Драган Симовић: ПРИРОДА И ЈА


Резултат слика за ВИЛЕЊАК У ШУМИ, СЛИКЕ

Кад би ме у младости обхрвали немири од века,

немири који могу да расцепе и разоре личност,

тада бих утеху и смирење налазио једино

у Природи.

Природа је била и остала мој најближи и најмилији учитељ,

исцелитељ и спаситељ.

Довољно је само да зађем у шуму,

да седнем под прво веће дрво

и, да, слушајући жуборење ветра у крошњама,

утонем у дубоко тиховање…

Кроз само неколико тренутака тиховања под дрветом,

умах би нестали сви моји немири.

Драган Симовић: Тренутак буђења


Све је велика тајна

у свим световима,

а наше знање,

крхко и трошно,

никада неће открити велике тајне.

Што више откривамо и сазнајемо,

све више и сумњамо

у постојаност било каквог знања.

Знање и незнање иду руку под руку,

и никада не знамо

где престаје једно

а где почиње друго.

Свако знање прелази у незнање,

баш као што се иза сваког незнања

скрива бескрајно сазнање.

Драган Симовић: Савест и свест


Ниједна влада нигде у свету не ради за свој народ.

Тако је у последњих стотину година, само што се до појаве интернета о томе појма није имало.

Сада, у Дану Сварога, и знамо и видимо, да су све владе лутке и лутани на концу великих опсенара.

У Србији је иста слика и прилика.

Ниједна влада, од стварања Југославије до дана-дањег, нити је била нити јесте србска.

Зато је дужност сваког пробуђеног и освешћеног Србина да, одговорно и самосвесно, одбаци сваки закон и пропис који донесе било која  паразитско-рептилска влада у Србији.

То је питање достојанства и части, питање савести и свести, питање виших духовних и божанских начела.

Ко год жели да спасе себе и оне који су му мили и драги мораће, на свим пољима и ступњева битисања и присуства, да се жестоко бори против сваке паразитско-рептилске владе, јер све те паразитско-рептилске владе имају само један наум, само једну намеру: да сатру, униште и пониште како вас тако и ваше ближње.

Милица Вила Раданска: ВЕЛИКИ СИ БЕЛИ СРБИНЕ И ВЕЛИКА СИ БЕЛА СРБКИЊО!


Благослов Вилењаче и Здраво Живо Бели Србине!-кажеш човечанство је на путу самоуништања-јесте-то се јасно види-има оних који то јасно виде-Видимо јер смо се одробили од спољашних лажних правила-који опонашају живот-глуми се да се живи-све што је без Творца-односно (прекривено и лукаво не жели његову бит близу) одваја Прави Живот који је укорењен дубоко у нама!Тако да у тим спољним правилима-владају -нижа небића (са онима који су жељни спољних жеља-али без творца да имамо ово оно,а има и оних у страху где овај систем држи,има и оних који би хтели само љубав,али још увек не знају како да дођу до ње-(јер за ту  слободу треба велика храброст-борба почиње и на видљиво и на невидљиво па ко издржи ту суровост преживеће).

Али хвала Богу има Великих душа који добро памте свет Творца – тако да се не дају изгубити овде у овим правилима-прате своје унутарње водство и душу своју како стварно осећа и како стварно јесте!Љубав нас све одржава!

Ми унутра у Творцу (тихујемо за прави Живот у вечној Љубави, мењамо и уводимо своју духовну светлост-на овај спољни материјални свет који је у расулу(дубоку смо духовну светлост у Творцу изградили и повезали Мидгард са њим док ови  споља-са нижим небићима харају и загушују својом буком и прљавштином- разједају,разарају све што је лепо– јасно се осећа као Дан и Ноћ!

Дух из Вечности све нас држи и свесне и несвесне у својој милости-на великим душама је сада велики задатак-за спас избављење свих у тиховању са самим собом(ми никад нисмо ни сами увек је ту Творац и остали Чувари)у стварању, у погледу, у додиру, у својој души дубоко кроз пречисту свест-За Творца у Истини!

Посматрам тренутне спољне владајуће на власт-ништа незнају  о правом Животу-напојени  на туђинском знању- светине- то знање нама Србима само може да штети-да нас урушава- и  јако замајава (као тренутно-градимо-нешто да би били исти као светина напољу-што нам уопше и не треба, него ето-да се не издвајамо од осталих и да не кажу ето ти немаш-па што пре копирајмо-туђе-јер то је срамота,запошљавамо-јефтину радну снагу-да обољева-што пре од радиоктвних каблова-да постану озрачени,-истребљени-јер ми смо вас запослили-отворили нове фабрике шта хоћете-још те и тера и наређује да мораш да се запослиш и своје здравље урушиш-ради чега -Да би се држава оправдала и рекла ето ми смо вам све дали,шта хоћете од нас и Људ ко људ шта ће мисли тако треба-слуша убедљив говор-који га полако утуљује и намеће осећај кривице-да треба да буде роб и да пристаје на све- тако треба да буде све је то хипнотисано стање опсенара који владају душама, потајно  природне ресурсе продајемо-јер шта нас брига шта ће бити за неколико година -(да ли ћемо имати своју воду у своју земљу,-то је небитно-поново се намеће још веће ропство-за опстанак продај искористи све што можеш-туђинско знање носи стални страх за данас-сутра све искористи јер они и не размишљају (о Будућности своје деце-али трајне будућности на духовном пољу-па онда тек следи опипљиво  материјално богатство)кажу  то је за нашу бољу будућност као радимо -нешто-(а то све погрешно и нама на власт -је угодно видљиво градимо,запошљавамо,продајемо-нешто се ради -за време наше власти окреће се-тако си они мисле и  поносно се величају- друже се,путују-нисмо толико лоши има спољних резултата-док се дубоко-на духовном плану – потајно урушава  Србска држава и  из корена вади!

Њима је туђе све слађе- јер лако примају и усађују у себе то туђинско-незнање – успавани мали срби- само треба да науче то напамет да набубају и да причају-празне приче замајотке, и он као нешто зна-уводи нове законе који још више поробљују-али тако мора убеђен он-сад Треба још својим ставом и својим јасним говором убедити грађане да поверују и поштују ту Беду која их чека-да је исплаћују-за тако нешто морају и они на Власт сами себе да убеде -и поверују у ту исправност како Светина од њега тражи и очекује-добри смо добри послушне-велике слуге-(само туђинско знање док се учи у старту ти брише сваку-исправност у размишљању- твој Србски Дух-сваку побуну велику ти утуљује-тако да ти постајеш строго ограничен-имаш границу до које смеш да идеш и да поштујеш правила и веће од тебе, тако да ти и никад у туђини и не можеш бити већи-од њих-јер се прво никад дубоко и не осеђаш да припадаш том народу-само си учио њихово знање-јер ти је наметнуто јер си желео-да будеш као они,тамо си улизица послушна која се се лажно смешка -једино кад дођеш на власт у своју земљу-можеш-да се осетиш да вредиш(али и  то је лажно) јер постоје они успавани мали -који су исто то желели да буду,а има и оних у већини-тешко намучених,нарађених-душа који су се изгубили у спољном свету-и постали робови Опсенарије незнања.

Кад би ови мали успавани владајући -знали шта раде било би добро-али и они  су  само послушни  робови-својих нижих похлепних незнања-који му наређују ееееееееее,много је велика омаја и опсена која хара споља-од људа до људа и тако се лако преноси-као опијум невидљиви делује-ако си ти несигуран,пољуљан,лако се лепи. Тако да истински Стваралац је онај- који прво на духовном плану-Чува  душу у Будности у свом Роду У свом постању,он својим знањем помаже другу душу – осветљава је духовно-невидљиво  да се надогради и да иде даље самосвојно и самобитно кроз себе,ка себи!

Тако да би ови наши политичари само хтели спољну славу-то светина из туђине и даје и нуди-лажни спољни раскош и злато-само да заборавиш-на себе и своју душу-да се изгубиш у туђинском раду-незнању!

Творчево знање тражи велико унутарње рад- водство-мир и сталну правду у истини,а то значи и стално чишћење,чишћење од спољнога света-у сталном тиховању -молитви са собом и свим твојим прецима и потомцима-да будеш Један и Свој али  истог трена повезан са свима- тек тада си“ Један од њих“- пребиваш у  мноштву – живиш мећу њима -а ипак свако  је у својој једнини –

Велики си Бели Србине и Велика си Бела Србкињо!

Митови, наше народне песме, наше србско  коло- стално требају да  нас подупиру да нас држе Будним и то треба да чувамо-то је духовно благо једног народа у свом Роду и то  треба да се негује,одржава и са њима делује-када  то добро учврстимо у Биће и унесемо у себе као главни покретач Истине онда ће почети и истински и споља да се живи право у Живога Бога! до тада -нека се свако сам (узајмно пробуђени-припомажу ) негујују,чувају и одржавају себе у  сталном  Будном  расцветавању!

Резултат слика за вила равијојла, слике

Лаза Костић – МЕЂУ ЗВЕЗДАМА


laza_kostic3_1.jpg

Иза сна се тешко прену.
Мрак је. Где сам? – ал’ на трему
муклим тутњом одговара
шеталица глухог доба,
навила је кивна злоба,
те се никад не одмара:
Корачање мог стражара.

Ал’ ме љуто боли глава –
после оних светлих снова,
оних дивних витезова,
оних слика, оних слава –
ова јава!

Немојте ме питат’ саде,
да вам причам старе јаде,
старе јаде, нове наде,
што их наша звезда знаде;

Већ пођите до јавора,
побратима оног бора,
што га стужи и сасуши
неисказом вељих мука
Косовкина бела рука,
те је њему рука мала
грдне јаде завештала;

А кад гуслар по њим гуди,
из јавора јаде буди,
из тамнице јади лете
да се браћа јада сете,
да се сете, да их свете!

Ја вам не знам рећи више,
да што књига ова пише,
док не прође ова јава,
што ми сада додијава,
те се мојих снова сетим,
ил’ док опет не полетим.

 

Лаза Костић – Еј, пусто море


Еј, пусто море! Еј, пусти вали!
Поносни бељци, срчани ждрали!
Ви ми сву моју радост пренесте,
И опет зато уморни несте!
Који је од вас блажени ђога
Што ј’ одн’о морем драгана мога?
Ил’ није један толико сретан?
Пена вас бела све подузела,
Сви сте га ваљда трком пренели;
Зато сте бесни, коњици бели!
Ал’ да вас пустим на плећа гојна
Тугу кад драга изгуби војна,
Тај терет не би пренети прегли,
Сви би к’о јањци морем полегли,
Туга би моја у море пала –
Ал’ би и мене собом одзвала!

 

БЛИЖЊИ – Словенка Марић


tumblr_m28jwjb8Py1qhfhjko1_1280.jpg

 

У одајама већ сипе зидови.
Са амином неумољивог
још једно лето господње стреса прах
по безнадежним стварима.
Како чујно је одсуство ватре и будилника.
И полуслепа окна без сврхе су,
сем што на очиглед им дрежде вране
и воћке у врту видно старе.

Па зар је чудо, одиста,
што каткад нађемо јецај у шкрињи,
под иконом Светог Георгија.
Зна се,ближњи су срце везивали у чвор.
Ближњи су отпутовали незнани нам
док смо раскивали божје зрно,
док смо љубили Хеладу и пергамент,
и сијасет леполиких утвара.

Ни безусловност наде не чуди,
препуна су доказа скровита места,
знаци сабрани да се родослов вида.
Какве ли ироније у жудњи за светлом страном.
Док су овенчани, ташти и надобудни.
по повести духа олајавали смрт,
овде су ћутке спремани завежљаји
и молило се за наклоност провиђењу
да се не ремети редослед.

Из збирке ЗВОНО

Хероина Првог светског рата: Софија Јовановић


42254165_2051386611559757_8736827150742585344_n

Београд – Лепотица и херој, ратница и дама. Све је ово била Софија Јовановић-добровољац и наредник српске војске у ратовима од 1912. до 1918. године, жена коју су Французи назвали “српска Јованка Орлеанка”.

Софија је рођена Београђанка и кћерка чувеног месара Јовановића из Душанове улице.Он је имао много кћери и гласно жалио што нема “сина јунака, осветника Косова”. Иако је била девојчица, кад јој је отац умро, Софији су се те речи урезале у памћење.

Она је била лепотица и матуранткиња кад је избио Први балкански рат. Одсекла је косу и јавила се Народној одбрани као добровољац-четник. Добила је добровољачку објаву и униформу и прошла обуку у Прокупљу и Врањској Бањи. Ватрено крштење имала је на Црној Чуки и Вељој Глави, као прва жена борац у српској војсци. У тим тешким борбама у октобру 1912. животе је изгубило више од 1.400 српских бораца. Софија је у том паклу стекла први орден на коме пише “Осветници Косова”, као што је њен отац желео.

У ноћи између 28. и 29. јула 1914. она је била учесник прве битке Великог рата, у којој је разбијен аустријски десант на Београд. Ушла је у састав Сремског добровољачког одреда, чији је задатак био да крстари иза непријатељских линија у Срему. Командовала је првом групом српских бораца, која је прешла на непријатељску територију. Војска је тражила добровољце да пређу Саву, извиде непријатељске положаје и пресеку телефонске жице које су водиле од аустроугарске карауле с друге стране Савског моста до штаба у Земуну. Прва се пријавила Софија, коју су ратни другови у шали звали Софроније због мушке храбрости.

У октобру 1915. године Немачка је повела офанзиву на Србију, а црнокоса лепотица у униформи је била део крвавих борби од Аде Циганлије до последње одбране Београда, на Дорћолу, под командом мајора Драгутина Гавриловића. Преживела је и албанску голготу, учествовала 1918. у пробоју Солунског фронта. Била је рањавана, изгубила је део стопала и остала инвалид.

Софија Јовановић се после војничке голготе удала за ратног друга и није се појављивала у јавности. Поново је обукла хаљине и високе штикле, иако није имала пола стопала. Посветила се кући и није тражила никакве повластице. О рату није причала осим да је био суров, ужасан, али да се за земљу морало дати све, да је то био дуг отаџбини.

Извор: СРБИЈА ДАНАС

Сродна слика

(Србска лепотица и ратница Софија Јовановић)

Заблуда – Љиљана Браловић


salter-sala.jpg

 

Протраћила сам двадесет две године мислећи да смо ми сељаци грађани другог реда. Тако су ме учили, васпитавали и, право да кажем, навикла сам се на то и није ми ни сметало. Други је ту одмах иза првог, зар не? Па не могу сви бити први, логично. Е, у толико је моје разочарање веће! Одем ја данас да оверим здравствену књижицу. Гребе ме нештоу грлу а у студентској амбуланти неће да приме пацијенте са неовереном књижицом, кажу, то може бити само немар! Бар ви студенти, будући академски грађани, не смете себи дозволити неодговорност када вам је држава омогућила бесплатно лечење!
Тако ја, као сваки грађанин другог реда, станем у ред иза једне грађанке првог реда. Шалтерска службеница, такође грађанка првог реда, топила се од милине док је читала податке странке првог реда.
– О па ви сте певачица Цица Без Гаћица! Каква част да дођете баш на мој
шалтер! Ја се будим уз вашу песму ,,Мој бркати када ћеш ми закркати,, Дивни сте! Дивни! А спот вам је светски. Неки малограђани вас осуђују што сте у споту голи. Ја се по цео дан свађам у ваше име. Кажем, жена има шта и да покаже. Ко зна колико су кошталити силикони и операције и третмани па да жена сакрије! Није луда. Ко у години заради десет милиона евра има право на све…

Госпођица Цица се само смешкала и дувала балоне од жвакаће гуме. Узела је здравствену књижицу и кроз шалтер убацила најновији ЦД са кога се смешило њено обнажено међуножје.Презриво је одмерила моју кинеску одећу док се на одласку гегала на штиклама од 15 сантиметара. Таман ја да протурим своју књижицу када испред мене бану Ромкиња са дететом у наручју и још петоро чупаве и гологузе око себе.
– Куш сестро, и ми Цигани смо народ! Пет детета ми се пролило од храну из
народну кујну. Мисле ако смо Цигани да смо свиње. Пасуљ с кобасицу сваки други дан а гулаш само два пут у недељу. Оће да поцркамо, а ти се гураш пред нама, Мичи гузицу да те не прокунем с циганску клетву.
Померим се, ако је она Циганка, ја нисам. Потраја оверавање седам књижица таман толико док пред мене стаде један одрпанац.
– -Ја сам бескућник, мене се све смркло, ти намирисана мичи дупе, хвата ме
алкохоличарска епилепсија! Ако ми не овере књижицу има овде да се пружим и да пеним и да се тресем док се не упишам од муке! А и ти ћеш!
После њега још само три пензионера, изговарајући се на старост, (војни пензионери око педесетак година) реуму, лоше време, судбину, грађанска права…
Онда паузица од сат и по и дођох и ја на ред. Уз књижицу убацих и потврду да сам редован студент, четврта година ветеринарске медицини и индекс у коме нема мање оцене од осмице. Наочарка иза шалтера са два прста, као да узима од губавца, узе моју књижицу, баци поглед на шифру осигурања и не погледавши ни мене ни потврду ни индекс посла ме у управу прихода да донесем потврду да је мој отац, сељак, платио држави дажбине. Али ја сам студент, какав отац какве дажбине, имам право на здравствено осиурање! То јој је изгледа било баш смешно, зацену се жена од смеха!
– Бриши бре мала, какав студент! Ви сељаци би само нешто на муфте! Не
може, државу варате! Не плаћате држави доприносе а хоћете да се лечите! Поцркајте, доћићете ми главе, хохштаплери!
Ту ја полудим, па Роми могу, бескућници, сви, само ми сељаци не можемо је л? Ми сељаци смо грађани седамнаестог реда! Или смо на чекању за ред као што наша јадна држава чека на пријем у ЕУ! Шта треба да радим да се одрекнем оца као Ст. Петар Христа и да се пријавим као бескућник? Или да се лечим баба Станојчиним рецептима?
Није ме слушала, ставила је на шалтер натпис ,,ПАУЗА,, и пустила ЦД Цице
Без Гаћица…

СТРЕПЊА – Љиљана Браловић


ljiljana-bralovic-1.jpg

Увек је све своје носила са собом. Рђав народ, коме да верује? Дете би из мајке украли, камо ли њену сиротињу. Када пође у Варошицу, спакује пешкире, ћебад, ћилиме, крпе и један лепи шарени јорган што су јој донели из Црвеног крста. Све то подели у два завежљаја и окачи на обрамицу. Овце и козе закључа у кућу и остави пса Белог, да их чува.
Док јој је мајка била жива било је лакше, носиле су терет наизменично. Када је умрла наставила је сама да брине о свом иметку. С годинама је онемоћала а иметак се увећао. Одустала је од обрамице и завежљаје је носила један по један, од кривине до кривине, да има у оку онај први док се врати по други. Пут би јој се одужио, тако да се кући враћала уморна и исцрпљена.
Када се прошле зиме смрзла у сметовима, међ њеним стварима није било оног лепог шареног јоргана што је добила из Црвеног крста.