-СЛАВА ВЕЛИКОМ ПЕСНИКУ РОЂЕНОМ НА ДАНАШЊИ ДАН-

Јеси л’ жива, старичице моја?
Син твој живи и поздрав ти шаље.
Нек увечер над колибом твојом
Она чудна светлост сја и даље.
.
Пишу ми да виђају те често
због мене веома забринуту
и да идеш сваки час на цесту
у свом трошном старинском капуту.
.
У сутону плавом да те често
увек исто привиђење мучи:
како су у крчми фински нож
у срце ми заболи у тучи.
.
Немај страха! Умири се, драга!
Од утваре то ти срце зебе.
Тако ипак пропио се нисам
да бих умро не видевши тебе.
.
Као некад, и сада сам нежан,
и срце ми живи само сном,
да што при побегнем од јада
и вратим се у наш ниски дом.
.
Вратићу се кад у нашем врту
рашире се гране пуне цвета.
Само немој да у рану зору
будиш ме као пре осам лета.
.
Немој будит’ одсањане снове,
нек’ мирује оно чега не би:
одвећ рано заморен животом,
само чемер осјећам у себи.
.
И не учи да се молим. Пусти!
Нема више враћања ка старом.
Ти једина утеха си моја,
светло што ми сија истим жаром.
.
Умири се! Немој да те често
виђају онако забринуту,
и не иди сваки час на цесту
у свом трошном старинском капуту.

„Умријет није ништа ново

на овом свијету,

а ни живјети није баш

најновије“.

Јесењин

 .

Уз задње трзаје

зубатог сунца

јуче сам отворио

октобарска врата јесени

да дочекам сиве кише

и долазак пјесника

витеза љубави и туге

који није волио

живот без снова

и заблуђеле јединке

и јевтине мрцине

које га натјераше

да броји кафанске флаше

и запушачима

затвара душу

уз цвијукање хармонике

и бљесак финског ножа.

.

„Довиђења,пријатељу,

довиђења“

очајавам другујући

са твојом тугом

и врелим сузама чувам

твоју мекану душу

од Црног човјека

који је убијао

твоје стихове

и снове о љубавима

које су биле

само невјешто цвијеће

што незрело вене

које си грлио

са винским сјајем

у очима

и пијаним мирисом

изгубљених емоција

дријемајући

на кафанском столу

учмале сеоске крчме.

.

Волио си само твоју

Лавицу и Драгу

и немоћалу Старуху

која те је чекала

сваке вечери

доље на дарогу

да загрли

твој повратак

ливадама и брези

која је шапатом

наслоњена на прозор

у бијелој снијежној ођећи

вјечно чувала

твоје бесмртне пјесме

самујући

до краја живота

у твоме гају.

.

Дођи и одмори

твоју рањену душу

и заборави Црног човјека

јер празнина и бол

и пијанска лутања

нису твоја смрт

већ оно чега нема

у овом свијету

твоја душа је у сновима

и људима који желе

да мијењају свијет

Велики Јесењине.

Наклон младих музичара пропраћен аплаузом, био је знак на који је жамор у сали престао.  Погледали су се, климнули главама и први тактови су одјекнули.

Како је време одмицало, сви су утонули у неку врсту блаженства коју је музика са сцене изазвала. Мисли су летеле около, сударале се, неке живе и полетне, а неке без снаге, тек пробуђене као и главе у којима су настале.

Но, нико није могао да не примети седу госпођу, која је седела у првом реду. Дубока старост се видела на њеном телу, али префињени манири и склоности јасно су били изражени у начину на који је носила скроман шешир. Њене мисли биле су најгласније! Са сваким тоном, са сваком наредном композицијом, која је извођена, она је постајала живља. Очи су јој добијале сјај који се може видет и у очима заљубљене особе. Плесала је, млада и пуна живота, који јој је струјао телом, а онда је распустила косу скупљену у уредну пунђу, изула ципеле и храбро пришла младићу замоливши га за плес. Недопустиво за младу девојку, из угледне куће да о њој цела варош прича.

Ипак, радо је прихватио њен позив, пуштајући да га води њена смелост. Знао је да уз њу увек може направити корак даље. Заузврат, његове јаке и сигурне руке, чувале су је посртања и падова…

Чекала га је… Гледала кроз прозор, кувала две кафе, спремала ручак за двоје. Није веровала списковима погинулих, рањених, несталих…

– Он не може да умре!

Никад те речи нису опрестале да одјекују у њој, као ни вера да ће се појавити, изненада.

Чека га још. Са мање жара, али са више наде да ће ускоро бити заједно. У моментима кад је преплаве осећаји, изгледа замишљено, смеши се нечему у даљини, што само она види, а ово вече је једно од тих. На угловима где се ломила светлост рефлектора, указивао јој се његов лик. Гледала је у том правцу, смешила се и наборане руке укрстила на грудима.

У покрету којим је везала шал, било је жеље да врати време уназад. Само један плес! Ништа више од тога! Мисли су јој биле окренуте младости, лепоти живота, толико, да су им се сви, па и музичари, склонили с пута.

– Помозите госпођи! – неко је рекао.

На те речи, очи су јој заблистале.

– Хвала господине! – рекла је достојанствено, са смешком, не одбијајући помоћ – Било је ово дивно вече, зар не?

Саденаке опушћело село. Све се стишало. Кудгој мрднеш, мош да видиш, вако, само

понеког чкрбавог и багљавог гемаља, без кувета, што е закаведо и прекустуријо се сав шмокљав и гроно, вако ко ја. Једва шеврда и габеља по путу. Лад. Једва се батрга. Само

што не буља. Заковрно и окембесио се, веселничак, реко би му е душа у носу. Глаш само кад ће, нако крмељив, да љошти и гекне о-ледину и мандркне. Саџгало то и изнемоћало скроз. Наскроз. Ни четвор да му даднеш, не би му помого а јадно ти шта друго. Обезубило. Криваљ и напакарет један. Једва збори. А и кад прозбори неке јаде, ваволи и бобоња у њедра, треба ти толмач да би га разумљо.

.

Не мош ласно да нађеш људе кои ће да се накане и кои су кадри д-ископају раку и да спуште меита. А јадно ти да нареде бунар ил д-ицјепају и испобијају прошће,дистешу јапију за бурад или мај шта, да издубе мочило, д-изгазе блато, ко земајле, и да у калупима направе циглу па пошто се сушне на гувну, да е сложе у банкете,д-испечу креч и потље погасе у кречани, д-изваде рипе у мајдану, истешу за цоклу на какој грађевини, д-обале шевар и д-истружу за кровну грађу и коешта што се радило рукајле – то ни гуди нит гудало вади. Кубури и магањи како знаш и умијеш. Ијако нешто шурнеш, све ти је то,

нако, назор. Крпеж-трпеж.

.

И кад би имо и шћео да платиш, бадава. Немаш ком. Нема ти од нас сељака ништа. Атаљ до атаља. И оно мено што е остало, рекок ти, обезвијало и обеутило начисто. Пропали смо диби-дуз. Оде село у тандарију. Све наврло у чаршију. Спијузило дуз панталоне, узело торбицу, спаковало мено мардице за пута, турило оне његове дроњице и отишло. Не верма и не бренуе нико никог ни за шта. Ни за суву шљиву. Свака вашка башка.

.

Оћеју да живе крај онијег канти за ђубре што ш њима тандрљају ђубретари, а нећеју у овој љепоти ђе се тице натпјевавају, трава умива росом, ђе мирише цвјеће, жуборе потоци, небо се плави ко лан кад уцвета, ђе се гране свијају под теретом воћки кое нема ко д-обере, челе зуе и прелјећу с цвјета на цвјет, ђе би се, да е среће коно што није, утрине бјељеле од стада, ђе би бикови букали, краве рикале, а коњи рзали, ђе би воденице чекетале, а ђермо-

ви шкрипутали, ђе би се чуле пракљаче како пљешту и трлице док лају… Ђе би било моби и комишања, прела и посјела, сабора и светковања, просидби и женидби, удадби и бабина, испраћаја у-војску и кое-какијег љепота, коно што е било одвајкад. Од кад је гавран поцрњо. И од кад је крмача реп искривила. Не би живљо тамо ни за каке паре. Ал шта ћеш ти њему. Побеленијало. Забраздило то. Ко јуне у плас. Зинуло ко ован о Мијољдану. Наврло д-иде. Тобож му тамо ратније живљети.

.

Дошло грдно време. Не мож бити грђе. Рекок ти, све живо грмачило у варош. Нагрнуло ко овце на солило. Нема ко да ти клепа сјекиру, да поткуе брава, д-удари брњушку свињчету ил да га уштроји, да ти посјечи, да ти чеклеише грађевину, д-узведе уз маије, д-уврши и да ти полемеза сјено да не закисне, да ти поможе вријећи… Јок, брате.

.

Све тенуло дибидуз. Опушће село, коно што и-сам видиш. Ниси ћорав. Ниђе живе душе.

Не мош ваздан да сретиш човека. Да прозбориш. Да прокомендијаш. Да даднеш души мено одушка. Колко било. Не мош бре ласно д-угледнеш дјете на путу, да му

потепаш. Јок. Ужељек се разговора.

Вамо, јопет, гробља зарасла у травуљину и чечвар.

Крдисали се вотњаци.

Истићио се аврик на све стране.

Зарасле стазе.

Затрнили се богази.

По пашњацима се диго шишљак.

Прозукли трупци поред пута чекају оног што неће

доћи да иг товари.

Поискривљивало се прошће и поспадо поплет.

Оронуле грађевине.

Разголитиле се маије.

Шљемењаче одњо ветар.

Накривили се оџаци.

Обеушили се ћертови.

Опушћели торови.

Замукла рика и блејање.

У пођекој авлији тучило багрење аман до стреа.

Испразниле се школе.

Све се извитоперило и дошло траљаво и начокле-

шено.

Само глаш кад ће да се скљока.

Батаљуга до батаљуге.

Строба да т-увати.

Казна Божја!

Ко нас је клео није дангубијо.

Није, љеба ми и соли.

 

 

Данашњи Лужички Срби потомци су полапско-балтичких  Словена;

Љутићи и Бодрићи, у раном средњем веку,

 насељавали су више од трећине садашње Немачке:

север, северозапад и исток.

Пред прозором у ноћи

на небу

стоје Велика кола.

Упрегнем

замишљене коње

и гоним к теби

само

пред вратима твојим

полако окренем

нећу да ти реметим

сан.

О српском и словенском имену постоји обимна литература
са различитим мишљењима о њиховом значењу,старости и
распрострањености.

Име Срба данас означава два словенска народа: Србе на
Балкану и Лужичке Србе у Немачкој.

Историјска литература
сведочи да се име Срба у прошлости појављивало на
много већем простору него данас и да је забележено пре
него име Словена.Павле Јосиф Шафарик (1795-1861),
чешки слависта, написао је капитално дело, студију
СЛОВЕНСКЕ СТАРИНЕ, у коју је сажео свој вишегодишњи
истраживачки рад на проучавању словенске историје,
религије, културе и језика.

Заједничко дело Шафарика и
Суровјецког такође говори о Словенима – О ПОРЕКЛУ
СЛОВЕНА. И Шафарик и Суровјецки су сагласни да су
Словени у преисторијском добу били бројни, а због
бројности и простора који су заузимали, били су издељени
на многа племена, која су носила различита имена.Но,
они су уверени да је „Срби – прастаро, првобитно,домаће
и опште име свих Словена“.Оно је означавало заједничко
порекло свих Словена и старије је него име Словени. За
ову тврдњу налазе доказе код античких историчара и
географа, по бројним географским именима на старим
картама.Географска имена изведена од српског имена
расута су широм Европе,али и у Азији. Шафарик је
установио да је такође старо и паралелно име Срба –
Винди (Венди, Венети).

Значење имена СРБ се заборавило, а Шафарик мисли

да је значило РОД, НАРОД.

–Одломак из књиге ЗНАЈ СВОЈ РОД И ЈЕЗИК –увод у
истоимено поглавље–

 

 

Биће укорењено у суштини је биће са

неограниченом дубином.

Ствари без дубине ствари су само слике ствари.

Бића без дубине бића су само слике својих бића.

Дубина ствари је просторна,

док је дубина бића суштинска.

Људи су само слике свога бића,

док је човек суштинско биће.

„Ecce homo“

Људско биће постаје човек

када се роди у суштини.

„Ваља вам се родити одозго.“

Човек је двоструко рођено биће и

тек другим рођењем престаје бити слика.

 

 

Некада кроз лирски стих песник донесе сећања која

не бледе ни после много векова…одакле? Одговор

потражи негде дубоко сред срца свог. Оно је језгро и

ехо онога јединог…одакле је све.

Ноћи су тукле ударом клете судбе,
ледени дах мрачних гора – мучио дух…
звери далеко, некада ближе
 и мирис крви, црне ко без звезда небо.
.
 Нада…само реч на уснама сувим.
 Хладно сијају звезде над надом коју сним
 одсјај северњаче у трену сив,
оштрица мача је песма која никада не спи.
.
 Хладно гори пламен освете…
И певаће стихом својим док се не посвете
 све боли у срцу мом…
Док не сине бела звезда, мој дом…
.
 Лутање ноћима, данима, јутрима…
 Време је било ехо изгубљених надања
 када би киша тужно падала
 сузу бих тада пустио с њом…невидљива.
.
 Носио ме бес и жар у очима
 а тешио звездани сјај северних светала.
Дуго у заборав сакрих сећања-
 На свет што беше, што сад је ван времена.
.
 Ратник…витез…коњаник светла…
 Све саме титуле а биће то не зна…
Скидам са плашта душе све
 остајем сам са собом кроз сне.
.
 И нечујно певам… коме и шта?
 Стих који ми дух сам изнедри.
 Мир је оно што снева сушт и живота извори.
.
 А мира нема…
само трагови звери и вечити мирис крви и страха

опојна марама око твога врата
 што сваким треном све више стеже..
.
 Плавим је гневом горело срце
 док једног сутона у дубинама времена
 не зачу ми сушт арије свете моћне и лепе
а нежне ко цвет.
.
 У трену без трена скиде се мрена
 са душе сивило, чемер и јад.
 Сукну пламен кроз кристал камен
 неста безнађе црно тад.
.
 Одјеци неких старих песама и гласова
 неме играју сенке светлих асова
 што велику битку водише тад.
.
 Вода и даље тихо тече до-нава.
.
 Испод камних зидина белога града…
 Луча и даље у домовима праведника
 и нада…што не изда никад.

 

У мутном сну
однемоћах ти на уснама остављеним,
земљо-пелено,
што на те пожеле ме мајка.

.

Подерано време –
бледе крпе расутих дана.
По њима ноге босе и сан
са слутњом и жељом ко свитање.
Песма родна ко тајна далека
по мени надошла.
И брда – груди јесени зреле
у погледу дубоком ко жудња.
Небо светло на дану што мре,
сунце – успомена тугом зарадована
и река ведра са песмом протицања.

.

Повратак ми лепота у сну ускрсла,
причешће ми ово блажено ко отров.

.

(Из збирке ПЕЈЗАЖИ У ОГЛЕДАЛИМА)

-руком писана и осликана књига Песника- објављује се у целости-