У свему што се дешава у свету, и ми саучествујемо.

Саучествујемо, иако нисмо ни свесни да саучествујемо.

Колико ће лепоте, доброте и љубави бити у свету, то и од нас зависи.

Колико ће овај свет бити здрав или болестан, и то од нас зависи.

Све што бива и јесте у свету и световима, ту има и наших заслуга.

Није битно колике су те заслуге, битно да их има.

Ко мења и поправља себе, мења и поправља свет.

У несавршеном свету, нико не може бити савршен.

Само у савршеном свету, сви можемо бити савршени.

Савшенство је наш сан и наш пут навише.

Пре или доцније, сви ћемо бити савршени, а до тада –  сневајмо и маштајмо о савршенству!

Живот већине људи планете Мидгард Земља
Говорим о свакодневном распећу од Правила
Наличи на дечју игру коју смо весело играли
У Тијанији златом новозлатног доба опточеној

Кажем у духу јелечкиње – узвраћа стрижено!
Свакодневница сива чека ко војник на стражи
Каже гласно барјачкиње – одговарам кошено!
А дани иду слични као једнојајчани близанци

Тражим у грлу ситне нежне речи да јој угодим
Трагај и нађи! вечну љубав Творца! Нађи је!!!
И када је нађеш живи! И не пуштај је из срца!
И она – разапета тражи речи да мене подигне

Ујутро вадимо дечицу школску из будилника
Трчимо у пекару и на посао као полуаутомати
Враћамо се предвече уморни од посла и газде
Бауљамо по стану играмо тутумише у кухињи

Једног дана ходали смо кроз врло густу шуму
Шкртунац згрчене крви и незараслих осмеха
И када нам је трећа гуја вијугаво прешла пут
Почео се лепо кроз грање назирати пропланак

У нашим душама нешто је препукло излетело
Покуља сав вишак снаге преко гомиле пањева
Спремно крећемо на другу страну воде и ватре
Да будимо генетско сећање и проучавамо себе

РОДОЉУБЉЕ се рађа искључиво у високо самосвесних, самосвојних и самобитних личности.

Љубав према Роду на Земљи и Љубав према ПраРоду у Васељени; Љубав према Земаљској Родини као и Љубав према Небеској ПраРодини.

Реч РОДОЉУБЉЕ обухвата и покрива многе битне и суште појмове, многе битне и суште ведсрбске речи.

Истовремено обухвата и покрива и Род и Родину, и у том случају бивају излишне речи као што су: патриотизам и национализам.

Патриотизам и национализам припадају свету оних других, оних који нису самосвесни, самосвојни и самобитни, оних који нису свестране личности, већ особе и персоне.

Расни Србин, Ведски Србин, Србин Аријевац може бити само – и бива, свагда и навек! – РОДОЉУБ, јер дише и живи РОДОЉУБЉЕ.

Реч РОДИНА је свестранија, свеобухватнија и суштаственија од речи ОТАЏБИНА, јер се ОТАЏБИНА односи само на ОНО ПО ОЦУ, док се именицом РОДИНА обухвата и покрива све, како ОНО ПО ОЦУ, тако и ОНО ПО МАЈЦИ.

ОТАЏБИНА је потиснула РОДИНУ у тешким временима Смуте, када нам је – под притиском јудео-кршћанских хорди – укинуто ВЕДСКО ПРАВОСЛАВЉЕ а наметнуто ЈУДЕО-КРШЋАНСКО ПРАВОВЕРЈЕ.

На нама је да то освестимо, те да на светло дана вратимо праисконе ведсрбске речи, као што су: РОД, РОДИНА, РОДОЉУБЉЕ.

У будућем времену – времену сада
Ми мушкарци нећемо уходити жене
И нећемо читати њихове мале трагове
Неће ни оне издајно наводити мушке
Да се исповедају у опуштеној сласти

Већ ћемо – оне и ми – жарко смерати
Ка Једном у чврстој подршци и свести
Користећи моћ промишљене намере
И ширењем мирисне енергије врлине
А на језике ставити или мед или узде

У будућем времену – времену сада
Ми мушки градићемо мандалу Склада
Од цветних венчића из њихових руку
Мандалу ведских предака и потомака
У нововедској стварности која нараста

Поново ћемо у врло врло високој свести
Тражити другу полу јабуке – свога себе
Роњењем у дубоко језеро – огледало духа
Као некада на Лири или светој Даарији
Ох Лепоте! у преплету јаве и прасећања!

Већ двеста година Срби путују на Запад, и никако до Запада да стигну.

На том дугом, мучном и болном путовању према Западу, Срби су успут изгубили све оно битно и сушто што су пре тог путовања имали.

Због пута на Запад, Срби данас нису нигде.

Нису ни на Западу ни на Истоку, ни на Северу ни на Југу.

Тумарају и лутају као дивље гуске у јесењој магли.

Срби никада неће стићи на Запад, из простог разлога, што Запада, којега траже залуђени Срби, нигде на Земљи и нема.

Нема га ни у бајкама!

Запад је чиста илузија, омаја и опсена.

Фатаморгана у пустињи!

За двеста година путовања на непостојећи Запад, Срби су заборавили: ко су, чији су, одакле су кренули и, куда су и камо пошли.

Иако ни после два столећа лутања и тумарања још нису открили Запад, Срби и даље тврдоглаво хитају ка тој фатаморгани: исцрпљени, поцепани, ојађени, а биолошки преполовљени, са тешким и крварећим ранама како из прошлости тако и из садашњости.

Једно је извесно: због тешке и болесне тврдоглавости, Срби ће пре нестати, него што ће одустати од своје опсене Запада.