(страница 40)

-руком писана и осликана књига Песника- објављује се у целости-

 

Ја нисам  Кострома, ти ниси Јарило,

па да нас спаљују, да нас сахрањују,

да нас на ситне делове растављају,

да наричу за нама и оплакују,

па да из воде изнова се родимо,

да оживимо, да земљу оплодимо,

благодан нероткињама учинимо,

кроз лековитост бољке да целивамо,

да залечимо ране, наду створимо.

Ја нисам Кострома, ти ниси Јарило,

не носим беле хаље, нисам сламасто,

у мојим рукама није храст – гранчица,

ти ниси коњаник гвозденог оклопа,

ал истим стазама стопа ти корача.

Као и Јарило гонићеш аждаје,

твоја су недра понос Србије,

твој глас одјекује, са громом завија,

твој поглед лечи, али и убија.

Ми нисмо митови, а блиски јесмо им,

од њихових жила, корен смо постали,

нама су Свети борови и храстови,

ране лечимо на зеленој пољани,

путем густе шуме наши су трагови,

ја сам Горска вила, ти Тотем Србији.

Ја нисам Кострома, ти ниси Јарило,

али ми смо Срби, наше је кормило

и брод што плови ноћима кроз облаке…

Ти син си Месеца, пратим ти кораке

и под бистрим извором мијем образе,

док росна зора буди села, петлове

и светли жар ватра из србских огњишта,

ја талас воде сам, ти ватра – буктиња.

.

-15.10.2019. година-

(1929-2009).

Ако би ми опет купила

Свеску празних листова без црта

Можда бих најзад могао

Да ти напишем љубавно писмо

Последње место првог

*

Био сам срећан, а нисам знао,

Била си несрећна, а ниси знала.

Када смо схватили било је касно

Заувек за мене, али не и за тебе

Но ни то ниси знала

*

Код „Љубића“ смо јели

Телетину са печеним поврћем

Ти си седела несрећна и здрава

А ја срећан и болестан

У огледалу иза тебе

Кола и људи што иду низ улицу

Ишли су уз улицу

*

За рођендан купила си ми књигу

Читам је твојим очима

И вребам оно што би се у њој

Могло теби свидети

За мене књиге више нема

*

Неки нас непојамно мрзе

Други нас много воле

Ја сам навикао на то, ти не

Ја рачунам само оне друге

Ти само оне прве

*

Ти си видовита, боље видиш будућност

Ја не, ја боље видим прошлост

Ти само мислиш о прошлом

Ја само маштам о будућности

Можда свак жели што нема

*

Једна жена нам је прорекла

Будућност неће личити на прошлост

Ја не верујем у то пророчанство

На твој сунцобран уписао сам

Све лепе дане наше прошлости

Све црне дане наше прошлости

Ти си уписала на мој кишобран

Ни ти не верујеш у то пророчанство

*

Један древни човек је написао

Не могу живети ни с тобом ни без тебе

Када сам то прочитао рекох

Како је ствар лепо речена

Данас ме боли уво да ли је ствар лепо речена

Сад знам да је то истина

*

У младости тело је испред духа

У старости дух је испред тела

Знам да сам у послу и у љубави

Искористио тренутак

Када су дух и тело били равноправни

Сада је како мора бити

*

Била си млада, лепа и талентована

Био сам срећан због твог талента

Била си несрећна због мог талента

Од којег није остало времена за нас

А ја сам мислио да таленат нема године

*

Говорио сам књиге су наша деца

Чим се осамостале прхнуће у свет

Чим то би наша деца прхнуше у свет

Чим то би наше књиге прхнуше у свет

Сад нам је кућа без малтера што спаја

*

Један Рус каже да се време

Зауставља у материји а тече у енергији

Ја мислим да наше Сада, наш живот

Настаје на пресеку вечности и времена

Ти кажеш да ћеш још само четири године

Моћи да носиш лепе хаљине.

.

Извор: Noizz.rs 

 

 

Жир је оплодио папском лозом.
Дела Роверама храст био предак.
Леонардо се коренио Винчом.
Чудни научник и уметник редак.

.

Николи што са Космосом општио
из личког храстовља био је предак.
Силу Бога човеку подарио
чудни научник и уметник редак.

.

Михајло што жицом свет је смрежио
банатских шора витешки изданак.
Умношћу Нови свет је покорио.
Чудни научник и уметник редак.

.

Милутин је схватио Кола дар
док коло вртело игрен вртуљак.
Равнице славонске гласни поклисар
чудни научник и уметник редак.

.

Раде са гора надомак мора
Богом оуми космички поредак
к’о славни потомак дубових гора.
Чудни научник и уметник редак.

.

У шуми храстовој Коло играло
да жреци расенски муње призову.
Коло дубово кроз Космос гледало.
Њиме се богови на гозбу зову.

 

„Уснулима куца на врата!
Из далеких светова, душе у Јав врати!
Међу звездама красним, најпрекраснија је,
светло дана, нежним праском најављује!“ –В.С.

Богиња Праскозорја.

Стари Славени од давнина су

обожавали  Венеру, и њене вечерње појаве

прозвали именом Даница, а јутарње именом Зора.

Обе су кћери Бога Даждбога. Зореница је светла богиња

јутарњег сванућа. На измаку ноћи, појављује се

звездана богиња, на источном небеском своду,

где се јутарња врата отварају дањем светлу.

То је светлећа луч дањега праскозорја – Јутарња звезда – Зора.

Сматрана је светлом богињом мира и слоге.

.

(Извор- Свевлад – слика- Шишкин)

Кад су зорe пуцалe

слала си ми лахором

пeсмe птица

да ми пробудe сновe

којe ћу грeјати грудима

…да нe буду пeпeо.

.

Знала си

да спустиш Мeсeц

на моју бeлу постeљу

да тражи жутим зрацима

изгубљeнe пољупцe

расутe по трави

у сeнкама

заборављeних загрљаја

…знала си.

.

Доводила си

тишинe

кад су ми највишe трeбалe

којe сe нe могу

поклонити никомe

тишинe којe ћутe

…и говорe.

.

Умeла си

да плачeш

и у данима бeз киша

који нису били за плакањe

ни за бол и кајањe

ни за посeбнe трeнуткe

…и уздисајe.

.

Волeла си

да сe радујeш

као дeтe

малим поклонима

волeла си

јeдну јeдину моју рeч

и пола осмeха

и мојe пeсмe

…волeла си.

.

Пусти мe

да ћутим уз тeбe

у сeнкама мојих сeћања

да тe чувам у сликама

лeпшим од Гогeнових

…знам…била си права.

 

 

На видику није било куће, нити је ишта изгледало како су му рекли, те се Михаило запита да није погрешио пут. Пешачи већ дуго, прати стазу на коју су га упутили мештани села код којих се распитивао о чудотворцу за кога је чуо, али наоколо су били само животињски трагови.

Почео је да размишља о томе да се врати назад док још види село, и тад угледа козу како пасе на пропланку. Са уздахом олакшања, пружи руку ка џепу ранца у коме је била флаша ракије. Али не, то је само за случај да га баш ухвати криза! Мада, један гутљај неће ништа пореметити. Отпио је и наставио.

Убрзо се пред њим указала трошна чатмара. Ко би поверовао да ту неко може да живи? Прилазио је полако, са дозом страха. Покуцао је на врата. Није било одговора, а онда је иза себе чуо глас старца који је седео у хладовини, држећи штап у рукама:

– Младићу, луташ.

Тргнуо се на те речи, али пре него што је ишта проговорио, старац је наставио:

– Тако ти је то… Погрешна врата се затварају сама, али човек то не зна, него хоће кроз њих. И путева је много, а тачка у којој се сједињујемо, једна. Дођи, седи.

Михаило послушно седе и тек када опази да је старац слеп, помисли:

– Где ли сам дошао? Да ли сам полудео?

Старац се окрену ка њему и мирно настави:

– Знаш, у пустињи је цвету тешко да процвета, али кад се то деси, онда занемиш пред том лепотом. Да ли си некад био у пустињи?

– Нисам – безвољно одговори Михаило, нашта се старац благо насмеши.

– Мислиш ли да је то чудо?

– Па… Вероватно јесте, не знам…

– Није, младићу, то је закон јачег.

– А, ви… Били сте у пустињи?

– О, да… Много пута. И ти си, али не знаш.

Михаило је почео да губи стрпљење. Старац  је устао. Пратио га је погледом. Дошао је до врата, окренуо се и рекао:

– Светлост ти је путоказ ка благу скривеном испод девет каменова, у гори где листа страх од ноћи која траје девет дана.

– Михаило, будало једна! – рекао је себи и бесно шутнуо камен на коме је седео. Очи су му се напуниле сузама. Таман је отворио флашу, кад се старац огласи иза одшкринутих врата:

– Очајан си, младићу! Ти си слеп, нисам ја. Човек може преживети свашта, али уништење је у његовим рукама. Сами смо себи  судије, робови и џелати.

Дрхтао је. Једина светлост коју је видео, била је она која је обавијала Марину, кад би му се јавила у сновима који су га прогањали од оне ноћи у којој је отишла телом под земљу, душом на небо, а он остао на половини њеног пута, разапет између осећаја кривице и порока у коме је огрезао.

– Нисам био пијан! Нисам, нисам, нисам! Чујеш ли ме, нисам!

Цепао је мајицу, вадио ствари из ранца, бацао их около, газио…

Пробудио се у нечему што је требало да буде кревет. Све га је болело. Старац је стављао неке травке у посуду, мрвећи их рукама.

– Знаш ли шта сунце значи залеђеној реци?

– Немој, старче, молим те…

– Мируј! Ставићу ти облоге на главу. Следећи пут немој њом у дрво, није оно криво.

Можда би се на ово и насмејао, али га старац предухитри:

– Брод никад не тоне због невремена, него због оног ко њиме управља.

Кад се пробудио, ноћ је увелико прекрила све. Освежена планинским ваздухом, осветљена месецом, испуњена песмом зрикаваца, разликовала се од оне у граду. Мирисала је на мир и лакоћу живљења.

Изашао је напоље, сео поред старца и ћутао.

– Од земље далеко, до Бога високо. Него, младићу, тешке су ти чизме. Тек си једно море прегазио, полако. Доћи ће дан… Снага се рађа у ћутању. Немој никад голим рукама вадити ништа из ватре, можда нећеш имати довољно суза да охладиш опекотине. Страх не бира чиме ће да се храни. Размисли два пута пре него што исучеш мач.

Дошло му је да загрли тог незнанца, али се устезао. Уместо тога, гледао је у небо, тражећи своју звезду. Скоро да је заборавио да постоје.

Ћутке су испратили време почетка Михаиловог рађања. Старац је знао да је то најболнији тренутак, али и најсветији. Треба га пустити да се одвија, као што се дете пушта да расте.

– Видиш како је небо велико? На њему је све записано, од постанка света. Знаш – наставио је старац – кад су решили да крену путем на коме су им се снови срели, он је скинуо вучју кожу, оставио свој чопор, а она напустила своје вештичје јато од кога се никад није одвајала. Нису знали за други свет сем оног који их је задојио. На ране су привијали оно што су имали – погледе и сузе. Камење је било оштро, али мелема довољно. Временом, суза је било мање, али и камења. Неко је удесио да буде тако.

Михаило је слушао старчев глас који је треперио и попут успаванке, доносио смирај.

– Ипак, кад би га опхрвао сан, устајала је и гледала у правцу света из кога је дошла. Чула је гласове, чезнула да се врати на кратко, а онда би погледала његово снажно тело и вучју кожу окачену о дрвени клин. Док спава, деловао је тако немоћно и умиљато, као дете. Кад би покушала…

– Шта да покуша?

– Шта мислиш, шта, младићу? – рекао је старац помало разочарано.

– Схватам, не прекидај, молим те – рече Михаило хватајући старца обема рукама као да се плаши да ће га оставити самог насред шуме.

Ћутао је неко време, накашљао се и наставио:

– Све би се претворило у прах. Живот је више од онога што видиш. Има своје законе, а ми упорно пишемо наше. Дођеш до краја странице, мастило ти избледи; пишеш крвљу, киша је спере, однесе у земљу.

– А он?

– Гледао је свој чопор из даљине. Био је спреман да им притекне у помоћ ако затреба, иако је знао да га ни после тога не би хтели. Сам је изабрао. Него, спремио сам ти нешто, узми сутра кад кренеш, на столу је – устао је и лаганим корацима, отишао на починак.

Пред саму зору, Михаило је видео да тело почиње да му наликује вучјем. Сетио се где је оставио кожу.

– Боже, како ли је старац знао?

 

 

Шта ће се десити ономе ко залута у нашу шуму? – упита вила

Онај ко залута намерно ће доћи ,

посматрај му срце и његове моћи

да л по правди дела

ако је у криву, тада неће сјати

испред њега стани и мача се лати,

а облик промени у војника смела

излаз му покажи да се у свет врати!

.

Ако је по праву до нас јунак дошао

испред њега стани тако како сијаш

поклониће се теби и рећи ти муку

саслушај га мудро и ухвати за руку,

до нас га доведи,  а ми ћемо га даље

отправити тамо где га срце шаље!

Одговори чувар!

 

 

У будућем времену – времену сада
Ми мушкарци нећемо уходити жене
И нећемо читати њихове мале трагове
Неће ни оне издајно наводити мушке
Да се исповедају у опуштеној сласти

.

Већ ћемо – оне и ми – жарко смерати
Ка Једном у чврстој подршци и свести
Користећи моћ промишљене намере
И ширењем мирисне енергије врлине
А на језике ставити или мед или узде

.

У будућем времену – времену сада
Ми мушки градићемо мандалу Склада
Од цветних венчића из њихових руку
Мандалу ведских предака и потомака
У нововедској стварности која нараста

.

Поново ћемо у врло врло високој свести
Тражити другу полу јабуке – свога себе
Роњењем у дубоко језеро – огледало духа
Као некада на Лири или светој Даарији
Ох Лепоте! у преплету јаве и прасећања!

 

Песник је хтео да испева песму
која мирише и зелени се као трава,
песму са тугом кише,
песму високу као планина и бор.
Хтео је песму која ћути као ноћ,
песму дубоку као небо,
песму саму и дивљу као извор,
као шума, као птица.
Песму неку звонку и далеку
као детињство и мати.
Хтео је, лудо је хтео
да испева макар само једном
песму коју нико није умео.
Песму беспутну и болну
сличну самом себи,
песму страсну као љубав,
лепотом зачарану као девојка,
песму неку широку као песма.
Хтео је, а песма му измакла.
А кад је умро,
из тела његовог, кроз хумку,
зазелене и замириса трава.
И тако и он постаде зелен,
постаде трава, и мирис, и песма.
И тако песник испева песму.

 

(Из збирке ПЕЈЗАЖИ У ОГЛЕДАЛИМА)