отаџбине, те својим и њиховим животима заустави Турке у хордама, што их чинише хиљаде погледа оштрих, што секоше сабљама све оно, што би им се на путу њиховим зверствима нашло.
Ти Турци у хордама већ вековима харају Србијом, тумарају по њеним пространим шумама, питомим пашњацима, пространствима цветних ливада и плодних ораница.
Преоравају те оранице топовима и сеју их животима Срба у својим зверским походима кроз села и засеоке.
Синђелић реши да стане на пут тим зулумима што на људска дела не личе. Вођени Синђелићем, а под заставом белих орлова, полетеше див- јунаци у сусрет смрти која над шанцем лелуја, док они на Чегру гину, освајајући Ниш, како би га вратили народу српском, којем и припада.
Повукао је Синђелић обарач кубуре своје, видевши да овде излаза другог нема и попут бљеска муње и удара грома, а у диму барута уништио хиљаде Турака, живот свој и својих јунака.
Не знајући да на тај и само тај начин, оделази у историју и ред у који одоше многи од српских јунака пре, а и после њега.
Турци су од њихових мртвих и посечених глава несвесно саградили споменик српском јунаштву, мислећи тада, да ће на тај начин заплашити поносни народ што само на Србе личи.
Ређали су њихове огуљене лобање једну по једну, у зид од песка и живог креча и тиме још више подстицали његову огромну жељу за ослобођењем. Овде је Хуршид-паша обећао по 25 гроша за сваку посечену српску главу, како би могао испунити своје незасите жеље за уништењем најхрабријег хришћанског народа.
Узидао је он у четворострану кулу у четрнаест редова по 17 отвора на сваком зиду девет стотина и педесет и две главе, а неки извори говоре и о већем броју.
Својим песмама уз гусле, народ је опевао величину и снагу својих јунака чије су лобање кришом вадили из зидова и сахрањивали у освећену земљу, мислећи да су то баш њихови најмилији.
Ламартин је у свом путопису, из 1833. године, забележио своје утиске приликом сусрета са Ћеле-Кулом. То нам остаје као прво забележено свеодочанство о зверсвима турске војске, а гласи овако:
„За четири дана лагана хода, час кроз лако приступачне планине, час кроз ванредно плодне, али пусте долине и равнице, стигох у равницу око Ниша, последње турске вароши готово на самој граници Србије: био сам измакао на коњу, за једно пола часа, испред каравана.Сунце је жегло, отприлике на једну миљу од вароши. Ја угледах једну белу, широку кулу где се уздиже изнад равнице блистајући као пароски мермер. Стаза ме к њој водила:ја јој приђох ближе и давши једном турском детету које је ишло са мном, мога коња да придржи, седох у хлад од куле да мало отпочинем.Тек што сам сео, кад, подигавши очи на споменик у чијем сам хладу био, видех да су његови зидови за које ми се учини да су саграђени од мрамора или белог камена,начињени од људских лобања правилно поређаних.Те лобање и та човечја лица, огољена, побелела од кише и сунца:може их имати петнаест и двадесет хиљада;на неким је била заостала коса и лепршала на ветру као лишај на маховини;јак и свеж поветарац дувао је с планине и продирући кроз многобројне шупљине глава, лица и лобање изазивао је у њима тужно и жалосно звиждање.
Никог није било ту да ми објасни тај дивљачки споменик; дете које је држало за узде два коња, играло се ситним отпацима лобања, што су се распале у прах испод куле. Ја сам био тако посустао од умора, врућине и дремежа да сам заспао наслонивши главу на тај зид од одсечених глава. Када сам се пробудио, ја видех око себе караван и више турских коњаника, који су дошли из Ниша да ме дочекају у вароши; они ми рекоше, да су то главе оних петнаест хиљада Срба, које је паша поубијао у последњем српском устанку.Ова равница била је поприште смрти тих храбрих устаника, а овај споменик њихова гробница. Ја поздравих срцем и оком остатке тих јуначких људи, чије одсечене главе су остале камен темељац независности њихове отаџбине.
Србија, у којој ћемо да ступимо је слободна и песма слободе и славе одјекивала је у кули Срба који су умрли за своју земљу.Ускро ће и сам Ниш бити њихов. Нека сачувају тај споменик! Он ће научити њихову децу шта вреди независност једнога народа, показујући им по коју су је цену њихови очеви откупили.“
Знали су њихови синови чиме се откупљује свака стопа слободних стаза своје отаџбине; дадоше јој сјај зеница загледаних у бљесак ведрих свитања, у сумраке страдања српских.
Иако човек, који нам отвори врата Ћеле-Куле рече да не идемо ка Чегру, због непроходног пута, ми, ипак кренусмо. Снег се обрушава, ствара наносе, а ми упорни. Прелазимо мост на Нишави.
Ту је Каменица.
У брду се заблиста споменик боје сунца.
Идемо ка њему.
Беле се брда снегом прекривена, која те, 1809. године беху натопљена крвљу чегарских јунака.
Тек се појављује стидљиви зрак сунца.
Пут снежан са дебелим наслагама белим,те се полако иде.
Ми нигде не журимо.
Сретоше нам се погледи.
У зеницама Миливоју и мени заблиста Чегар.
Плато, на којем је постављен тај монументални споменик, сада прекривен снежном копреном, поплочан је црвеним мермером, који овде, сигурно је тако замислио и пројектант, симболише проливене потоке крви у којој огрезоше јунаци.
Страшно је хладно.
Ветар брије, коси, шиба нам лица до бола. Опире се ветар сваком доласку туђина, па покушава и сада. Прикупљамио све чвршће капуте око себе, увијамо у крагне лица, а он, коси ли, коси.
Омести нас неће.
Па ми смо већ ту!
Сада може престати ако хоће, а може нам и даље терати инат, онако охол, како му и долиукује.Ипак, улазимо у заклон склањајући се од тог сулудог ветра, удруженог са јаким мразем фебруарских дана, ту, где су свежи венци треперили под неким залуталим ветровим бичем.
Овде је, на каменој плочи урезан крст, са чије леве стране је ловорова, а са десане храстова гранчица, као симбол победе и Српства, испод којих написаше поносни потомци:
„Војводи Стевану Синђелићу и његовим неуморним јунацима славно палим овде, 19. маја 1809. године, нападајући Ниш.“
Топови, који се некада уз рику плотуна огласише , сада непомично стоје неми и поносни. Можда за сваки случај, злу не требало! У близини, на само неколико метара од овог блиставог горостаса, искре се, ледом оковане капи бистре хладне воде са чесме, која са две стране непрекидно лије ледене окове ту, на брисаном простору између брда, где се, као у неком центру кружнице налазимо сада.
Газим у смет да положим дланове под танани, ледени млаз воде, која протиче полако и сигурно као време, од тада, па све до данас.
Крв се, као и ове ледене капи на ветру, леди у мени.
Ово северац сигурно шиба бичевима својим, као сабљом, некада, Стеван.
Пењем се затим на седамнаести степеник са једне стране ка врху споменика, како бих са видиковца пустила оку на вољу, да погледом лута по овим пространствима, које Стеван не хтеде дати освајачким аветима из Турске.
Записах по који ред.
Миливој заледи на филму моменте драге, а ветар нас сада враћа, спречава наш одлазак.
Ипак остављамо село Каменица.
Сигурно је име по камену дато селу, или срцима јунака који са њега потекоше.
_“Ето, били смо и ту!“,-Миливоју се мисао нехотице оте, док полако окрећемо леђа сметовима и диву са Чегра.
- фебруара 1999. године.
-наставиће се-
.
Књига „Плаве даљине српске“, штамапа је 2008. године, а издавач је било Друштво српско-француског пријатељства „Света Јелена Анжујска“, у Краљеву.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 