Западњаци слажу чим отворе уста.

То им је у крви, у генима, у светлосном запису.

Они су нижа врста, нижа људска раса, они живе без части, свести и савести.

Одувек су нападали Србију због Срба.

То су чинили и крајем прошлог века.

Нису они у пролеће 1999. године бомбардовали Србију због овог или оног председника, због ове или оне власти, већ превасходно, и искључиво, због Срба, с намером да сатру и затру Србе.

Западњаци су погана паразитска и рептилска раса, раса готована и злотвора.

У њих ничег људског и божанског нема.

Према њима не треба имати ни саосећајности ни самилости.

Каква саосећајност и самилост према змијама и јакрепима, према предаторима и крвопијама?!

У времену долазећем, Западњаци се завршити на сметлишту човечанске повеснице.

За собом ће оставити само грозоту пустоши и несношљив смрад.

Срби и Србкиње, уздигните главе, високо и још више!

Наша су сва времена, прошла и будућа.

 

Природу сам одувек доживљавао као Род најрођенији.

Толико је моја љубав према Природи јака, да имам осећај као да сам срастао с Њом преко свих видљивих и невидљивих тела.

Природа и ја смо повезани и умрежени – како изнутра тако и споља – преко свију чакри, преко свију енергетских,  етарских и животних тачака.

Верујем да бих давно скончао у овоме свету, да не бих ни тридесету годину доживео у овом животном току, да бих био посве слуђен, унесрећен и заувек изгубљен да ме Природа није штитила, чувала, исцељивала и васкрсавала –  свакога дана, свакога јутра, свакога часа изнова и изнова.

Са Природом саосећам и болујем, тугујем и патим, веселим се и радујем у зависности од тренутног узајамног расположења.

Све што се дешава Природи, и мени се дешава.

Све што убија Природу, и мене убија.

Сви боли Природе, и моји су боли.

Све патње Природе, и моје су патње.

 Све ране Природе, и моје су ране.

Сви непријатељи и душмани Природе, и моји су непријатељи и душмани.

У Природи сам још као посве мало дете открио Бога Створитеља, Велику Мајку Што Вечно Рађа, Дивотну Човечицу у Светлости,  Драгану и Невесту Своју кроз све животне токове своје.

Путовао сам тајинственим пределима

изван вечне зиме, снега и леда;

 с ону страну облака, тишине и снова;

 с ону страну туге, сете и боли;

 изван свих привида, варки и опсена,

тражећи невесту своју

из једног давно минулог живота,

 у којему наша љубав

бејаше

моћнија од света

и јача

од смрти.

Ово је време кад луди, манити, настрани и бесловесни владају народима и државама; време кад се газе и пљују узвишене врлине, лепоте и дивоте човечанских и божанских бића; време кад курвалук, педерастија, педофилија и простаклук бива проглашен за здравље, а част, достојанство, смерност, чедност, мудрост и храброст за болест; време кад људска тела – мушка и женска подједнако – бивају обичне вреће меса костију што воњају и заударају несносним смрадом распадања, будући да у тим телима-љуштурама нема ни душе ни духа ни флуида ни етра; време кад сва племенита, узвишена, дивотна, душевна и духовна бића и суштаства беже са овога света остављајући човечански и људски род да се гуши и распада у властитим каљугама порока, разврата, блуда, зла и поганлука.

У таквоме свету, о, мој Господе, Свети и Љубљени, ја не желим ни трена једнога да обитавам!

Љубави моја,

Дивото моја,

Снаго моја,

преведи ме преко велике воде смрти,

и проведи кроз мрачне и ледене просторе

овога света таме и опсене,

и уведи ме,

Љубави моја,

Дивото моја,

Снаго моја,

у светове светлости,

љубави и блаженства,

у наше дивот-вилинске светове

где царује Љубав бесмртна и вечна,

Љубав свих љубави

која никда не умире

и која се вазда изнова рађа

у све већој и већој

Лепоти и Дивоти!

Молим Ти се,

Љубави моја,

Дивото моја,

Снаго моја,

придржи ме још мало,

још само мало

у овоме свету таме и опсене!

Ко су „срби“ који се одричу Србства?

То су страшљивци и кукавице, то су они чији ни генетски ни светлосни запис није Србски.

Заиста, они и нису Срби!

Када бисмо зашли с ону страну виђења и појимања, када бисмо били у видовитом знању Белих Богова, ми бисмо тада јасно видели, да се Србства најчешће одричу они који су или кукавице и страшљивци или, пак, у бити и сушти, и нису Срби.

Нити је било, нити може бити, да се расни, самосвесни и самобитни Србин икада одрекне Србства.

Запамтите: Србства се одричу само они који или требају или  морају да се одрекну Србства!

Са ведсрбског духовног становишта, са становишта Белих Богова, добро је што се сви они који у бити и сушти нису Срби благовремено, и у прави час, одричу Србства.

Тако се ВедСрбски Дијамант бруси, глача и чисти од свакојаке нечистоће и нечистоте.

Никада немојмо зажалити због „срба“ који се одричу Србства!

Што више „србске шљаке“ отпадне, Србство ће све чистије и суштије, све јаче и чвршће бити, и, све више ће подсећати на Сушти Дијамант.

Када бисте могли да завирите у душу, у бит и сушт оних „срба“ који се одричу Србства, који поганим језицима причају грозоте о Србству, ви бисте тада могли да видите јасно као на длану: да њихова душа, да њихова бит и сушт није Србска, већ да су само љуштуру, само варљиво физичко тело неких давно несталих Срба накратко присвојили и на себе навукли.

Народским језиком речено: такви „срби“ су „вуци“ у јагњећој кожи.

(Будући да смо ми, Бели Срби, Племе Белог Вука, Племе Белог Бога  ДаждБога или ДајБога, стога овом приликом именице „срби“ и „вуци“ стављам под исте наводнике, мислећи, притом, како се лажљиви „срби“ временом преобраћају у лажљиве “вукове“.)

Све србске државе и родовске заједнице одувек су изнутра рушили лажљиви „срби“ у сарадњи са спољним непријатељима.

Кроз све векове, као и дан-дањи, они се у рушењима србске државе и србске родовске заједнице свагда и навек позивају на ПРАВА, а никада не говоре о ДУЖНОСТИМА и ЗАДАЦИМА!

За њих је лични, себични и саможиви интерес, изнад интереса Рода и Племена.

Такви „срби“ нису личности, нису битна и сушта словесна бића, већ обична роба на тржишту друштвених паразита и рептила.

Они се продају, они се купују, баш као и све друго што је на продају и што се купити може.