Руке, гране моје, небу подигните се високо!
Стопала, корени моји, уроните у земљу дубоко!
Косе, лишће моје, уплетите цвеће, меко!
.
Гране моје, воду захватите!
Корени моји, ватру озлатите!
Лишће, цвеће моје, земљу пољубите!
.
Руке моје, живот-капи поспите!
Стопала моја, зраке пламне распите!
Лишће моје, свако зрно, живо помилујте!
Петер Хандке, добитник Нобелове награде за књижевност,
за 2019. годину, осведочени пријатељ србског народа.
Захвалност и поштовање великом књижевнику и великом човеку.
Кад је дете било дете
ходало је машући рукама
желело је да је поток река,
река понорница,
а ова бара да буде море.
.
Кад је дете било дете,
није знало да је дете,
све је имало душу,
и све су душе биле Једна.
.
Кад је дете било дете
није имало своје мишљење,
није имало навике,
често је седело прекрштених ногу,
непрестано трчећи,
имало је ковитлац у коси,
и није се кревељило при фотографисању.
.
Кад је дете било дете,
постављало је ова питања:
Зашто сам ја баш ја, а не ти?
Зашто сам овде, а не тамо?
Кад је почело време
и где се простор завршава?
Да ли је можда живот под Сунцем
само један сан?
Није ли оно што видим, чујем и осећам
само одраз неког Света пре овог Света?
Ако знам да постоји зло,
постоје ли заиста и зли људи?
Како то да ЈА, уопште као да нисам постојао
пре него што сам постао ЈА,
и да једном ЈА, који сам,
више нећу бити ЈА?
.
Кад је дете било дете,
давио га је спанаћ, грашак, сутлијаш,
на пари куван карфиол,
а сад све то гута,
не само зато што се мора.
.
Кад је дете било дете,
у туђем се кревету једном пробудило,
и потом никад престало.
Многих људи, тада, добрих му се чинило,
а данас тек пар, ако је среће.
Јасну је слику Раја у себи имало,
да ли баш, пита се сад?
Кад од Ништавила визије
и данас га стресе страх.
.
Кад је дете било дете,
играло се са одушевљењем,
и сад, има исти онај ентузијазам,
али само кад је посао у питању.
.
Кад је дете било дете,
било му је доста јабуку да једе… хлеба,
па је тако чак и сад.
.
Кад је дете било дете,
слатке бобице би му испуниле шаку
баш као што то бобице чине,
па и сад би.
И зелени би му орах горчином језик натопио,
баш као што сад натапа,
и са сваког би врха планинског,
још вишем врху хитао,
у сваком граду великом,
још већем граду клицао,
и ништа се није променило.
За трешњама је до највише крошње посегао,
са страшћу коју и данас поседује,
али и срамежљив пред непознатима,
баш као некад.
Кад је први снег нестрпљив ишчекивао,
на исти начин као и данас.
.
Кад је дете било дете,
бацило је штап као копље,
право у дрво,
где и данас подрхтава.
Рожд нерожд жди
Искон и кон и пракон
Безмолви Лена Ми
У чуј језера зар
И двери и прасак гле!
У зорје обзорја рез
Рожд нерожд жди
Данашњи Лужички Срби потомци су полапско-балтичких Словена;
Љутићи и Бодрићи, у раном средњем веку,
насељавали су више од трећине садашње Немачке:
север, северозапад и исток.
На дрвеном мосту
већ дуго стојим
и гледам шуму
како се свлачи.
.
Светла река пода мном
листове собом
носи златножуте,
неисписане.
.
Тихо све дише,
сан од мене бежи
искиданих трака
заслепљује ме огледала зрака
.
Благи дах ветра
расплиће и сплиће
меке власи девојке
што к мени стиже.
.
Извор – Пројекат Растко-Лужица
Пусти птицу своје љубави да лети
да слободна рашири крила
и вине се пут плавих висина…
.
Не стискај је тим рукама дечјим
да је као пиле не би угушила
у загрљају старијем од времена
у коме си тек искрица
светлости била…
.
Слово по слово
Реч по реч,
Строфа по строфа
Песма се ствара!
Из Срца тече,
Прелепа река
Поета поје!
Теците речи
Не стајте никад,
Јер то су жеље,
Жеље моје.
.
Д.М. 2019г. Пдг.
Не знам куд ми одлази поглед
У ноћима бдења
Ни шта га на том путу чека
Иза Кумове сламе
.
Не знам ни да ли на прозору
Некада твом је био
Или је изван сна те срео
Неких векова прошлих
.
Не знам какво га јутро прене
Из несанице глуве
И тмине што у души чучи
Без реда и суштине
.
Не осетим ни кад се врати
У очи ми поспане
А знам да те је опет срео
По буђењу са осмехом
.
Извор –Поезија суштине
-На данашњи дан, рођен је Иво Андрић-
Ни богова ни молитава!
Па ипак бива понекад да чујем
Нешто као молитвен шапат у себи.
.
То се моја стара и вечно жива жеља
Јавља однекуд из дубина
И тихим гласом тражи мало места
У неком од бескрајних вртова рајских,
Где бих најпосле нашао оно
Што сам одувек узалуд тражио овде:
Ширину и пространство, отворен видик,
Мало слободна даха.
.
-извор- Поезија суштине
Шта ради Живот док му смрт ливаде косе
И воћњаке млати? И зар може да гледа
Како у своје мрачне амбаре односи
Његов труд као кошнице препуне меда?
.
И чини ли довољно кадли своје брани
Ако је већ чудо какво нигде не постоји-
Или се плаши да га зло не нанишани
И судбину му по свом аршину прекроји.
.
Али ништа од тога. Није то по среди,
Већ су у питању закони вишље силе
Које одређују шта иза чега следи;
Кад ће у коло врази, а када ће виле.
.
Све што се роди Њему се и завештава,
Макар морало често да се аргатује.
Капије времена заредом откључава,
С Њим се и најдаља будућност дослухује.
.
Са много разлога смрт у свом вилајету
Стоички трпи. Можда управо баш зато
Да одржава равнотежу у том сплету
И замршају који скупа творе злато.
.
И то што је највредније, које се
Не крије у брдима. Нити краси реку,
Чији лажни одсјај испираче занесе,
А у ствари прави рудник је у човеку.
Рак у стени
Па на сунцу из потребе.
Ех, мој галебе!
*
Неми патуљак
Испред печурке стоји.
У земљи чуда.
*
Мртва природа
У дугиним бојама.
Пала шишарка.
*
ЛИЦЕ САМОЋЕ,
НОЋИ ГУСТЕ ОД МИСЛИ.
ХРАПАВА БАЛАДА.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 