( 6.јуна, 1799. године рођен је Велики Песник )
Сав чежња, милошта, мој глас чим си преда мном,
ремети ћутање у ноћном часу тамном.
Крај моје постеље, при невеселој свећи,
промичу стихови сливени, жуборећи –
бујице љубави што, пуне тебе, хује.
Блистави поглед твој с осмехом знаним ту је,
за мене сија он. И чујем сад, у тмини:
– Мој мили – твоја сам – да, твоја сам, једини.
Витки цвет пред Сунцем!
Мирисан!
Плаво љубичастом бојен!
Росом златном заливен!
Свирку ветра ослушкује,
Зујем пчеле занесен!
И отвори се небо плаво,
И спусти се низ њега дуга!
И дах праискон, обави га!
Светлоноше наткрилише смелно
Гневним зјапом тамнила из Ада
Угаснуше светлост рајске мисли
Разгалише црнило злослутно.
.
Усидрени у времену смутном
Визирима обглавише сјајност
Разведрише умилност све лажну
Расчинише овоземну умност.
.
И гудише грлом осионим
Гиздаво се прсише безочно
Черечећи верност малодушну
Ћудоредне разапеше сласно.
.
Изнедрише душебрижну злу коб
Скрнавећи живот подвизнички
И знамење челно и све свето.
*
Песма покорна
Није постојала као Троје
Они су своја Тројства
Стопили до капе
Која је могла
Тако неприметно
Да се измигољи
Са овога света
До чела неког сељака
И постане кап
Његовог зноја
Којим он роси Земљу
Чинећи је плодном
Дајући јој живот
.
Као да се Васељена
Скупила у једну тачку
Временске капије
Су се отвориле
Ту они – оне почивају
У Светлу
Где дух душа и тело
Једно су не троје
.
Ту где нађоше се
Ко је кога водио?
Не они нису водили Љубав
Љубав је водила њих!
.
.
Владан Пантелић: Наташа Делић Првоотијањена
.
Наслутила сам Маестра у Теби!
Прижељкивала сам да си Ти Тај
Који по предању
Враћа харфи живот!
.
Талентован сликар, рестауратор, песник, трагалац
Најприродније се осећа када хода по дрвећу,
облацима, ветрима и међусветовима
Некоме Милостиви Бог удели пуну пунцијату
прегршт различитих способности
Пуну пунцијату прегршт способности удели
некоме Милостиви Бог
Наташа је сада професор у школии а врло је
активна као организатор и трагалац за старим и
заборављеним културним вредностима нашег Рода.
Храброст је њен магнет којим привлачи дарове
.
Необјављена збирка песама
“ ( О б а с ј а н о с р ц е м
м о ј е с у н ц е с и ј а )“
Тражим Твоје очи
И у њима огледало Месеца
Уплетено у Шивине косе
Као најлепши украс
.
Жубори Ганг
И тихо горе
Прегршти пловећих свећа…
Ка небу лете жеље
Као јато звезда
Ношених ветром
.
Ватромет је боја у мени
.
И плешем сретна
Твоје очи плиш су овог неба
Што ме грли са свих страна
Миришу руже, нежни јасмин…
.
У каквој се то Башти нашла моја душа?
.
Љуљаш ме у Свом наручју
И осећам како се моји лавиринти руше
И у моме срцу свиће
Ти си мој хоризонт
Моје јуче, моје данас и моје сутра
Моја си Љубав
Сваког тренутка осликана
На нов и непоновљив начин
.
Твоје очи мој су Дом
Вилин цитат – 11
„Тамо где боје боље, јаче сијају, тим путем крени
унутрашњим видом све велове скини
јер није све што сија то што ти се чини!“
.
Вилин цитат – 12
„Послаћу ти кроз етар пахуљу са длана
на длану је држи и уснама пољуби
у себи тебе носим од великог плама
удахни ме на длану, у себи ме пробуди!“
Када нам се срца отворе и стану
једно наспрам другог
као два огледала
што се у одразима
бескрајно удвајају
ми капију Вечности отварамо
и кроз њу без покрета пролазимо.
.
Цвет Времена смрзнут је за трен
у кристал Вечности
у коме се огледамо
телима без сенке
светлошћу наших душа
нежних и чистих
само себи сличних
и бескрајно истих…
.
У најдубљој дубини Срца
време не постоји
и ако га има
не тече већ стоји
и простор је безграничан
и прелази се у трену:
довољно је да помислиш жељу
и да је видиш остварену.
Најдубља дубина Срца
не зна за простор и време –
Душа препознаје Душу
и држи се главне теме.
.
Можда би светлости
у нашим срцима било и више
када би нам Срца у Сунца
уместо у роковнике гледала:
јер све што се пише –
то се и брише
као бели вео паре
са замагљеног огледала.
.
*
„ПЛАМЕН ТИШИНЕ“
Метапхyсица, 2005.
Пре много лета
Кренух на далек пут –
На пут
Кроз властито срце
Да нађем драгану своју
Коју сам
Вековима пре овог рођења
Открио и познао,
У сновима својим.
Нисам ни слутити могао
Да ону коју тражих
У далеким световима
Гле!
Обитава у селу моме
Надомак дома мојега!
Над виноградима бдиш
из којих Молитве и Вино
теку непрестано,
док те грли шума кестенова,
као што ти грлиш
Крст!
Капљо
Небеског Млека
сливена у Храм,
што појиш нас садашње,
као што си појила бивше,
и као што ћеш појити будуће
непрестано,
Лабуде Свети од камена
и Лепоте
у зеленилу опојном,
витак си од Неба
и свиленог ветра
што шуми
непрестано
као бистра твоја река:
„… Високи Дечани, Високи Дечани
Високи Дечани, Високи Дечани…“
.
Висину меримо Тобом,
као што Слободу меримо Тобом
Света Земљо Метохијо,
А Љубав и Истину
Тројединим Богом!
.
(Косово и Метохија,
Манастир Високи Дечани,
.
Владан ПантелиЋ: Маја Д. Недељковић
Магистар философије, песникиња, истраживач на подручју културе, иконописац, илустратор књига, новинарка, фотограф. Аутор је неколико збирки песама, и збирки песама за децу, као и повести о кћери Светога кнеза Лазара –Јелена Лазарева Балшић и повести о тајинственој сликарки Надежди Петровић
Маја има обимну и задивљујућу радну биографију. Оснивач је и члан Управног одбора Српског Књижевно Философског Друшта Филокалија; оснивач и члан Управног одбора Удружења Посада; члан Београдске Књижевне Задруге; уредник рубрике Деца у часопису Удружења Посада; сарадница интернационалног часописа за културу и духовност Логос; стални сарадник Школе Српског Језика у Торонту; радила у редакцији Телетекста РТС-а; била је једна од уредница дечјегчасописа Косовски Божут…
Нема звукова у венама
али поруке долазе једна за другом
и пале светло у лобањи
гасе га у петама.
Зовеш ме ти из давнина
руком мојом оловку узимаш
и кад је надахнуће ту
трн и стакло ми забадаш
у мождану кору.
Не знам ко си и шта хоћеш
само следим упутства до бола
а кад се утишају гласови
бацам задату ми оловку
оштрим чекић и њиме пишем.
И видим звезде силазе
за три прста ниже
мој отац из праха устаје у кожу
а кости одбацује
да се не оклизне.
Змај из прикрајка исмева крај века
а почетак приче показује ми
на искеженим зубима као на длану
и мени једино преостаје
да све то уредно препишем.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 