Утопљене душе – Владислав Петковић Дис
Још једном само, о, да ми је дићи
Испод живота свет умрлих нада,
Још једном само, о, да ми је ићи
Простором снова под видиком јада.
Потајна слабост и жудња ка срећи,
Скривене мисли у боји љубави,
Њен поглед некад све што знаде рећи,
Још једном само да је да се јави.
У хармонији светлости и таме,
Лик душе трајно где се од нас крије,
Где свести нема, већ идеје саме,
Откуд бол слеће, да осећај свије.
У мени о њој, о лепоти, цвећу
И о младости – о још једном само,
Да ми је да се моје мисли крећу,
Да ми је да сам још једанпут тамо.
Да ми је да сам у пределима оним,
Где су младост, сан и успомене,
Код негда својих да је да се склоним
С лепотом њеном што к`о мирис вене.
Ил` да је гробља, сенки, ветра, звука
И игре мртвих, аветиња коло,
Да је болова, сећања, јаука –
Знамења, да сам некад и ја вол`о.
Ал`није. Ја знам сви ти дани стари,
И жеље, њена туга и лепота,
И нежне везе осмеха и чари
Немају више за мене живота.
Немају више живота ни за њу
Сва њена љубав и моја страдања,
Дремеж и сутон и ноћу и дању.
Нама се спава. Нама се не сања.
Губе се редом, труну под животом
Алеје бола и поднебља плава,
И моја лира са њеном лепотом,
Тугом и срећом…Да је да се спава.
И само каткад, ал` то ретко бива,
Њу када видим посред ових жала,
Прилази к мени нека магла сива,
Наговест бледа далеких обала.
Гледећи дуго тај маглени вео,
Камо се дани моји разасуше,
Шири се покров велик, простран, бео,
Под којим леже утопљене душе.
Само тако и никако другачије.
Од самих почетака мога памћења, препознавања, упознавања,
самоспознаје и освешћивања, првих додира са „нашом“ религијом нисам осећао ама баш никакву приврженост, оданост, заједништво, додирне тачке нити било шта што би ме привукло и одушевило приликом спровођења неких од обреда који су чињени у мом родном крају – завичају.
У томе моме одрастању и живљењу у мом завичају, скоро свкодневно сам доживљавао и слушао, како скоро сви људи, млађи а поготово старији мушкарци а мало мање женски свет, тако немилосрдно псују све „важне“ личности, које су се помињале у оквиру те религије.
Све ми је то било помало необично и чудно, да се псује оно чему требамо да се молимо, клањамо и поштујемо .
Много лета касније дошао сам до спознаја да је то и такво понашање била последица негодовања и отпора наметању нам управо те туђинске религије.
То и такво понашање остало је до дана данашњег у нашој души и Духу, само можда са мало мање псовки.
У мени живи и свакога дана је све јача љубав, осећања и спознаје моје предачке Вере, коју ми не може заменити ниједна и ничија религија ма како год она била представљена!