На данашњи дан, 5-ог јануара 1949. године, рођен је, у Београду, на Звезда-ри, велики србски поета Драган Симовић. Данас бисмо, да није отишао на страну лица, славили 70-ту годину његовог боравка на Мидгард земљи. Нећемо овом приликом писати о Драгановим литерарним остварењима, нити о силини утицаја које је његово оштро перо оставило на огроман број љубитеља његове речи. То ћемо радити у наредном периоду, износећи, не само оно што је Песник већ рекао, него и оно субтилно – како је ходао овим светом, шта је говорио са својим блиским пријатељима, или шта је говорио и са другима, укључујући и рибаре, ратаре, децу, случајне пролазнике. Добар део Драгановог живота и рада, у тексту – ин мемориам – дивно је описао главни уредник Журнала Миодраг Новаковић. Проучите и сачувајте овај текст.
Ми, блиска Драганова родбина, и његови пријатељи, трудимо се да останемо мирни и снажни, духом и телом. И трудимо се да преобразимо и подигнемо на стваралачку раван свако лично осећање. Драган је дошао на овај свет са светлосном катаном, деловао бритко као истински Витез Праисконог Реда, говорио јасно и без остатка, ишао напред и секао пустиње и прашуме незнања. У његовој природи није постојала склоност паду, нити склоност да бесловесно тугује, нити склоност ка илузији неделатне патње. Ако би приметио примесе маје и омаје и код себе, сео би, и оштрим пером Знања парао сумње, недоумице и нејаснице.Тако је провео и последњу ноћ свог овоземаљског живота.
СЛАВА И БЛАГОДАРЈЕ ДРАГАНУ СИМОВИЋУ ПЕСНИКУ РУМЕНИХ ОБЛАКА И ПЛАВИХ ВИЛЕЊАКА!
Сећам се, предео ледан, под снегом дубоким спавало је село са мном упоредо корачао предео још један у бескрају ноћи, све је снежно бело! . То предео није, већ је душа жива, сенка му се помаља по леденој стази дахом својим греје моје вучје тело кораке ми прати и на мене пази! . Све је снежно бело! . Отворише се двери уснулога села крочих кроз та врата да ме у се приме степенице тајне где се нисам пела позваше ме к светлу да склоним се од зиме. . Засијала ватра која светлост прави Високо изнад села, на нереалној Јави поглед бацих доле, а степеника нема ходам етром чврсто, плам ме јаче вуче и опет бели простор испред мене пуче!
У деветнаестом веку, живео је један Бели Србин, рођен на почетку столећа у једном сремачком селу, по имену Ђорђе Марковић Кодер. Он бејаше веома учен и образован.
Похађао је највише и најбоље школе у аустро-угарском царству тога времена. Говорио је двадесетак, што древних што савремених језика, а, можда, и више!
Иако бејаше један од најобразованијих Европљана тога доба, њега, ипак, стрпаше у лудницу!
Зашто се Бели Србин Ђорђе Марковић Кодер обрео у лудници? Зато што је најбоље године свог живота посветио истраживањима вилинског и вилењачког света, и зато што је говорио о повезаности Расе Белих Срба са Расом Плавих Вилењака.
Да је Кодер заиста радио посвећенички на том пољу, доказ су његова песничка, књижевна, преводилачка и ина списатељска дела.
Написао је неколико књига о вилама и вилењацима; пописао је све вилинске и вилењачке родове; обрадио је речник вилинских и вилењачких имена и, надасве, приредио је први речник тајинственог вилинског и вилењачког језика.
Ово је скривени животопис Ђорђа Марковића Кодера, јер у званичним књижевничким енциклопедијама тога нема.
У званичним енциклопедијама пише само оно што су ћесарски цензори одобрили.
После Кодерове смрти (а умро је крајем деветнаестог века), уништено је на десетине његових веома вредних књига у рукопису.
Кодеров обиман преводилачки и књижевнички рад о вилинском и вилењачком свету преживео је само у деловима, у фрагментима.
Прикупљању и обрађивању преживелих Кодерових листова из вилинског и вилењачког опуса, посветио се, седамдесетих година прошлог века, књижевник Божо Вукадиновић, који је намеравао да објави књижевну и теоретску студију о вилинском свету и језику вила и вилењака у делима Ђођа Марковића Кодера.
А онда је, једног дана, некако изненада, на путу према Кодеровом родном селу, погинуо Божо Вукадиновић!
Докле је Божо Вукадиновић стигао у свом истраживачком раду – не знам!
Али, поуздано знам, да је, уистини, темељно и посвећенички радио на томе.
Знам поуздано, зато што сам се у то доба дружио са Божовим млађим братом, Чедом Вукадиновићем, који је, такође, песник.
Чедо ми је, неко кратко време по Божовој смрти, показао Божов рукопис о Кодеру.
Зашто овде пишем о Ђорђу Марковићу Кодеру? Зато што је Кодер родоначелник – не само у нас, већ и у свету – на истраживачком пољу вилинског и вилењачког језика. Толкин је, бесумње, чуо за Кодера.
Морао је чути! Вероватно је, неким тајним путима, и дошао до његових списа!
Јер знамо – и то поуздано знамо – да је Толкин, почетком двадесетог века, темељноистраживао србско предање, српску епику, србски мит и, надасве, србски језик.
Уверен сам – а то сам и у Акаши потврдио – да је Толкин и вилински језик открио преко Ђођа Марковића Кодера.
Упоредите Кодерову судбину, са судбином свих оних знаменитих Белих Срба и Белих Србкиња који су радили на откривању ведсрбске тајне повеснице.
Кодер је последње године свог овоземаљског живота проживео као скитница и просјак.
Обитавао је у неким напуштеним салашима и колибама по Срему и Бачкој.
Живео је од милостиње оближњих сељана.
Није боље судбине и среће био ни Милош Милојевић.
И, наравно, ни Олга Луковић Пјановић не бејаше боље судбине и среће!
Сви знаменити Бели Срби и Беле Србкиње (а овде бих споменуо и Милицу Стојадиновић Србкињу, фрушкогорску песничку вилу) имају сличну – а, можда,и истоветну – судбину: бивају оспоравани и понижавани од својега Рода.
Е, видите, то је управо оно што ја зовем Србским Усудом! Но, и с тим је завршено.
У Дану Сварога све ће бити другачије, лепше и дивотније.
Драган Симовић
Несхваћени поета из Срема Ђорђе Марковић Кодер, песник и преводилац (ВИДЕО)
И ово морамо да разјаснимо, да не бисмо више лутали, будући да су нас вековима замајавали и слуђивали јудео-кршћани, који су, као што знате, заклети непријатељи наших богова-предака и свеколиког нашег предања и духовног наслеђа.
Наши богови нису само наши богови, већ и наши изравни биолошки преци.
Они су посејали семе на Земљи; они су са смртним женама рађали децу чији су изравни наследници Бели Ури.
Перун, Даждбог (Дајбог), Свевид и Велес јесу наши пра-оци, наши изравни биолошки преци, који су са Славом, Србом (Србоном), Светланом и Родом, нашим смртним пра-мајкама, стварали и рађали бесмртне потомке – Беле Уре.
И смртне жене би, после љубавних чаролија и рађања деце са боговима,
и саме постајале бесмртне, постајале богиње.
Наши богови, дакле, нису никакви идоли и кумири, већ наши изравни како божански
тако и биолошки преци, који су се, из сазвежђа Сварга Белоур, низвели на Земљу.
Још једном да разјаснимо.
Наши су божански пра-оци, наши мушки преци, бесмртници одувек – они су се у вијовима и коловртима, из плавог сазвежђа и са Плавога Сунца, низвели на Бели Пупак Земље Стриборове – док су наше божанске пра-мајке испрва биле смртнице а потом, у љубавној вези са бесмртним боговима, и саме постајале бесмртнице и богиње, по свему изједначене и усаображене са нашим божанским пра-оцима.
Наше богиње, наше божанске пра-мајке (Слава, Србона, Светлана, Лада и Рода), бејаху најлепше жене међу смртницима, и оне су од наших богова, божанских пра-отаца, изабране да са њима рађају децу – Беле Уре, а изравни потомци Белих Ура јесу Бели Срби.
Сварог је отац свих наших богова, и Он није рађао децу са смртним женама, већ је
са Мокошом (која је божанска двојница Сварогова) изродио наше богове.
Зато су Бели Срби одувек знали, и говорили, да су унуци Сварогови и Мокошини, називајући се Сварожићима.
Ово су моји најновији увиди из Акаше, јасновиди увиди које предајем само оним Белим Србима и Белим Србкињама што верују, виде и знају оно што и ја верујем, видим и знам.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 